Sa uveliko odmaklim letom krenula je i letnja plejada senzacija – od holivudskih manje ili više trajnih hitova, limunada literaturice za plaže sa čijih zakutaka iritantno dopiru zarazni taktovi pesme Despacito, pa sve do spinerom zaluđene omladine po vrelim ivičnjacima.

Osveženje je kada se kao deo takvog letnjeg miljea ukaže naslov stripa koji pouzdano može da potisne ravnodušnost i bljutav ukus tropskih vrućina, a da istovremeno obezbedi trajnije mesto u kolekciji potencijalom za više iščitavanja. U ovom slučaju reč je o novom izdanju beogradskog Darkwooda – Betmen:
Muk scenariste Džefa Leba i crtača Džima Lija. Reč je o integralnom izdanju priče koju je autorski dvojac stvarao početkom novog milenijuma, i koja je serijalizovana u 12 nastavaka u redovnoj ediciji Betmena, u brojevima 608–619 (decembar 2003 – novembar 2004). Lebovi radovi na Betmenu su nam već poznati. Darkwood je pre manje od godinu dana objavio Dugu noć veštica, koju je radio sa Timom Sejlom, nešto dužom i šest godina starijom storijom o najranijim danima Mračnog viteza, koji se direktno oslanjaju na Milerovu Godinu prvu (o Dugoj noći veštica je već pisano na HellyCherryju). Naravno, očekuje se nastavljajuća Mračna pobeda (Dark Victory) istog autorskog tandema i istog izdavača. U međuvremenu stigao je Muk, jedno od opštih mesta za svakog postmilenijumskog ljubitelja Betmenovih avantura. 


Muk je prva zajednička saradnja Džefa Leba i Džima Lija. Za razliku od Duge noći veštica i Mračne pobede, Leb je ispleo pripovest iz savremenih dana Mračnog viteza. Prvi Robin, Dik Grejson, već je postao Noćna ptica (Nightwing), Džoker je uveliko ranio Barbaru Gordon, koja postaje Proročica (Oracle) i u invalidskim kolicima pred računarima koordiniše rad Betmenovog tima. Da, tima, s obzirom na to da Betmen nije više (polu)usamljeni borac za pravdu, već pored sebe ima saveznike, a pre svega "novog" Robina, Tima Drejka, trećeg svoga imena, jer je drugog Robina, Džejsona Toda, nekoliko godina ranije Džoker prebio na smrt čeličnom polugom (Death in the Family). I najvažnije, Gotam više nije grad rastrzan borbom mafijaških frakcija i korupcijom, već metropola pod neprikosnovenom zaštitom Mračnog viteza, u kojoj jedini koji haraju ulicama jesu maskirani (super)kriminalci i psihopate, kao mračni odraz Betmena. Tu priča počinje.

Na preko 300 stranica Džef Leb i Džim Li razvijaju oko Betmena kompleksnu mrežu intrige i zavere u čijem se centru nalazi Muk, novi negativac kojeg je Leb osmislio za ovu priču. Nakon naizgled rutinskog slučaja otmice, Betmen se suočava sa narastajuće opasnim sticajima okolnosti, koje su daleko više od puke maleroznosti. Betmen nailazi na plejadu ikoničnih negativaca koji u talasima nasrću na njega, pri čemu njihova metodologija deluje daleko invazivnija i organizovanija nego ikada. "Imam neznanog protivnika. Nekoga ko me proučavao. A proučavao je i moje neprijatelje, učeći ih novim trikovima." Postaje jasno da se iza svega krije jedan kriminalni um – Muk, koji sve posmatra iz udaljenosti, u kišnom mantilu i licem obavijenim zavojima.

Kao i u
Dugoj noći veštica, Leb fokus pažnje čitalaca usmerava na radnju koliko i na whodoneit misteriju, te je identitet Muka glavna nepoznanica, ali i nagrada na kraju. Twist u radnji, kako bi se populistički reklo. Naravno, neko pronicljiviji će zaključiti odgovor na glavno pitanje, i pored brojnih lažnih tragova koje je Leb posejao tokom stripa. Neko će jednostavno izguglati rešenje, ili prelistati na kraj stripa. Ali to ne znači da ćemo se mi ovde time baviti. Dovoljno je pomenuti da su svi značajniji negativci u serijalu zastupljeni i ovde – Džoker, naravno, Otrovna Ajvi, Dvolični (Two Face), Zagonetač (Riddler), Rejš al Gul, Talija al Gul, Harli Kvin, Ubica Krok... A tu su svakako i saveznici – Gordon, Alfred, prvi i treći Robin (drugi je, jel'te, mrtav), Supermen, za koga ni Leb nije imun da ga prikaže kao prostodušnog, beskrajno dobrog, ali i krajnje naivnog lika. Seljače iz Kanzasa ostaje seljače iz Kanzasa. 


No, najvažniju ulogu, pored Betmena, ima Selina Kajl / Žena Mačka, čiji je
love/hate odnos Leb gurnuo u smeru tinjajuće romanse, pa čak i nekoliko strastvenih poljubaca. A uspeo je da dočara i izvestan nivo zadovoljštine i sreće usled ovakvog razvoja događaja u sumornoj i mračnoj spoljašnjosti Brusa Vejna. Pošteno je i reći da ovo nisu svi likovi koji se susreću u Muku, jer bi dalje nabrajanje razbilo magiju otkrivanja i gurnulo ovaj prikaz u sivo-crnu zonu spojlera. Strip baziran na akciji, zaveri i unutrašnjem nemiru Brusa Vejna ne zapostavlja dobro plasiranu poetičnost trenutka, između ostalog ogledanoj u sahrani i Brusovom recitovanju pesme Kapetane, moj Kapetane Volta Vitmana, nastale 1965. povodom ubistva Abrahama Linkolna. Svakako, još jedan Lebov trag, a na čitaocu je da pronikne zašto. 

I pored intrigantne priče Džefa Leba, mora se priznati da najveća snaga ovog stripa leži u crtežu Džima Lija. Ovaj talentovani korejsko-američki umetnik poznat je po svom izuzetno detaljnom i razrađenom crtežu, i važi za jedno od većih imena američkog stripa. U svet stripa je ušao 1987. godine radom za Marvel, da bi 1992. sa nekoliko kolega osnovao danas planetarno poznatu izdavačku kući Image, poznatu po plasiranju autorskih projekata bez previše ograničenja i kanona. Plasirao je preko Imagea svoje naslove, nastale u studiju Wildstorm, sve do 1998, kada prodaje studio DC-ju, te postaje jedno od zaštitnih lica ovog izdavačkog giganta. Nekoliko godina kasnije usledio je Muk.

Znači, imamo Lija u svojim najboljim godinama, eksplozivne kreativnosti i smisla za kompoziciju. Čak je šteta što nakon tek nekoliko godina najkvalitetnijeg stvaralaštva Li 2010. postaje jedan od glavešina DC-ja zajedno sa Denom Didiom, te od 2011. praktično i nema nijedan zapaženiji rad u stripu. No, vratimo se 2003–2004. i Džimu Liju u naponu snage. Reč kojom bi se mogla opisati umetnost Džima Lija u
Muku je – impresivnost. Li je majstor kompozicije i detaljnosti crteža, naravno u duhu američkog superherojskog stripa, sa krupnim planovima i često prenaglašenim muskulaturama. Uz nesumnjivo koketiranje sa teatralnim akcionim scenama i prizorima iz devedesetih, Li obogaćuje Muk sa trendovima novog milenijuma, i dostojno drži balans sa ritmom priče Džefa Leba. Svaka tabla u Muku je brižljivo konstruisana, sa preklapajućim prizorima i minuciozno izrađenim pozadinama, i to je segment kome se verni čitaoci uvek nanovo vraćaju. Teško je poverovati da je Li uspeo da održi mesečni ritam izlaženja Muka tokom cele godine, ali ipak je tako. Svakako da postoje oni kojima ovaj stil crteža ne prija, ali to zalazi u domene individualnih ukusa. Koliko je Muk grafički impresivan svedoči i podatak da je DC objavio i dva izdanja u kojima je moguće još bolje sagledati umetnost Džima Lija. Prvo je Batman Noir: Hush, u kome se odstranjivanjem boje dobija oslobođena lepota Lijeve kompozicije. Drugo izdanje je Hush: Unwrapped, u kome se otišlo korak dalje, te je odstranjen i uticaj tuša, pa se dobija ceo strip u olovci Džima Lija. To je ipak izdanje za najokorelije fanove – a ima ih – koji fanovski ili profesionalno žele da analiziraju svaki aspekt Lijeve tehnike.


U skoro kanonskom predstavljanju stripa redovna je stavka da se predstavljanje ograničava na dijumvirat scenarista/crtač. U ovom slučaju je potrebno pomenuti i Skota Vilijamsa, koji je tuširao Lijeve crteže u olovci (što je u američkoj hiperprodukciji uobičajena tehnika rada – da glavni crtač radi samo olovke, koje potom dovršava tušer – podsetimo se samo internih trzavica tandema Ben Aflek / Džejson Li u filmu Lud za Ejmi). Vilijams je značajno doprineo Muku, što je najprimetnije poređenjem unwrapped i noir izdanja. Daleko od toga da se na Lijev rad ima zamerki, ali tuširana verzija odaje utisak sređenosti i konciznosti koju rad u olovci ne može da dosegne. A taj nivo kvaliteta je moguć samo kod oprobanih tandema koji nadopunjuju međusobno umeće. 

Muk kao serijal i Muk kao negativac nisu završili svoju priču ovom knjigom. Pol Dini i Dastin Ngjen su nekoliko godina kasnije stvorili manje uspešan nastavak Heart of Hush, u kome se Muk vraća, a i Skot Snajder nije propustio priliku da tokom rada na Betmenu u dva navrata ponovo dovede ovog negativca na scenu. Nakon epizodne ulogice u Gates of Gotham, Snajder je Muku posvetio daleko snažniju ulogu u nedeljnom serijalu Batman Eternal, u kome je pokušao da emulira i nadogradi osnovni zaplet Muka. Pokušao, a krajnji rezultat je predugačka i konfuzna priča. 

Za kraj, kako okarakterisati Muk? Poznat naslov, a opet bez preterane eponimnosti u narativu. Priča je zanimljiva, pitka i podstiče na određenu dozu misterije i uzbuđenja. Ali sve pada u senku rada Džima Lija, koji se ipak nameće kao zvezda programa. Nakon prvog čitanja razumljivo je da misterija nestaje, ali ostaje 300 strana dobro konstruisane akcije i zavere, sa pregršt zanemarljivih rupa u zapletu. U svakom slučaju, obavezna stanica za ljubitelje američkog superherojskog stripa ili dobrog crteža.

Nikola Dragomirović