Slem poezija – Buka i bes mladih pesnika

Na jednom poetskom susretu u novembru 1984. godine, američki pesnik Mark Smit, je uzeo mikrofon u svoje ruke i, umesto da izražajno pročita ili izrecituje svoju pesmu, od nje napravio performans. Smit je na ovaj način, pre svega, hteo da pokaže srednji prst uštogljenim pesnicima i njihovim susretima, jer je smatrao kako oni koče poeziju i kako na pesničkim susretima koje oni organizuju niko ne sluša poeziju. Iako je u početku izazivalo podsmeh mnogih pesnika i književnih kritičara, ovakvo izvođenje poezije (nazvano slem poezija) je postajalo sve popularnije. Sa grupom istomišljenika, Smit je 1986. organizovao prvi šou sa slem poezijom, koji se kasnije transformisao u takmičenje sa stalnim utočištem u džez klubu Green Mill u Čikagu, u kome se ono i dan danas održava.

Na takmičenjima u slem poeziji pesnici čitaju ili „izvode“ napamet svoju radove. Oni mogu da koriste različit raspon glasova, različite stilove, kulturne tradicije,... U nekim slučajevima slem poezija liči na hip-hop muziku, neki pesnici koriste narativni stil bez rime, neki namerno kazuju pesmu na što monotoniji način, dok drugi koriste stepovanje, bitboks ili neku primenjenu koreografiju (rekviziti, muzika i kostimi su obično zabranjeni u slem poeziji). Nema dominantnog stila u slem poeziji - postoji mišljenje da bi nešto takvo dovelo do smrti slem poezije - na slem sceni se uvek pojavljuje nešto novo. Sudije koje procenjuju slemere se biraju iz redova publike i oni ocenjuju pesme na skali od 0-10, s tim što se najbolja i najgora ocena eliminišu, a zatim se izračuna prosek preostalih ocena i na osnovu dobijene prosečne ocene se slemeri rangiraju. Na takmičenjima može da postoji više rundi, a isto tako može i da postoji zajednička tema. Slem poezija je, pre svega, provokacija, protest, borba protiv surove realnosti, olakšavanje duše, lična ispovest pesnika, izjavljivanje ljubavi, iskazivanje stava, apsurda, nezadovoljstva ... Slem izaziva katarzu i kod pesnika i kod publike, a publika reaguje na pesmu – zvižduci, aplauz, vika, urlanje, odobravanje, negodovanje i ostali stavovi publike su sastavni deo samog performansa.

Književni kritičar Harold Blum je u jednom od intervjua rekao kako smatra da ovaj vid poezije predstavlja smrt umetnosti – jer nema ničeg umetničkog u toj dreci i deklemovanju besmisla koje se procenjuje jačinom aplauza. Potoje i oni koji tvrde kako slem poezija ubija samu poeziju, i kako je ona stvorena kako bi podrivala autoritet samih pesnika. Slem poezija je, dakle, podelila mišljenja kritičara, pesnika i drugih umetnika, i čini se kako niko nema mlak, osrednji stav po ovom pitanju, već da su tu izražene samo krajnosti. Iako mnogi osporavaju ovaj tip poezije, neke činjenice govore u prilog tome kako slem poezija nije samo još jedan od prolaznih trendova. Mnogi američki pesnici, a među njima i Henri Tejlor i Tajehimba Džes (dobitnici Pulicerove nagrade za poeziju) su učestvovali na nacionalnim takmičenjima u slem poeziji, i time pokazali kako se ona mora shvatiti ozbiljno – da potiče iz samog života, baš kao i oni vidovi poezije koje književni kritičari smatraju ozbiljnijim. Takođe je interesantno da se na muzičkom koledžu u Bostonu slem poezija izučava kao jedan od kurseva, što je doprinelo tome da se ovakav vid poezije konačno shvati ozbiljnije i studioznije.

Slem poezija se proširila na sve kontinente, a pustila je svoje korene i u Srbiji. 2011 godine je održan prvi regionalni festival slem poezije u Beogradu, Yougoslamia. Na ovom festivalu su učestvovali slem pesnici iz regiona, a poznata američka slemerka Kerolin Harvi je bila gošća. Ovaj festival je pokrenuo interesovanje za slem poeziju, tako da su počeli da se organizuju slični festivali širom zemlje i regiona. Pesnička organizacija Poezin, koju vodi Milan Mijatović, se bavi promocijom slem scene u zemlji i oni organizuju radionice, objavljuju radove i knjige vezane za ovu scenu i pronalaze nove nade slem poezije. U Novom Sadu postoji organizacija Poetarium koja, između ostalog, organizuje večeri slem poezije. Slemeri iz Srbije učestvuju i na evropskim šampionatima. 2014. godine Nikola Oravec je učestvovao na evropskom slem prvenstvu u Švedskoj, Goran Živković je 2015. godine učestvovao na evropskom šampionatu u Estoniji, a srpski predstavnik na evropskom šampionatu u Belgiji 2016. godine je bila Simonida Banjeglav.

Zašto, dakle, slem poezija privlači ljude, a pre svega mlade? Možda je najbolje pustiti tvorca ovog pokreta, Marka Smita, da sam odgovori na ovo pitanje: “Reč 'poezija' odbija ljude. Zašto? Zbog onoga što su škole napravile od nje. Slem vraća poeziju ljudima... Ljudi treba da kazuju poeziju jedni drugima. Na taj način iskazujemo naše vrednosti, naša srca, stvari koje smo naučili, one koje nas čine onim što smo sada.“ Slem poezija možda jeste „buka i bes“ mladih ljudi, ali ono što je u njoj prepoznatljivo jeste ta doza iskrenosti koja izbija iz slem pesnika dok publici pružaju svoje glasove i svoja srca.

Kristijan Vekonj