Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Klasici srpskog filma: Miloš Radivojević



Sviđa ti se? Javi ostalima!



 Svakako, može se i bez filma- kobasica ili Šekspir? Pa važniji je hleb ako su ljudi gladni. Nažalost, u ovoj sredini oduvek postoji tragično omalovažavanje značaja i uloge kulture, i sve što nam se ružno desilo deo je naše velike nekulture.
Glupo je da krivim narod, nemam nikakve argumente osim ozbiljnog osećanja da smo svi zajedno veoma krivi, da smo saučestvovali u svojoj propasti. Obeshrabrili smo sva osećanja koja su pristojna, meka i pomirljiva. Ako ste skloni kompromisu, to se tretira kao slabost, ako ste vaspitani, onda ste peder. Kad nekom kažete: Dobar dan, kako ste?- već izazivate podozrenje. Postoji srednji prst i mogućnost da kad god izađete iz kuće izgubite život. Niko ne popušta, do te mere je to postala impertinentna sredina, zagađena- svi smo izbezumljeni. To je glavni razlog zbog koga sam pet godina ćutao, zgađen sobom i drugima. Kad sam sedamdesetih pravio filmove sa tezom da u životu ima mnogo više abnormalnog nego normalnog, to je smatrano umetničkom proizvoljnošću. Danas je to realnost, istina. Znate, toliko je đubreta pred nama, čovek ne može da smogne snagu da počne da raščišćava. Zato se divim ljudima koji pokušavaju da izmene stanje. To je hrabrost.

                           Miloš Radivojević, intervju za časopis NIN, jul 2002.

foto: Listal
Miloš Miša Radivojević televizijski je i filmski reditelj i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Svojim angažovanim umetničkim radom, dugim preko pola veka, stekao je kultni status kao umetnički beskompromisni filmski autor.
    Rođen je 3.novembra 1939. godine u Čačku. Započeo je studije filozofije, no na kraju diplomira na Fakultetu dramskih umetnosti 1966. u Beogradu, kao prvi student filmske režije u klasi legendarnog reditelja i profesora Aleksandra Saše Petrovića sa srednjemetražnim filmom Adam i Eva. Karijeru započinje kao asistent reditelja Puriše Đorđevića, još jednog klasika srpskog filma i crnog talasa ( pripadao je grupi zabranjivanih autora od strane komunističkih vlasti zbog nepodobnosti i subverzivnosti s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka), s kojim je radio od 1961. do 1969.
    Uticaj studija filozofije na Radivojevićev budući autorski rad i formiranje stila pokazao se vremenom veoma bitnim. Sam autor se priseća : Filozofija me je naučila pristupu stvarima, na neki način pročistila moje konfuzno i nedovoljno znanje i obrazovanje, koje čovek uvek nosi iz gimnazije. Mi smo imali izvesne odlične profesore koje smo voleli i koje smo sledili, ali inače naša je škola uvek bila katastrofalna u suštini, nama su lagali, o svemu, o istoriji... I to je posledica, moji filmovi su posledica obmana kojima sam bio izložen u mladosti. Znači, svi su nam lagali, ne radi se o tome da su naši profesori bili lažovi, nego su jednostavno bili zaposleni pod uslovom da predaju po programima koji su bili lažljivi.
    Radivojevićev debitantski igrani film bio je Bube u glavi(1970.) u kojem su glavne uloge igrali Milja Vujanović, Dragan Nikolić i Slobodan Aligrudić. Rađen pod uticajem tada veoma moćnog francuskog filmskog novog talasa (Godar, Trifo, Šabrol...), film uverljivo prikazuje duh sedamdesetih godina, kroz priču o devojci sa egzistencijalnom teskobom i njenom dečku, sa kojim ne može pronaći ni sreću ni mir. O svojim filmskim uzorima Radivojević priča : Prva infekcija, najozbiljnija pored žanr-filma, bile su nekakve dve doze filmova, jedna je bila američka film-noir, i druga francuski novi-talas. Nešto stvarno stimulativno i ohrabrujuće, jer je do tada, ako je čovek gledao samo istoriju filma, recimo pedesetih godina, ta slika bila strašno zamučena. Naravno, pri tom ne pominjem neorealiste, koji su bili u nama. To sam držao kao nešto svoje. Pogotovo tu staru gardu, Felinija, Roselinija...
    Prelomna pokretačka motivacija u psihologiji Radivojevićevih likova je njihova neprilagođenost, izolovanost, odbačenost...Istinoljubiv, slobodouman i talentovan pojedinac nikome nije potreban, a ponajmanje čuvarima reda. Na pitanje treba li se čovek povinovati sistemu, Radivojević odgovara : Nemam razloga da se utrpavam u svet, koji je već promašio svoj smisao. To je moj stav.
    Naredna dva filma : Bez(1972.) i Testament(1975.)nove su bačene rukavice u lice licemerju i prst u oko sistemu koji zabranjuje i satire. U izvrsnom filmu Testament dominira legendarni Danilo Bata Stojković otkačenom, za njega gotovo nezamislivom ulogom. Opet se susrećemo s neprilagođenim junakom, koji i doslovno ustaje iz mrtvih, nakon što je neko nepoznat na njega pucao. On voajerski viri u živote drugih likova, pokušava se među orijentisati i uspostaviti kontakt, ali bezuspešno. Na kraju odlazi u divljinu, ali ni tamo ne nalazi mir...i ne može izraziti sebe.
    Nakon Testamenta Radivojević ulazi u možda najkreativniju i provokativniju umetničku fazu, gde njegova lucidnost, pobuna i nepristajanje na bilo kakve režimske i malograđanske klišee dolazi do punog izražaja. Sa naredna četiri filma doseže vlastiti, ali može se reći i vrhunac tadašnje YU kinematografije, umetnošću pobune i autorskog pristupa filmu.

Paklena tetralogija – dečko koji obećava otklanja kvar

    Radivojevićev film Kvar (1978.) u pozadini ima studentsku pobunu protiv komunističkog režima iz 1968., a njegov glavni lik je novinar Saša ( tumači ga neponovljivi, tih godina ubedljivivo najbolji i provokativniji Aleksandar Berček) koji je oženjen i smešten u finu (malo)građansku porodicu, koja je i komunistička, naravno, isključivo zbog privilegija. Neda Arnerić izvrsno igra mladu suprugu Nadu, koja se nikako ne može odlepiti od očevog autoriteta. U svojim TV prilozima Saša fino i delikatno razobličava sistem, njegovo licemerje, laži, zablude i ostale negativnosti, što ga dovodi u sve veći problem sa šefom( Ljuba Tadić). Na kraju, Saša biva suspendovan i odbačen na prećutno-perfidan način kao nepoželjan remetilački faktor unutar samoupravnog raja. Na kraju filma Berček, napustivši sve, odlazi nekud praćen vlastitom neodlučnošću i neodređenošću. Kamera ga prati usamljenog unutar gradskog prevoza- u momentu vlastite konfuzije saginje glavu i kamera beleži taj momenat dugim kadrom kao obezglavljenog čoveka...sva simbolika je tu, na kraju, bez novog početka...
    Sam Radivojević je tvrdio da mu je to jedan od najomiljenijih filmova koje je uradio. Jedan od najubojitijih, jedan od najistinitijih. Ipak, ta je činjenica i istina imala svoju cenu unutar tadašnjeg ( a ništa boljeg i sadašnjeg) trulog sistema licemera, glavoklimavaca, mutavih urlatora i dušebrižnika, zaštitnika svega i svačega od svih, ali ne i od sebe samih. Naime, nakon TV projekcije filma Kvar, u udarnom terminu za odmor i relaksaciju prosečnog samoupravljača i bezbrižne radničke klase, desio se šok za sistem i veoma burna, protestna reakcija, u stilu blaženog poziva na linč dotičnog reditelja. Radivojević se dosta loše proveo, kako zbog političke subverzivnosti filma (kritičkih tonova na tabu temu zadaha truleži sistema u raspadu), a tako i zbog pornografskog trenutka u kojem se Berčekov penis ( u udarnom terminu) pojavljuje u krupnom planu- jer glavni junak svoju iritaciju sistemom i bližom okolinom ( porodica i dušebrižnici) proživljava i simbolićki, tako što izjavljuje da su mu se svi popeli na kurac, a zapravo je dobio genitalni herpes ( desio mu se manji kvar ). Miloš Radivojević se priseća i komentariše : Morao sam da noćim u parku, da bežim od svoje adrese povremeno, takve sam pretnje dobijao, neverovatno je šta se desilo zbog TV prikazivanja filma. To je bilo vreme kada je još porodica imala zajednički TV, filmove su gledale dve-tri generacije. Stidela su se deca roditelja, roditelji dece, i to je vrlo dobro što je taj film izazvao. Naravno, on je u sebi imao polni organ u krupnom planu, najstrašnije sam na filmu doživljavao licemerje kada junak vidi nešto, a nas gledaoce reditelji i producenti smatraju nezrelim da vidimo tu istu stvar. To je bila moja subverzivnost, moja pobuna, bacanje rukavice u lice licemernom, malograđanskom gledaocu, kojih je Jugoslavija bila puna.
    Kultni film Miše Radivojevića ( u stilu Formanovog Leta iznad kukavičjeg gnezda)- Dečko koji obećava (1981.) na neki je način prirodan nastavak Kvara- u njemu pratimo samo još jači, radikalniji i glasniji izlazak iz malograđanskih okova i društvenih okvira svih vrsta – porodičnih, ljubavnih, karijernih...
    Priča prati mladog studenta medicine, Slobodana Miloševića ( Aleksandra Berčeka)...ah, ta ironija zle sudbe... dečka iz fine i uspešne porodice, u kojoj je sve na svom mestu i unapred određenom hijerarhijskom, idiličnom redu. U vezi je sa devojkom iz istog miljea, bogate i uticajne porodice. Sve se kreće u savršenom, naizgled nepromenjivom svetu, do trenutka Slobodanove kratke ljubavne afere s jednom Švajcarkinjom( slučajni susret s strankinjom sa plavi eyes). U napadu ljubomore i besa devojka Maša ( igra je Dara Džokić) udara junaka priče veslom po glavi( još jedna filmska metafora- udarac u glavu, poput kvara na penisu). Slobodanov svet okreće se u momentu naglavačke- on naprasno odlučuje da se radikalno promeni, zauvek, i da postane slobodan. Napušta idilični roditeljski dom, okreće se svetu tada dominantne punk-rock i new wave muzičke scene, nekonvencionalnom ponašanju, avanturama s devojkama, svetu slobode- bez ikakvih normi koje guše i obaveza. Što se same muzike unutar filma tiče i duha tadašnjeg vremena ( nakon smrti Velikog Brata Broza) Dečko koji obećava preslikana je stvarnost, neverovatno jasno prikazano vreme s početka osamdesetih godina 20. veka u Jugoslaviji ( Beogradu, konkretno). Bilo je to vreme kada je na površinu isplivalo sve ono smeće i istina o kojima se samo šaputalo ili pak mudro ćutalo, do tada. Pored autorskog pečata Dušana Kojića- Koje ( Šarlo akrobata, Disciplina kičme), film donosi muziku novog talasa Yu rock scene, uhvaćenu u punom naletu, sjaju i zanosu, donosi duh jednog vremena čudesne kreacije i sloboda, po mnogo čemu jedinstvenog i veoma, veoma retkog na ovim našim sjebanim prostorima. Ređaju se numere Idola, Azre, Pekinške patke, Električnog orgazma, Šarla akrobate...dok Koja tumači muzičara koji sarađuje sa Berčekom tj. Slobodanom u bendu Dobri dečki, jer je Slobodan napokon odlučio da postane slobodan i da mu se piša na sve...Ipak, Slobodanova pobuna, kako to obično u životu biva, kratkog je daha- nakon saobraćajne nesreće( posle jedne od mnogih žurki i koncerata koji su masovno, između ostalog, obeležili to vreme euforije nakon popuštanja stega sistema) i osvete zle sredine koja ne prihvata ništa osim klišea, gluposti, podaništva i večne žabokrečine, on se vraća u okrilje bivšeg, savršenog života – tamo gde se sve zna eonima unapred, gde su svi i gde je sve uvek kako treba, ulazi u brak sa Mašom...i, na kraju, lupa glavom o zid od užasa spoznaje, doslovno. Zid užasa tupe i mrtve svakodnevnice, bolna metafora o spoznaji da se nikad, niko i ništa neće moći trajno i valjano promeniti u zadatom svetu shema i trilema, da će ostati samo licemerna mimikrija, simulacija stvarnog života, da smo svi samo marionete i robovi u službi sistema i večnoistestarezlecivilizacije, svetu opšte zaglupljujuće malograđanštine, moralnih svetonazora, okoštalih normi i formi, svetu tzv. savršenih ljudi koji uvek znaju šta nam treba i kako da se ponašamo, deprimirajuća je spoznaja lutajućeg Slobodana, kao i svakog ko je u životu pomislio da misli svojom glavom i radi kako mu se prohte... Depresija, depresija, depresija, ta slatka reč presija... odjavna je tema u filmu, koja prati Slobodanov samoubilački lik okrvavljene glave zakucane i užasom naslikane na ogledalu spoznaje i života...Okrvavljena glava i krik užasa, spoznaja o očaju nepromenjive stvarnosti i uzaludnosti bilo kakve pobune...
    Sledeći Milošev film Živeti kao sav normalan svet (1982.), ironičan u samom svom nazivu( kao i prethodnici, naravno) zapravo ide još korak dalje- bez obzira što glavni junak Radoš ( Svetislav Bule Goncić) studira klasičnu muziku, i ne bavi se subverzivnim rock and rollom.
    Radoš je nonkomformist, dečak iz provincije, pun ideala i želje da menja ustajali svet- a na beogradskoj akademiji susreće se kako sa snobovima, neplodnim autorima i okoštalim formalistima koji ga ne žele razumeti ni prihvatiti. Bila je to još jedna mračna slika društva u rasulu, okoštalog u vlastitoj gluposti i nemoći, demagogiji podobnih i samoizolaciji. Bila je to samo još jedna u nizu najava onoga što nam se u protekle tri decenije dešava, onako, kao slučajno, nepravedno i ničim izazvano. Sponu s narednim filmom Una(1984.)pored kritičkih tonova i svojeglave, prefinjene i umetnički rafinirane Radivojevićeve subverzivnosti, predstavlja sjajna glumica- sada već pokojna Sonja Savić, tada čudo u naletu, usponu, vihoru energije i lucidnosti. Bilo je to mnogo više od glume, filma i glumatanja- bile su to surove slike depresivne stvarnosti, zamaskirane šarenilom boja tzv. standarda i materijalnog blagostanja koji zaglupljuju i zamagljuju, nudeći mrtvilo, laž i dugo odlaganu propast.
    Ekranizacija romana Mome Kapora donosi priču o neprilagođenom univerzitetskom profesoru masovnih medija Mišelu Babiću( igra ga lucidni i uvek provokativni Rade Šerbedžija), njegovim buntovnim antisistemskim predavanjima, borbi sa utvarama dekadencije i hipokrizije. Sonja Savić ulazi u njegov život kao studentkinja, ucenjena od režima da mora da ga tajno snima i kompromituje u očima sveprisutne socrealističke javnosti kao opasnog elementa i rušitelja narodnookupirajućih svetinja. Vremenom, ona se sve više zbližava s njim i drama otpočinje, sve do profesorovog tragičnog kraja. On naime strada u požaru izazvanom vlastitim opuškom od cigarete, sam i odbačen, izolovan u hladnoj hotelskoj sobi, odstranjen od društva kao mogući državni neprijatelj i uzor mladima.
    Una je na neki način poslednji u nizu( po snazi, hrabrosti i kvalitetu) filmova Miše Radivojevića u punom usponu. Ona je završni čin subverzivne tetralogije i jednog čudesnog proleća buđenja, bunta i tihog nestanka- s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. Ona se uklapa u mračnu, apokaliptičnu i vizionarsku sliku tadašnje stvarnosti, jednog vremena i društva u haosu nestanka, čvrsto tematski povezana sa kritičkim tonovima filmova: Gorana Markovića- Tajvanska kanasta, Srđana Karanovića- Jagode u grlu i Bore Draškovića- Život je lep.Uprkos viziji, poletu i ogromnoj energiji, ispostavilo se do kraja te decenije da niko zapravo nema suštinske snage i volje da odagna višedecenijsko propadanje...
    Ne mogu da se ulagujem, niti da se pretvaram. Meni je važna moja usamljenička sloboda... Mislim da čovek mora da smogne snage da sve dovede u pitanje radi svoje slobode. Ljubav i sloboda, to su dve stvari na kojima počiva ljudska vrsta...
... Veoma verujem da umetnost utiče i menja svet. Zato što ne znam nijednu ozbiljnu ličnost koja nije inficirana nečim što se zove sjajan film ili sjajan roman. To nam ne daje snagu da izdržimo život kakav jeste, ali od nas čini neku novu vrstu ljudi koja je u stanju da razume gotovo nerazumljive stvari...

Uvod u devedesete,uvod u drugi život

    Nakon filma Una usledio je niz solidnih, ali mnogo manje zapaženih ostvarenja Miše Radivojevića : Čavka(1988.), Uvod u drugi život (1992.) i napokon, Ni na nebu, ni na zemlji(1994.), nakon kojih je usledilo decenijsko ćutanje, nemoć i zgražavanje nad svim onim zlom koje se u međunevremenu desilo.
    Radnja filma Ni na nebu, ni na zemlji usmerena je na trojicu tridesetogodišnjih prijatelja koji žive u Beogradu devedesetih. Svaki od njih, pokušavajući osmisliti svoj život i budućnost, snalazi se na svoj način : nezaposleni arhitekt radi na crno, drugi je švercer, a treći, magistar književnosti, živi od kocke. Svakog čeka jednako nepredvidiva sudbina. Pored ostalog, film obeležava sjajna gluma Svetozara Cvetkovića, glumca koji će postati Miloševa spona sa prošlošću i budućom trilogijom, nakon decenije ćutanja.
    Naime, tek 2004. godine pojavljuje se naredni Radivojevićev film( simboličnog naziva) Buđenje iz mrtvih, s glumačkom ekipom na čelu sa Ljubom Tadićem i, ponovo Svetozarom Cvetkovićem- koji je ne samo glumac- zaštitni znak drugog dela Radivojevićevog opusa, već i najbliži saradnik, koji i producira njegove filmove, jer veruje u njega i njegovu autorsku viziju sveta.
    Film je progovorio o ranama koje izjedaju srpsko društvo, o sukobu očeva i sinova koji se prenosi kroz generacije. Priča nema koherentan zaplet- zbiva se na početku NATO bombardovanja, istovremeno u Beogradu i jednom manjem gradu, na kraju marta 1999. Četrdesetogodišnji Miki ( Cvetković), neostvareni pisac, profesor bez iluzija, obeshrabren demokrata i kolumnista, koji je dobio otkaz u slavnim dnevnim novinama- izlazi iz groba i vraća se u vlastiti život. Kroz 48 sati pokušava ostvariti sve ono što nije mogao dok je bio živ, kako privatno, tako i za zajednicu u kojoj živi...
    Usledio je film Odbačen(2007.) u kojem su depresija i beznađe okvir radnje, u kojoj se glavni junak bez uspeha i utehe koprca. Izlaza, naravno, baš i nema na vidiku- ali borba se svejedno nastavlja. Ponovo je tu Svetozar Cvetković, kao glavni junak i, Radivojević kao scenarista. O saradnji sa Cvetkovićem Radivojević kaže : Moje autorstvo parazitira na sjajnim glumcima i glumačkim ličnostima. Cvetković je veoma disciplinovan kao glumac i zaista kad je potrebno glumački radi i protiv sebe, da bi odgovorio mojim zahtevima. Zna se od koga možete da tražite najviše, do kraja. U tom smislu, Cvetković je deo tog poslednjeg ciklusa od 4 filma, u kojima on postaje deo mog alter ega. Igra najgoru kosku u tim filmovima, igra depresivnog, izgubljenog, često ne naročito šarmantnog i magnetičnog junaka, koji priča uglavnom nevolje, s gubitničkim oreolom, izgubljen i u svom vremenu, i u kosmosu. To je vrlo nezahvalna uloga. Dakle, prosto imamo jednog mrzovoljnog tipa, jednu vrstu mizantropa, jednog malo isfrustriranog, nesrećnog čoveka.

Osećajnost...empatija...i prokockana šansa

    Dok je Odbačen središnji deo trilogije, u kojoj Cvetković igra razne verzije samog autora, direktno to čini u trećem delu, filmu Kako su me ukrali Nemci(2011.).
    Film priča priču detinjstva Miše Radivojevića, odnosno dečaka Aleksa, kojeg Cvetković glumi kao odrasloga pisca i scenaristu. Aleks se povukao u malo, pusto mesto, i ne želi više komunikaciju sa svetom. Svoje detinjstvo on prepričava devojčici- koja je možda i njegova kćer- a koju vozi u prihvatilište, jer se ne želi brinuti o njoj. No, tokom vlastite priče, Aleks zapravo odlučuje usvojiti devojčicu, jer ga reminiscencije na vlastito detinjstvo i slike s televizije početka rata u Sloveniji, potaknu na živo sećanje na vlastitu dečju osamljenost. U flešbekovima- koji su ispresecani ozbiljnim i odraslim Aleksovim govorom, teško razumljivim bilo kom detetu, govori o tome kako se tokom okupacije rodilo prijateljstvo između petogodišnjeg dečaka i oficira Trećeg Rajha, nastanjenog u kući dečakove porodice. Dečak Aleks oseća se napuštenim, jer je majka zauzeta učestvovanjem u komunističkom pokretu otpora, a otac je u partizanima. I tako je nemački oficir i sam bačen u rat koji nije želeo- jedino biće koje je dečaku pružilo ljubav i pažnju. ,, Radeći na ovom filmu, ni ja ni moji scenaristi nismo dozvolili ni na koji način da istorijska logika uplovi u ovaj film. Taj istorijski sled stvari i tzv. istorijska svedočenja puna su laži, a ja sam se oslonio na emocije. Dete ne može da laže. Ostaje da mi verujete da nisam manipulisao sećanjima, dakle to su moja sećanja, a onda postoje velike greške u objašnjenjima tih sećanja“, komentariše Radivojević.
    U Kako su me ukrali Nemci autor se u potpunosti uhvatio u koštac sa suodnosom s dve najvžnije teme svojeg opusa : ljubavlju i slobodom. Radivojević to objašnjava na sledeći način : Ljubav je zarobljavanje, ljubav je strast, ljubav je umnožavanje u kome se čine kompromisi, kad volite, ne odlučujete samo po svojoj volji. Sloboda podrazumeva nešto drugačije. Sloboda je nešto što je u vama, što je najličnije. Opredeljujući se za slobodu, vaš univerzum je ispunjen i, konačno, zašto bi dođavola bilo važno, da li ste srećan ili nesrećan čovek, ako ste slobodni. Ako ste u ljubavi, vi ste srećni. Pri kraju životnog i stvaralačkog puta on skromno rezimira : Meni je kasno za bilo kakvu veliku slavu. Ja sam se iskazao kroz jednu subverzivnu umetnost, ja sam se provukao, za mene je najveći uspeh da sam ostao živ i da sam napravio šesnaest filmova i da mislim da će to biti čestiti svedoci.
   
    Bio je i ostao dovoljno smeo da malo ko pre i posle njega jasno i glasno progovori o egzistencijalnim nemirima, licemerju, lažima, predrasudama i kvaru jednog društva koje je u međunevremenu nestalo u ropcu vlastitih gadosti, nastranosti i iluzija, sa nesagledivim posledicama po one koji tek dolaze za nama. Britko, elokventno, bez lažnog moralisanja i uvijanja Miša Radivojević je ostavio snažnu umetničku i životnu poruku budućim generacijama, transponujući jezu izopačene stvarnosti u jetku i autentičnu subverzivnu umetnost- do poslednjeg daha. Ostavio je za sobom originalna umetnička dela da svedoče i govore o istini, ljubavi, stvaralaštvu i nečemu sasvim mogućem i različitom od podmuklog licemerja kojem je još davno bacio rukavicu u lice. Ostala je moćna poruka o smelosti, istini i slobodi, kao i veri svih onih koji istrajavaju na jednom jedinom pravom putu koji nam je dat- samo za nas i jedinstveni duh slobode, saosećanja, ljubavi, istine i pravde koji nas povezuju, uprkos svemu. Lepotu slobode i stvaralaštva ništa ne može nadomestiti ni poništiti.

  Čovek je svoju šansu prokockao. Samo je pitanje koliko će moći da produži svoj mandat pokušavajući da se spase, ne samo na nivou zagađenja, mnogo je strašnije jedno unutrašnje zagađenje koje smo doživeli. Mi smo postavili potpuno pogrešne ideale, uništili smo sve te referentne tačke koje sačinjavaju bitnu osobinu čoveka kao jednog dobronamernog, toplog, istinoljubivog bića, jednu osobu koja pokušava da unapredi život pravim argumentima, pravim metodima. Mi smo se odrekli osećajnosti, više je osećajnosti u životinjskom svetu danas, nego u ljudskom! Osećajnost i empatija su svakako osobine slabih, čitav svet se odriče te mekoće, te sentimentalno-ljigave potrebe čoveka da bude istinit, da bude otvoren, da se zaplače, da se pokaje, da kaže nekome izvini, žao mi je, jesam te povredio?. Ta vrsta ljudi, sa tim rekvizitarijem, tretira se kao invaliditetna, ti ljudi ne trebaju nikome, a to su glavni ljudi. Tih ljudi nigde nema, ti ljudi su emigrirali, mislim da su negde otišli iz života, na neki način, ako su i živi, oni su odavno mrtvi.

    Bila je ovo više nego skromna posveta jednom od umetnika i hrabrih ljudi uz čije sam delo i duh odrastao i sazrevao. Bio je ovo više nego skroman omaž, napisan s velikim uživanjem, poštovanjem i zahvalnošću, posvećen jednom velikom čoveku, borcu i stvaraocu, jednom od retkih doslednih i dovoljno smelih da opstanu na ovim našim nesretnim prostorima. Bila je ovo skromna posveta lepoti, alternativi, andergraundu, rock and rollu i hrabrosti, koju bih na kraju mogao jednostavno nasloviti Kako me je ukrao Miša Radivojević...

Dragan Uzelac



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva