Michael Chabon: The Yiddish Policemen's Union



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Ne dešava mi se često da me žanrovski roman sveže u čvor onako kako me The Yiddish Policemen's Union svezao, ali opet, to se od žanra slabo i očekuje, čak i onda kada se fokusirate na njegov ozbiljniji, da ne kažem književniji segment. I ne kažem sad da The Yiddish Policemen's Union nije žanrovska književnost - itekako jeste, i to u više žanrova istovremeno - ali ako kažem da jeste samo žanr, onda to svakako kažem tonom sa kojim bih rekla i da je Ferari samo automobil a Beluga kavijar samo namaz za tostovani hleb. I tu sad ne pomaže ni fakt da se roman sasvim svrhovito služi žanrovskim klišeima i tropima i da je lako prepoznatljiv i kao paralelna istorija baš i kao tvrdi detektivski roman - činjenica ostaje da The Yiddish Policemen's Union jeste sve to, ali ujedno jeste i nešto drugo, nešto što može lako da izmakne u svojoj podtekstualnoj ogromnosti. Nešto što može lako da te sveže u čvor, nakon što te pri čitanju učini manjim od makovog zrna.

U briljantno složenoj fantastičnoj premisi paralelne istorije (ni sad nisam sigurna da li je tu ispravnije reći paralelna ili alternativna istorija), The Yiddish Policemen's Union se odmiče od poznatog nam sveta još za vreme WW2: umesto današnjeg Izraela, koji je uništen skoro odmah po osnivanju, Chabon nudi svet u kom je napravljena jevrejska enklava u Aljasci. Ostatak jevrejske istorije i tragedije je manje-više očuvan u celosti, s tim što mu je sama ideja o polarnoj dijaspori dodala dimenziju za koju je ponekad istinski teško proceniti koliko je u pitanju fakt a koliko fikcija. A da stvar bude kompleksnija, čak i ta polarna Obećana Zemlja suočava pretnju smaknuća, ostavljajući Chabona da slobodno razlaže i iznova sklapa mit o Jevrejinu Lutalici, o narodu bez zemlje i čoveku bez doma koji bi i u svojoj naskromnijoj varijanti bio njegov dvorac. Ta ogromna scena je postavljena na zapanjujućem minimumu detalja, a pošto se hrani na veoma veštoj manipulaciji poznate nam dnevnopolitičke informacije, na čitaocu ostaje da se rve sa prepoznavanjem samih obrisa te tvorevine, pa ko dokle stigne, to u procentima gledano.

Na platformi tog i takvog alternativnog sveta, odvija se skoro pa klasična detektivska priča: Meyer Landsman je policajac predstavljen na klišeu čendlerovskog stanja poodmaklog raspada. Razveden od žene u koju je i dalje beznadežno zaljubljen, suočen sa svom ispraznosti sopstvenog bitisanja, Landsman živi u jeftinom hotelu i svaku noć zaspiva utapajući svoju tugu u alkoholu, sve do jutra u kom ga upravnik hotela obavesti da je u susednoj sobi pronašao leš brutalno ubijenog gosta. To ubistvo postaje otelotvorena manifestacija Landsmanove intimne spoznaje o sopstvenoj beskorisnosti - brutalno ubistvo se desilo svega par metara od komatizovanog policijskog detektiva, koji je u alkoholnoj izmaglici prospavao svaki znak i zvuk pokojnikove samrtne borbe. A pošto je Sitka grad u kom svako poznaje svakoga i svako o svakome sve zna, Lansmanu je iz samog tog čina postalo očigledno kako su ga to nepoznate ubice procenile - kao beskorisnu pijanduru od koje ne treba strepiti ni pri izvođenju najgoreg od svih zločina. Dosledan detektivskom motivu kapi koja preliva čašu, Landsman grčevito skuplja poslednje ostatke samopoštovanja i prilazi ubistvu kao ličnoj uvredi, investirajući se u istragu duž linija moralnog iskupljenja. Rešen da taj poslednji čin u svojstvu policijskog detektiva pretvori u labudovu pesmu svog promašenog života, Landsman beskompromisno istražuje sudbinu nepoznatog leša i pri tom otkriva obrise tragedije dovoljno ogromne da prekrije daleko više od sudbine nekolicine ljudi ili čak čitavog jednog naroda.

I upravo je to otkrivanje raznoraznih obrisa u The Yiddish Policemen's Union izvor oduševljenja i malodušnosti jednako: oduševljenja što ste u stanju da rasklapate tu izuzetnu proznu tvorevinu kao origami hrizantemu, a malodušnosti što usput naslućujete i mogućnost da i niste baš dorasli tom činu, koliko god da vam usput zadovoljstva pružao. Što je više angažujete, to se sama konstrukcija sve više nadnosi nad vama, stavljajući vas u perspektivu u kojoj sami sebi sve više i više patuljasto izgledate, sve dok se solidno ne ustalite na već pominjanoj dimenziji makovog zrna. Ushićenje kojim ispratite uspešno razlaganje dvostrukih značenja u prvom pasusu koji vam ih ponudi, ujedno će markirati i rađanje crva sumnje da Chabon saopštava tok misli čijem dešifriranju možda ipak niste dorasli. Jer eto, jednom kad otkrijete iskaz koji ima dvostruko značenje, otkrijete i da to dodatno značenje zahteva izvesan skok u razumevanju, skok do tačno određenog mesta do kog može da stigne samo onaj ko je u stanju da dešifruje sam iskaz. Upravo u tom momentu otkrivate da ste zasenjeni ogromnošću konstrukcije u koju su taj i njemu slični iskazi tako zbijeno upakovani. Tog momenta se zapitate da li osim ta dva značenja iskaz ne krije možda i treći, koji vam izmiče? i da li su i svi ostali iskazi impregnirani višestrukim značenjima? i da li su sva meandriranja zapravo samo meandriranja, ili su samo plod vašeg polu-razumevanja? i da li su sve misteriozne jasnoće u iskazima zaista jasne, ili se rikošetiraju na značenja koja vam uporno izmiču, samo zato što niste dovoljno programirani da razumete kod preko kojeg vam se saopštavaju? a i ti iskazi koje ste do tada dešifrovali, kako su oni tačno konstruisani? ako priđete tekstu u očekivanju linearne komunikacije a onda se zateknete katapultirani na neku potpuno neočekivanu konotaciju, ko može da vas uveri da ste zapravo razumeli tu bizarnu putanju kojom ste do razumevanja katapultirani?

Pa eto… niko. I stoga ćete se uvek iznova vraćati na sve misteriozne jasnoće za koje sad slutite da u sebi najverovatnije kriju mnogo više od onoga što vam je očigledno. I čitaćete roman najmanje dvaput duže no što bi čitali bilo kakav žanrovski roman o propalom detektivu koji se nada iskupljenju kroz ispravljanje singularne nepravde u vidu brutalnog ubistva. I kad ga najzad pročitate, i kad saznate ko je i zašto izvršio ubistvo, nećete baš mnogo biti voljni da o svemu tome razglabate. Umesto toga, zatvorićete knjigu sa strahopoštovanjem i čendlerovski tvrdim obećanjem da ćete joj se vratiti za dve ili tri godine, kad malo sazrete i postanete makar malo obrazovaniji za navigaciju okeanima ozbiljne književnosti, svesni činjenice da santa leda nad nivoom vode pokazuje samo desetak procenata količine prostora kog zapravo zauzima.

Lidija Beatović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pratite nas na Fejsbuku

Najčitanije

Arhiva