By-Pass: Radimo punom parom



Sviđa ti se? Javi ostalima!

BY-PASS je bend koji zovu i "srpski TOOL". Postoje već dvadeset i kusur godina, a ja sam imao prilike da porazgovaram sa Vladimirom Zdravkovićem, bubnjarem, perkusionistiom, klavijatuiristom i šefom benda... Povod našeg razgovora je bio i predstojeći koncert u "Gerila baru" pa, novosađani, možete i iz prve ruke proveriti i kako zvuče... A zvuče odlično, verujte...


Dvadeset godina rada? Da radite u firmi dobili bi bar zlatan sat ili dve bruto plate. Šta si tačno dobio od bavljenja muzikom?

Hašimotov sindrom i uništen želudac.

Navedi mi najznačajniju ličnost iz sveta muzike koja je uticala na tvoj rad. Ako je to moguće?

Od kada znam za sebe muzika je inspirativni i kreativni deo moje malenkosti. Kažu da sam imao običaj kao beba, dok još nisam prohodao, da puzim do kuhinje ne bi li dohvatio šerpu i varjačom lupao po njoj, uživajući u proizvedenim zvucima. Tokom odrastanja nema kojoj se muzičkoj dekadi nisam posvetio aktivno je slušajući i proučavajući je, počev od pedesetih pa sve do današnjih dana, a s obzirom da sam bio ozbiljan kolekcionar za potrošen novac na muzička izdanja bih danas mogao priuštiti makar jednu garsonjeru. Ista strast važi i za gledanje koncerata; uz nešto više od četvrt veka putovanja po inostranstvu na nastupe omiljenih autora, prisustvovao sam trocifrenom broju svirki samo stranih izvođača, ne računajući koncerte domaćih bendova. Kad se sve ovo sagleda, da se konačno vratim direktno na pitanje - naravno da je nemoguće izabrati jednog autora ili bend za koga mogu reći da je izvršio najveći uticaj na mene; njih ima na desetine, ako ne i stotine i svi oni zajedno, neko u manjoj a neko u većoj meri, zahvaljujući mom ličnom doživljaju njihovih dela čine jedinstveni sklop mog originalnog muzičkog DNK.

Neverovatno mi je da vas nisam ranije uvrstio u moje omiljene srpske bendove, s obzirom da zaista pratim scenu i da imate uticaje u vašem zvuku tačno onih bendova koje obožavam. Da li je to samo moj propust?

Tvoj, naš, medijski, izdavački, menadžerski, sudbinski - ko će ga znati. Verovatno od svega po malo ...

Načuo sam da je bilo promena među članovima benda. Da li bi nam rekao nešto pobliže o tome?

Neke grupe provedu ceo svoj kreativni vek u istom sastavu, poput ZZ Top, dok kroz druge prođe armija muzičara, i u oba slučaja postoje i pozitivne i negativne stvari tako da se ne može reći koja je varijanta generalno bolja. Dobra je samo ona u kojoj bend funkcioniše. Kod nas od nastanka benda pa do danas nikada nije postojala potreba u startu za promenama u postavi, takve stvari se dešavaju sa razlogom. Ako jedan šraf u mašineriji otkaže ili nećeš ništa dirati i prihvatićeš mašineriju kao defektnu, koja će funkcionisati još neko vreme dok totalno ne zariba ili ćeš zameniti šraf. Po meni samo ova druga opcija ima smisla; ako stvari deluju nerešive odstranjivanjem problema između ostalog pokazuješ i respekt prema preostalim članovima koji zaslužuju svoje mesto u bendu.

Kakav je trenutni status benda? Radite li šta, planirate...

Imamo redovne probe, dogovaramo svirke, eksperimentišemo sa aranžmanima gomile novih pesama,... Sve u svemu moglo bi se reći da radimo punom parom.

Možeš li da mi navedeš neki naš bend za koji misliš da bi mogao da napravi svetski uspeh. Ako se poklope kockice, desi čudo...?

Ima nekoliko bendova koji su se pojavili u poslednjih 5-6 godina kod nas za koje smatram da bi mogli biti uspešni preko, poseduju kvalitet a nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa našim podnebljem. U tu grupu bih recimo svrstao Cardinal Point i Mud Factory, oba benda su iz Vranja i ko nije imao priliku da ih čuje nek im da šansu i biće prijatno iznenađen.

Ovih dana planiramo i intervju sa ekipom iz Wolframa. Šta bi ih ti, pošto znam da ih poznaješ, ovog trenutka pitao u naše ime?

Samo bih pozdravio talentovanu ekipu iz Novog Sada, nismo odavno nastupali zajedno, našom krivicom ali ćemo ispraviti tu planetarnu nepravdu uskoro, štaviše već 23. decembra združeno nastupamo u Gerila Baru u Novom Sadu.

Pauza između dva albuma je bila tolika da se može govoriti o dva početka. Gde ste sada?

Na početku. I to trećem. I moram da priznam da to uopšte nije tako loše; ima svojih prednosti, pre svega sa kreativne i inspirativne tačke gledišta, što mislim da je suštinski bitno za jedan autorski bend.

Gde mogu da kupim vaša izdanja i gde uopšte mogu da se kupe albumi bendova kao što ste vi?

Nisam siguran ko su tačno ti bendovi kao što smo mi pa ne bih da generalizujem ali u našem slučaju poslednje izdanje, album „Pustinjom“ možeš kupiti na istim mestima gde i recimo Metaliku ili Miroslava Ilića - fizičko izdanje u svim većim CD šopovima a takođe i preko našeg sajta, sajta našeg izdavača kao i na našim svirkama. Digitalno izdanje se nalazi svuda: iTunes, Google Play, Spotify, Deezer,… Možeš ga poručiti čak i sa japanskog Amazona. Naravno, pod uslovom da znaš japanski jezik.

Da li si svestan da u Srbiji ne postoji nijedan (NULA) časopis koji se bavi ne samo rok muzikom, nego ni ostalim vidovima popularne subkulture? Kako to objašnjavaš?

Naravno da sam svestan, kao neko ko je od malih nogu kupovao sve moguće rok časopise još iz doba SFRJ; kako toga više nema jedino što kupujem danas je časopis o mačkama. Stvar je u tome da je čovečanstvo konačno stiglo do tačke kada umetnost više nije neophodna. Tako nešto je bilo nezamislivo u bilo kom periodu civilizacijskog razvoja, počev od pećinskog čoveka koji je imao potrebu da crta po zidovima pećina i da proizvodi zvuke udaranjem dlana o dlan. Današnje društvo generalno nema istinsku potrebu za tako nečim i u tom segmentu se nalazimo na začelju, dakle iza pomenutih pećinskih ljudi. Čast izuzecima, šačici marginalizovanih koji žive u svojim mikrosvetovima, jer jedino tako mogu mentalno, duhovno i moralno opstati. To je degenerativni proces koji se decenijama dešava u celom svetu a naravno da su drastičniji primeri u zemljama poput naše. Eto, ko to kaže da ne možemo biti u nečemu ispred drugih.

Planovi, planovi...

Rekao bih za promenu da je plan da plana nema. Bar ne na duže staze, jer kad god sam nešto ozbiljno i veliko planirao, čak i do najsitnijih detalja, desilo se da sve to propadne u najkraćem mogućem roku, iz krajnje nepredvidivih i često bizarnih razloga. U Srbiji inače ne možeš sebe shvatiti ozbiljno ako nešto ozbiljno planiraš, ovde se živi od danas do sutra. Šta god od planova da si stavio uveče pod jastuk, ujutru kad se probudiš ti planovi više ne važe. Sadašnja postava uživa u svakom narednom koraku benda i upravo zato da bi i dalje bili puni elana i pozitivne energije tako ćemo i pristupati stvarima, korak po korak. A neki generalni plan svih bendova su novi koncerti i, u slučaju autorskih bendova, novi albumi, tako da se ni mi u tome ne razlikujemo od drugih.

Kako vidiš sebe i BY-PASS za, recimo, desetak godina?

U odgovoru na prethodno pitanje sam objasnio zašto ne mogu sa sigurnošću da znam šta će biti sa nama ni u bliskoj budućnosti a kamoli za 10 godina. Ali ako smo nešto pokazali i dokazali za sve ove godine, to je da ne odustajemo tako da ćete čuti još mnogo dobrih pesama od nas.

Scena u Srbiji uprkos svemu?

Ako misliš na rok scenu, u najširoj mogućoj formi - ne primećujem da uopšte postoji. To što tu i tamo po neki bend sporadično nešto radi nije pokazatelj da je scena živa. Umirala je pune dve decenije, iz godine u godinu je slabila i na kraju je prestala da daje znake života. Kao i u životu smrtno bolesnog pacijenta, gde pred sam kraj stanje kreće da se nelogično popravlja što na kraju ukazuje da je to samo bio poslednji trzaj pred sam kraj, tako je i srpska rok scena krenula ničim izazvana da se budi pre 6-7 godina; sve je odjednom nekako živnulo, stvarali su se masovno novi bendovi, oni stariji su i dalje gurali svoju priču, prosto se pojavio neki dašak nade i optimizma, koji nam je, gledano iz sadašnje perspektive, samo odmogao i dodatno nas je unazadio jer nismo na vreme prepoznali konačan pad. Nažalost, sada je sve tako kristalno jasno. Nakon tog veštačkog optimizma u periodu od 2011. do 2013. došla je 2014. koja je bila godina stagnacije i poput spusta rolokostera koji kreće iz najviše, mrtve tačke početkom 2015. je sve krenulo drastično i nezadrživo nizbrdo. Progresivno je sve gore i nalazimo se u najpraznijem periodu ikada što se srpskog rokenrola tiče. Danas se manji bendovi, među kojima ima i svetlih primera, grčevito batrgaju u živom pesku a ono malo bendova i medija koji se još nisu utopili pokušavaju da isfabrikovanom veštačkom slikom prikažu kako je sve bajno i sjajno i kako sve i dalje funkcioniše ali ko ima imalo razuma zna da to ne može biti dalje od istine. Ali razuma je sve manje, ispiranje mozgova sistematsko i plansko i nakon punog kruga konačno smo došli i do generacija koji ne znaju ko su to Bitlsi a koji su ubeđeni da srpska rok scena i te kako postoji; samo iz nekog razloga te grupe sviraju isključivo po splavovima i svaka nakon generičkog naziva obavezno u sklopu imena mora na kraju da sadrži i reč “bend”.

Sve u svemu, da me neko ne shvati pogrešno, samo konstatujem činjenično stanje, ne kukam nad svojom i sudbinama drugih. Lično me ne dotiču takve stvari, u suprotnom odavno bih prestao da se bavim muzikom. Mi guramo našu priču, po našim uslovima i pravilima i koliko god nam se u nekim trenucima koraci čine malim, uvek su usmereni ka napred.

Intervju pripremio Zoran Popnovakov



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva