Konačno Strah od Džeki Čena
Helly Cherry
Istorijat gornjomilanovačkog benda „Strah od Džeki Čena“ može da posluži kao primer za onu staru mudrost da uspeh ne dolazi preko noći, pogotovo ne u rokenrolu, a pogotovu ne u Srbiji. Bend je kalio svoj zvuk godinama i u različitim postavama, sve dok 2014-te godine nije pobedio na „Belgrade Demo Festu“, nakon čega kreće njihov pravi razvoj, koji je krunisan prvim albumom, nedavno objavljenim u izdavačkoj kući „Felix Recrods“.
„Strah od Džeki Čena“ već godinama overava bine po celoj Srbiji, a svirali su i u Crnoj Gori i Makedoniji, pa tih devet pesama, objedinjenih na ovom debi albumu, imaju više pređene kilometraže od prosečnog kamiondžije. To zapravo znači da su svoj fazon stvorili kroz živu svirku, u sudaru sa publikom, pa je najveći izazov bio uhvatiti tu energiju na albumu, u studijskim uslovima.
Izgleda da su u tome uspeli, jer kada čujete pesmu „Zaboravljaš“, kojom se otvara album, ne možete da ne osetite udarac, energično otvaranje priče koja je spakovana u ovom izdanju. U suštini, „Strah od Džeki Čena“ je rokenrol bend, ali oni ne nalikuju na rokenrol bendove iz eks-ju faze, već svojim zvukom nastavljaju prirodnu evoluciju ovog muzičkog pravca, pa iako u žanrovskom planu ne otvaraju neka nova poglavlja, sadržina je autentična i neponovljiva. Pesme su u poznatom r'n'r maniru strofa-refren-gitarski solo, ali ono što čini svaki od tih delova posebnim su vrhunsko sviranje i originalni tekstovi koji celoj priči daju dubinu. Inače, pesma „Zaboravljaš“ je najmlađa od svih stvari na ovom albumu, pa je zanimljivo da su baš njom otvorili album, pogotovo što u tekstu dominira negacija, glagoli su u odričnom obliku, džepovi su neskrojeni, a poruke su nenapisane.
Ostatak albuma se razvija i nadovezuje u kontinuitetu, kao da su pesme komponovane da se slušaju u neprekidnom nizu, što se najbolje može čuti između „Bluza 51” i pesme „Slobodan dan“, prva pesma kao da se preliva u ovu sledeću. Album je izbalansiran, između rokanja se pojavi neka sporija stvar koja daje mogućnost za predah i donosi novu vrstu emocija. U tim bržim stvarima oseća se bes, buntovništvo koje nije eksplicitno markirano, ali u tekstovima možete da prepoznate aluzije na svakodnevicu, stihovi su tako probrani da slušalac u njih može da učita značenja iz svog iskustva. Za mene je vrhunac tog rokerskog stava sadržan u „Bluzu 51“, to je onaj momenat kada vokal Marko Božović opsuje, onako baš sočno i sa punim žarom, kao da je u toj psovci sakupljen sva gorčina. Jebi ga, volim kad neko dobro opsuje.
Na albumu postoji balans između rokenrol rokačkih pesama i sporijih stvari, za koje ne bih rekao da su obične balade. Tekstovi Marka Pavlovića, autora i gitariste, čiji se glas može čuti u pesmi „Džepovi“, nikada ne govore jednoznačno o ljubavi, nema tu mnogo sentimentalnosti, već melanoholije i nekog bolnog racionalizma koji objektivno posmatra urušene snove. Reprezentativni primer je pesma „Amsterdam“. Za nju je Milan B. Popović u svojoj recenziji rekao da ga podseća na „najbolje balade od Pepersa“, ali s time bih se složio samo u toj meri da je pesma laka za slušanje, brzo ulazi u uvo i, poput hitova pomenutog benda, ostaje vam u glavi zauvek. Ali njena sadržina je teška, pogotovo ako malo poznajete milanovačke anegdote, urbane legende i lokale, kakav je bio „Amsterdam“, koji više ne postoji. Ovu pesmu sam čuo u toliko verzija da sam uveren da je ovo jedna od onih stvari koje će poput himne ostati za buduće generacije, kako slušalaca, tako i muzičara koji će morati da se izbore sa njenom snagom i uticajem u pravljenju svojih dela.
Drugi su u svojim recenzijama isticali „radijski momenat“ njihovih pesama, pominjući najpre „Kulu“, ali meni je najdraža stvar „Plava soba“, jer u njoj postoji savršena doza rokerskog i baladičnog momenta ovog benda, jednakost između nadrkanosti i emotivnosti. Ali ipak mislim da je pesma „Osvojio sam dan“ ona koja će isplivati kao najveći hit sa ovog izdanja. Za nju bih rekao da je pun pogodak u tom sadržinskom smislu, jer iako su rif i gruv veseli, tekst govori sasvim suprotno, a u tom miksu se dobija ona slatka, najdivnija melanholija. Sve je vrlo jednostavno, čak je i tekst u najvećoj meri očišćen od simbolike koja postoji u svakoj pesmi, ali ta jednostavnost nije banalna i baš zato što je tako elementarna, pogađa suštinu bića. „Ja razumem ono što umem“. Pevati na takav način o tuzi, pa zar to nije najveća radost?
Već sam toliko pisao o „Strahu od Džeki Čena“ i njihovim svirkama da zasigurno nisam najobjektivniji lik kojeg treba pitati za mišljenje, ali ipak imam dve zamerke na ovaj, po mom mišljenju, perfektan album. Prva zamerka je što je „Brisel“ okarakterisan kao „bonus track“ i na taj način kao da je prilepljen ostalim pesmama, a za mene je to deo jedinstvene celine. „Brisel“ je jedan od temelja ovog benda, pesma koja je preživela sve njihove sastave, za koju je snimljen i spot i koja prirodno komunicira sa ostalim pesmama, kako na tekstualnom, tako i na muzičkom planu. Mislim da je greška što su je izdvojili tom bonus odrednicom, jer ona je zlato, suština ovog benda. Druga zamerka je upućena na koncept albuma. Milanovački bendovi imaju običaj da svoje albume ostavljaju bez imena, to su uradili Bjesovi, pa Plišani, a sada i Džeki Čen. Taj običaj postoji i na svetskoj sceni i obično su ti prvi „nekršteni“ albumi najjači (setite se RATM-a). Imenovanje albuma olakšava tumačenje, jer nekako zaokružuje priču, a kad nema imena, neophodni su drugi načini da se ta celovitost istakne. U slučaju debi albuma „Straha od Džeki Čena“ mislim da dizajn naslovnice vodi na stranputicu, jer one kapi (ili suze) sa imenima pesama odaju neku drugačiju atmosferu od one koja se može čuti na albumu. Neki su zamerali mešanje ćirilice iz logo znaka benda i latiničnog pisma na kojem je ostatak album arta, ali meni to ne smeta, nekako mi je ta mešavina u njihovom duhu, ali sve to skupa na naslovnici izgleda malo nabacano. Naravno, ova zamerka nema veze sa muzikom, to je više zapažanje za muzičke džankije poput mene koji se lože na kolekcije diskova i ploča.
Možda bih i rekao da je album prekratak, jer znam da postoje i one pesme koje sviraju uživo, a koje nisu ušle na album, ali kada poslušam ovo izdanje osećam da su pesme pažljivo probrane i tako poređane da u tih pola sata proživite još jedan život, pun uzbuđenja, zabave, radosti, ali i melanholije i turobnosti. „Strah od Džeki Čena“ je odavno na uzlaznoj putanji, a ovaj album je nova tačka od koje taj put može da se meri. Siguran sam da im ove godine predstoje brojne svirke, a prva je već 18-og marta u Božidracu, kada nastupaju sa Bjesovima. Ako ste u stiuaciji da ih čujete uživo, nemojte to da propustite, jer ako je ovaj bend u nečemu dobar, to je živa svirka.
Andrea Kane
„Strah od Džeki Čena“ već godinama overava bine po celoj Srbiji, a svirali su i u Crnoj Gori i Makedoniji, pa tih devet pesama, objedinjenih na ovom debi albumu, imaju više pređene kilometraže od prosečnog kamiondžije. To zapravo znači da su svoj fazon stvorili kroz živu svirku, u sudaru sa publikom, pa je najveći izazov bio uhvatiti tu energiju na albumu, u studijskim uslovima.
Izgleda da su u tome uspeli, jer kada čujete pesmu „Zaboravljaš“, kojom se otvara album, ne možete da ne osetite udarac, energično otvaranje priče koja je spakovana u ovom izdanju. U suštini, „Strah od Džeki Čena“ je rokenrol bend, ali oni ne nalikuju na rokenrol bendove iz eks-ju faze, već svojim zvukom nastavljaju prirodnu evoluciju ovog muzičkog pravca, pa iako u žanrovskom planu ne otvaraju neka nova poglavlja, sadržina je autentična i neponovljiva. Pesme su u poznatom r'n'r maniru strofa-refren-gitarski solo, ali ono što čini svaki od tih delova posebnim su vrhunsko sviranje i originalni tekstovi koji celoj priči daju dubinu. Inače, pesma „Zaboravljaš“ je najmlađa od svih stvari na ovom albumu, pa je zanimljivo da su baš njom otvorili album, pogotovo što u tekstu dominira negacija, glagoli su u odričnom obliku, džepovi su neskrojeni, a poruke su nenapisane.
Ostatak albuma se razvija i nadovezuje u kontinuitetu, kao da su pesme komponovane da se slušaju u neprekidnom nizu, što se najbolje može čuti između „Bluza 51” i pesme „Slobodan dan“, prva pesma kao da se preliva u ovu sledeću. Album je izbalansiran, između rokanja se pojavi neka sporija stvar koja daje mogućnost za predah i donosi novu vrstu emocija. U tim bržim stvarima oseća se bes, buntovništvo koje nije eksplicitno markirano, ali u tekstovima možete da prepoznate aluzije na svakodnevicu, stihovi su tako probrani da slušalac u njih može da učita značenja iz svog iskustva. Za mene je vrhunac tog rokerskog stava sadržan u „Bluzu 51“, to je onaj momenat kada vokal Marko Božović opsuje, onako baš sočno i sa punim žarom, kao da je u toj psovci sakupljen sva gorčina. Jebi ga, volim kad neko dobro opsuje.
Na albumu postoji balans između rokenrol rokačkih pesama i sporijih stvari, za koje ne bih rekao da su obične balade. Tekstovi Marka Pavlovića, autora i gitariste, čiji se glas može čuti u pesmi „Džepovi“, nikada ne govore jednoznačno o ljubavi, nema tu mnogo sentimentalnosti, već melanoholije i nekog bolnog racionalizma koji objektivno posmatra urušene snove. Reprezentativni primer je pesma „Amsterdam“. Za nju je Milan B. Popović u svojoj recenziji rekao da ga podseća na „najbolje balade od Pepersa“, ali s time bih se složio samo u toj meri da je pesma laka za slušanje, brzo ulazi u uvo i, poput hitova pomenutog benda, ostaje vam u glavi zauvek. Ali njena sadržina je teška, pogotovo ako malo poznajete milanovačke anegdote, urbane legende i lokale, kakav je bio „Amsterdam“, koji više ne postoji. Ovu pesmu sam čuo u toliko verzija da sam uveren da je ovo jedna od onih stvari koje će poput himne ostati za buduće generacije, kako slušalaca, tako i muzičara koji će morati da se izbore sa njenom snagom i uticajem u pravljenju svojih dela.
 |
| foto: Predrag Šapa |
Već sam toliko pisao o „Strahu od Džeki Čena“ i njihovim svirkama da zasigurno nisam najobjektivniji lik kojeg treba pitati za mišljenje, ali ipak imam dve zamerke na ovaj, po mom mišljenju, perfektan album. Prva zamerka je što je „Brisel“ okarakterisan kao „bonus track“ i na taj način kao da je prilepljen ostalim pesmama, a za mene je to deo jedinstvene celine. „Brisel“ je jedan od temelja ovog benda, pesma koja je preživela sve njihove sastave, za koju je snimljen i spot i koja prirodno komunicira sa ostalim pesmama, kako na tekstualnom, tako i na muzičkom planu. Mislim da je greška što su je izdvojili tom bonus odrednicom, jer ona je zlato, suština ovog benda. Druga zamerka je upućena na koncept albuma. Milanovački bendovi imaju običaj da svoje albume ostavljaju bez imena, to su uradili Bjesovi, pa Plišani, a sada i Džeki Čen. Taj običaj postoji i na svetskoj sceni i obično su ti prvi „nekršteni“ albumi najjači (setite se RATM-a). Imenovanje albuma olakšava tumačenje, jer nekako zaokružuje priču, a kad nema imena, neophodni su drugi načini da se ta celovitost istakne. U slučaju debi albuma „Straha od Džeki Čena“ mislim da dizajn naslovnice vodi na stranputicu, jer one kapi (ili suze) sa imenima pesama odaju neku drugačiju atmosferu od one koja se može čuti na albumu. Neki su zamerali mešanje ćirilice iz logo znaka benda i latiničnog pisma na kojem je ostatak album arta, ali meni to ne smeta, nekako mi je ta mešavina u njihovom duhu, ali sve to skupa na naslovnici izgleda malo nabacano. Naravno, ova zamerka nema veze sa muzikom, to je više zapažanje za muzičke džankije poput mene koji se lože na kolekcije diskova i ploča.
Možda bih i rekao da je album prekratak, jer znam da postoje i one pesme koje sviraju uživo, a koje nisu ušle na album, ali kada poslušam ovo izdanje osećam da su pesme pažljivo probrane i tako poređane da u tih pola sata proživite još jedan život, pun uzbuđenja, zabave, radosti, ali i melanholije i turobnosti. „Strah od Džeki Čena“ je odavno na uzlaznoj putanji, a ovaj album je nova tačka od koje taj put može da se meri. Siguran sam da im ove godine predstoje brojne svirke, a prva je već 18-og marta u Božidracu, kada nastupaju sa Bjesovima. Ako ste u stiuaciji da ih čujete uživo, nemojte to da propustite, jer ako je ovaj bend u nečemu dobar, to je živa svirka.
Andrea Kane