John Ajvide Lindqvist: Little Star
Helly Cherry
Kopkalo me da saznam kako bi se Lindqvistova proza kotirala bez predznaka natprirodne fantastike, i eto, svojim romanom Little Star, Lindqvist skoro pa da mi ispuni tu želju. Ali ipak nije, i drago mi je što je tako, pošto venira natprirodnog motiva donekle pomaže da žestinu i mračnost romana zadržimo u iluziji fantastike. Little Star se izbliza zagleda u agresiju razmimoilaženja pojedinca i društvenih normi, ali u ovom slučaju se ne radi o klasičnim negativnim društvenim tenzijama po pitanju političkih, verskih i kulturnih zastranjenja. Horor dimenzija romana počiva na iskonskom strahu čoveka da će jednog dana pogledati u oči svog podmlatka i tamo videti… pa eto, nešto što nimalo ne shvata i čemu ne zna uzrok. Od svih strepnji sa kojima čovek živi, najmorbidnija je svakako strepnja da pod krinkom tupog crnila detetovih zenica tavori budući psihopata bez savesti i sociopata željan krvi, a da će on, roditelj, biti nesposoban da na vreme dešifruje takve signale. Little Star je zato žanrovski pogled u društvenu dimenziju u kojoj su deca sila koju je maltene nemoguće kontrolisati i koje se treba plašiti.
I dobro sad, pre no što se nasmejete na ovakvu izjavu, prisetite se 1999 masakra u Kolumbini i sličnih situacija u kojima su adolescenti posegli za oružjem u znak neslaganja i neprihvatanja društva u kom žive, pa će svaki osmeh tu da relativno brzo zamre.
Najpre malko o direktnim zbivanjima u samom romanu: Lennart i Laila su postariji bračni par sa prilično tmurnim životom neuspešnih pop zvezda. U svojoj karijeri su možda i uspeli da dođu do same granice gde anonimnost prestaje, ali nisu uspeli u celosti da je pređu, i to breme neuspeha ih definiše više no bilo kakav životni uspeh, ukoliko su ga uopšte i imali. Lennart je zato čovek sklon kućnom zlostavljanju a Laila je obogaljena u jednom izlivu agresije u kom joj je Lennart čekićem odvalio koleno. Kao krunu svojih ličnih neuspeha, Lennart i Laila su isporučili i sina jedinca; gojazni i isto tako agresivni Jerry provodi dane u gledanju horor splašera, nesposoban da zadrži ma kakav posao na duge staze. Životi tog depresivnog gubitničkog trojca nepovratno se menjaju onog dana kada Lennart slučajno iskopa - u lokalnom šumarku, i to u potrazi za gljivama - iz plitkog groba naizgled mrtvo žensko novorođenče. Ispostavi se da novorođenče ipak nije mrtvo, ali isto tako nije ni živo, bar ne u smislu u kom bi novorođenčad trebalo da su živa; osim neprekidne i kristalno jasne E note, novorođenče ne daje nikakav drugi znak normalnog života. Lennart, fasciniran tom vokalnom sposobnošću u kojoj otkriva nepobitan muzički talenat, sakriva novorođenče u podrum, rešen da ga u tajnosti zadrži; Laila, isprva u strahu od Lennartovog čekića a kasnije pod pritiskom materinskog instinkta, mu se pridružuje u tom podvigu. Nekoliko meseci kasnije, Jerry otkriva tajnu roditeljskog podruma i također pristaje na saučesništvo, dajući detetu ime - Theres (reference vuku na Baader - Meinhof, ali priznajem da mi je to ostalo poprilično nejasno, osim ako se radi o Theresi Kintz) i zajedno sa roditeljima pridonosi njenom muzičkom obrazovanju. Trinaestak godina kasnije, taj eksperiment se završava krvoprolićem u kom Theres ubije i raznim alatom otvori najpre Lailinu a onda i Lennartovu lobanju. U neobjašnjivom naletu prepoznavanja srodne duše, Jerry preuzima roditeljsku brigu oko Theres, sve dok mu se ne ukaže prilika da živi svoj život.
U paralelnoj narativnoj liniji, roman nudi drugo žensko dete, ovaj put rođeno u krajnje normalnu i običnu porodicu radničke srednje klase. Uz brižnog oca, rezolutnu i praktičnu majku i dvoje braće, Teresa Svensson je deo maltene porodičnog poster-modela za srećno i stabilno društveno sazrevanje. Svejedno, još od ranog detinjstva Teresa Svensson ispoljava pasivna ali nedovosmisleno asocijalna odstupanja od prepoznatljivih normi za njen uzrast, i vremenom sve više instinktivno uči kako da sopstvene opsesije što bolje prikrije. Teresa zato egzistira uglavnom po internet-forumima, brižljivo gradeći lažnu sliku o sebi u okrilju anonimnosti forumskih nikova. U toj destruktivnoj spirali neuravnoteženosti, Teresa najzad sreće Theres povodom gostovanja na lokalnoj Idol produkciji, i njih dve kreiraju tandem koji preko jednog MySpace klipa iz temelja potresa švedsku pop scenu. Ulaskom u muzički šou-biznis, čak i na tako mala i striktno amaterska vrata, Theres i Teresa dolaze u priliku da ne samo pronađu sebi slične tinejdžerke, nego i preko tog takozvanog "čopora" rafiniraju svoju asocijalnu agresivnost do neslućenih granica, i to je otprilike tačka posle koje bi sinopsis spojlerima kvario čitalačko uživanje.
Lindqvistova sklonost da kompleksne dileme provlači kroz prizmu adolescentne percepcije u ovom romanu doseže granice na kojima se linija između autorove namere i čitalačkog utiska skoro nepovratno gubi. I pored maestralnog vođenja zapleta, i pored obilnog, luksuznog nizanja impresivnih delova mozaika, i pored filigranski uobličene karakterizacije, na kraju te fatamorgane niste ništa bliži razumevanju no što ste to bili na početku.
Neprihvatanje ustaljenih društvenih normi od strane adolescenta Lindqvist balansira (a time i uvelike relativizuje) zauzvratnim neprihvatanjem adolescenta od strane zajednice koja insistira upravo na prihvatanju društvenih normi kao na nekoj vrsti dokaza o odrastanju.
I dobro sad, do te tačke se sve lako može pratiti, jer svi smo manje-više upoznati sa klasičnim obrascem "buntovnika bez razloga", čak štaviše, svi smo mi kasnijim obrascem "buntovnika sa razlogom" donekle i uslovljeni da krivicu tražimo uglavnom na strani odraslih. Danas smo nekako više skloni da verujemo kako se psihopate ne rađaju, nego se prave, i to kroz sistematsko zlostavljanje od strane društva, ili bar njegove najosnovnije ćelije, znači porodice. Isto tako, postoji i odavno se neguje pop-kulturna tendencija da se agresivno asocijalno ponašanje glorifikuje, i, mada nas Lindqvist ne odvodi u domen gde suvereno vlada ikonografija tipa Natural Born Killers, njegovo poigravanje sa natprirodnim elementom nudi morbidnost koja je također vrlo privlačna u popkulturnom smislu. Osim početnih okolnosti vezanih za Theres - ili, preciznije rečeno, vezanih za okolnosti i stanje u kom je pronađena kao novorođenče - roman ne nudi dalje elemente natprirodnog. Ali, zauzvat nudi insinuacije koje lako gube veniru natprirodnog, prosto zato što su banalizovane društvenim prihvatanjima: jedna od njih je uverenje da ljudske žrtve u trenutku nasilne smrti oslobađaju životnu energiju, vidljivu kao "crvenkast dim" koji njihove ubice asimiluju kao fizički i mentalni boljitak. Tu mističnu pretpostavku je lako zastupati u svetu u kom većina ljudi prihvata kao dokazivu stvarnost svu mistiku božanskih i đavolskih manifestacija, anđeoskih začeća, zagrobnog života, uskrsnuća mrtvih, stigmate, spiranja greha vodom i parama, rajskog luksuza, paklenog kažnjavanja i tome sličnih uverenja. U takvom kontekstu, granica između "natprirodnog" i "prirodnog" je tako temeljito izgubljena da je nema svrhe tražiti ni zdravim razumom, a kamoli žanrovskim alatom.
Istina, ovaj potonji može da na daleko zanimljiviji i prijemčiviji način predoči i analizira svu snagu i moć psihopata i sociopata u modernom društvu.
Neosporno je da Theres ima jake razloge za poremećenu empatiju - ako je kao novorođenče završila u plastičnoj kesi u plitkom grobu i ako je kasnije odrasla u podrumu, naučena da se plaši ljudi koji će da je otmu i ubiju - fakt ostaje da sa Theres nešto definitivno (i natprirodno) nije bilo u redu i pre toga. S druge strane, ostale tinejdžerke iz čopora su imale sasvim normalne i uobičajene okolnosti u kojima većina ljudi izrasta u zdrave i društveno korisne jedinke. Little Star time zastupa stav da se psihopate ipak rađaju a ne prave, bez obzira na Lindqvistovo proračunato balansiranje izvesnih segmenata modernog društva koji su (odavno i sa pravom) percipirani kao sinonim za korupciju i generalnu negaciju civilizacijskih vrednosti. Van maglovito naznačenog porekla same Theres, ostale tinejdžerke iz čopora ispoljavaju isključivo dijagnostički lako prepoznatljive mentalne poremećaje, te je roman u tom smislu krajnje realističan i duboko uznemiravajući, upravo zbog ozbiljnog pristupa jednom savremenom društvenom fenomenu. I mada ostatak društvene zajednice - oličen makar u roditeljima ovih tinejdžerki - ostaje sračunato van fokusa romana (članovi porodice Svensson jesu detaljizirani, ali to uglavnom kao stereotip nemoći u terapijskom tretiranju psihopata), Lindqvist ipak ostavlja dovoljno prostora da se čitalac poistoveti i sa njima, i to ne samo u tragičnoj završnici. To svakako jeste jedan od jačih aspekata romana.
E sad, kad se sve to zbroji i oduzme, ostaje da se Little Star proceni po sopstvenim zaslugama, bez pozivanja na obilne negativne društvene uticaje na koje se tako izdašno oslanja. I mada je lako prepoznati stilsku i narativnu bonancu smelosti i relevantnosti, na sadržajnom planu roman uspeva da čitaoca ipak ostavi iskreno zabezeknutog, taman da isti promuca "dobro sve to, ali… ". Roman izbliza zagleda u fenomen kojem se češće prilazilo iz ugla glorifikacije negoli istinske analize, i ako je Lindqvist imao nameru da izbegne taj ugao, ostao je upravo na tome, na nameri.
Lidija Beatović
I dobro sad, pre no što se nasmejete na ovakvu izjavu, prisetite se 1999 masakra u Kolumbini i sličnih situacija u kojima su adolescenti posegli za oružjem u znak neslaganja i neprihvatanja društva u kom žive, pa će svaki osmeh tu da relativno brzo zamre.
Najpre malko o direktnim zbivanjima u samom romanu: Lennart i Laila su postariji bračni par sa prilično tmurnim životom neuspešnih pop zvezda. U svojoj karijeri su možda i uspeli da dođu do same granice gde anonimnost prestaje, ali nisu uspeli u celosti da je pređu, i to breme neuspeha ih definiše više no bilo kakav životni uspeh, ukoliko su ga uopšte i imali. Lennart je zato čovek sklon kućnom zlostavljanju a Laila je obogaljena u jednom izlivu agresije u kom joj je Lennart čekićem odvalio koleno. Kao krunu svojih ličnih neuspeha, Lennart i Laila su isporučili i sina jedinca; gojazni i isto tako agresivni Jerry provodi dane u gledanju horor splašera, nesposoban da zadrži ma kakav posao na duge staze. Životi tog depresivnog gubitničkog trojca nepovratno se menjaju onog dana kada Lennart slučajno iskopa - u lokalnom šumarku, i to u potrazi za gljivama - iz plitkog groba naizgled mrtvo žensko novorođenče. Ispostavi se da novorođenče ipak nije mrtvo, ali isto tako nije ni živo, bar ne u smislu u kom bi novorođenčad trebalo da su živa; osim neprekidne i kristalno jasne E note, novorođenče ne daje nikakav drugi znak normalnog života. Lennart, fasciniran tom vokalnom sposobnošću u kojoj otkriva nepobitan muzički talenat, sakriva novorođenče u podrum, rešen da ga u tajnosti zadrži; Laila, isprva u strahu od Lennartovog čekića a kasnije pod pritiskom materinskog instinkta, mu se pridružuje u tom podvigu. Nekoliko meseci kasnije, Jerry otkriva tajnu roditeljskog podruma i također pristaje na saučesništvo, dajući detetu ime - Theres (reference vuku na Baader - Meinhof, ali priznajem da mi je to ostalo poprilično nejasno, osim ako se radi o Theresi Kintz) i zajedno sa roditeljima pridonosi njenom muzičkom obrazovanju. Trinaestak godina kasnije, taj eksperiment se završava krvoprolićem u kom Theres ubije i raznim alatom otvori najpre Lailinu a onda i Lennartovu lobanju. U neobjašnjivom naletu prepoznavanja srodne duše, Jerry preuzima roditeljsku brigu oko Theres, sve dok mu se ne ukaže prilika da živi svoj život.
U paralelnoj narativnoj liniji, roman nudi drugo žensko dete, ovaj put rođeno u krajnje normalnu i običnu porodicu radničke srednje klase. Uz brižnog oca, rezolutnu i praktičnu majku i dvoje braće, Teresa Svensson je deo maltene porodičnog poster-modela za srećno i stabilno društveno sazrevanje. Svejedno, još od ranog detinjstva Teresa Svensson ispoljava pasivna ali nedovosmisleno asocijalna odstupanja od prepoznatljivih normi za njen uzrast, i vremenom sve više instinktivno uči kako da sopstvene opsesije što bolje prikrije. Teresa zato egzistira uglavnom po internet-forumima, brižljivo gradeći lažnu sliku o sebi u okrilju anonimnosti forumskih nikova. U toj destruktivnoj spirali neuravnoteženosti, Teresa najzad sreće Theres povodom gostovanja na lokalnoj Idol produkciji, i njih dve kreiraju tandem koji preko jednog MySpace klipa iz temelja potresa švedsku pop scenu. Ulaskom u muzički šou-biznis, čak i na tako mala i striktno amaterska vrata, Theres i Teresa dolaze u priliku da ne samo pronađu sebi slične tinejdžerke, nego i preko tog takozvanog "čopora" rafiniraju svoju asocijalnu agresivnost do neslućenih granica, i to je otprilike tačka posle koje bi sinopsis spojlerima kvario čitalačko uživanje.
Lindqvistova sklonost da kompleksne dileme provlači kroz prizmu adolescentne percepcije u ovom romanu doseže granice na kojima se linija između autorove namere i čitalačkog utiska skoro nepovratno gubi. I pored maestralnog vođenja zapleta, i pored obilnog, luksuznog nizanja impresivnih delova mozaika, i pored filigranski uobličene karakterizacije, na kraju te fatamorgane niste ništa bliži razumevanju no što ste to bili na početku.
Neprihvatanje ustaljenih društvenih normi od strane adolescenta Lindqvist balansira (a time i uvelike relativizuje) zauzvratnim neprihvatanjem adolescenta od strane zajednice koja insistira upravo na prihvatanju društvenih normi kao na nekoj vrsti dokaza o odrastanju.
I dobro sad, do te tačke se sve lako može pratiti, jer svi smo manje-više upoznati sa klasičnim obrascem "buntovnika bez razloga", čak štaviše, svi smo mi kasnijim obrascem "buntovnika sa razlogom" donekle i uslovljeni da krivicu tražimo uglavnom na strani odraslih. Danas smo nekako više skloni da verujemo kako se psihopate ne rađaju, nego se prave, i to kroz sistematsko zlostavljanje od strane društva, ili bar njegove najosnovnije ćelije, znači porodice. Isto tako, postoji i odavno se neguje pop-kulturna tendencija da se agresivno asocijalno ponašanje glorifikuje, i, mada nas Lindqvist ne odvodi u domen gde suvereno vlada ikonografija tipa Natural Born Killers, njegovo poigravanje sa natprirodnim elementom nudi morbidnost koja je također vrlo privlačna u popkulturnom smislu. Osim početnih okolnosti vezanih za Theres - ili, preciznije rečeno, vezanih za okolnosti i stanje u kom je pronađena kao novorođenče - roman ne nudi dalje elemente natprirodnog. Ali, zauzvat nudi insinuacije koje lako gube veniru natprirodnog, prosto zato što su banalizovane društvenim prihvatanjima: jedna od njih je uverenje da ljudske žrtve u trenutku nasilne smrti oslobađaju životnu energiju, vidljivu kao "crvenkast dim" koji njihove ubice asimiluju kao fizički i mentalni boljitak. Tu mističnu pretpostavku je lako zastupati u svetu u kom većina ljudi prihvata kao dokazivu stvarnost svu mistiku božanskih i đavolskih manifestacija, anđeoskih začeća, zagrobnog života, uskrsnuća mrtvih, stigmate, spiranja greha vodom i parama, rajskog luksuza, paklenog kažnjavanja i tome sličnih uverenja. U takvom kontekstu, granica između "natprirodnog" i "prirodnog" je tako temeljito izgubljena da je nema svrhe tražiti ni zdravim razumom, a kamoli žanrovskim alatom.
Istina, ovaj potonji može da na daleko zanimljiviji i prijemčiviji način predoči i analizira svu snagu i moć psihopata i sociopata u modernom društvu.
Neosporno je da Theres ima jake razloge za poremećenu empatiju - ako je kao novorođenče završila u plastičnoj kesi u plitkom grobu i ako je kasnije odrasla u podrumu, naučena da se plaši ljudi koji će da je otmu i ubiju - fakt ostaje da sa Theres nešto definitivno (i natprirodno) nije bilo u redu i pre toga. S druge strane, ostale tinejdžerke iz čopora su imale sasvim normalne i uobičajene okolnosti u kojima većina ljudi izrasta u zdrave i društveno korisne jedinke. Little Star time zastupa stav da se psihopate ipak rađaju a ne prave, bez obzira na Lindqvistovo proračunato balansiranje izvesnih segmenata modernog društva koji su (odavno i sa pravom) percipirani kao sinonim za korupciju i generalnu negaciju civilizacijskih vrednosti. Van maglovito naznačenog porekla same Theres, ostale tinejdžerke iz čopora ispoljavaju isključivo dijagnostički lako prepoznatljive mentalne poremećaje, te je roman u tom smislu krajnje realističan i duboko uznemiravajući, upravo zbog ozbiljnog pristupa jednom savremenom društvenom fenomenu. I mada ostatak društvene zajednice - oličen makar u roditeljima ovih tinejdžerki - ostaje sračunato van fokusa romana (članovi porodice Svensson jesu detaljizirani, ali to uglavnom kao stereotip nemoći u terapijskom tretiranju psihopata), Lindqvist ipak ostavlja dovoljno prostora da se čitalac poistoveti i sa njima, i to ne samo u tragičnoj završnici. To svakako jeste jedan od jačih aspekata romana.
E sad, kad se sve to zbroji i oduzme, ostaje da se Little Star proceni po sopstvenim zaslugama, bez pozivanja na obilne negativne društvene uticaje na koje se tako izdašno oslanja. I mada je lako prepoznati stilsku i narativnu bonancu smelosti i relevantnosti, na sadržajnom planu roman uspeva da čitaoca ipak ostavi iskreno zabezeknutog, taman da isti promuca "dobro sve to, ali… ". Roman izbliza zagleda u fenomen kojem se češće prilazilo iz ugla glorifikacije negoli istinske analize, i ako je Lindqvist imao nameru da izbegne taj ugao, ostao je upravo na tome, na nameri.
Lidija Beatović