Zibahkhana: Kad Pakistanac snimi horor



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pakistanac Omar Khan nije samo vlasnik lanca poslastičarnica u Islamabadu, nego i veliki obožavatelj (zapadnjačke) žanrovske kinematografije. Jednog se dana Omar zapita, zašto i u njegovoj zemlji nema filmova o zombijima, serijskim ubicima i sličnim karakondžulama? Možda je neko trebao da ga podseti u kojoj zemlji živi, ali nije na nama da sudimo, jelte…Mašala, protiv takve nepravde Omar jednostavno bi prinuđen da nešto preduzme, i Omar preduze. Potom on velik deo njegovog prihoda iz biznisa sladoledžiničkog uloži u prvi pravi pakistanski film o zombijima, serijskim ubicima i sličnim karakondžulama! Ali, pošto Omar ne moga da se odluči koju će karakondžulu pre ovekovečiti na filmskom platnu, on ih jednostavno ovekoveči sve!

Kompletnu priču, ehm, „priču,“ za „Zibahkhana“ (klanica na urdu jeziku) dobri Omar zasigurno smisli pre nego što će kugla čuvenog barfi sladoleda stići da se u kornetu otopi: pet adolescenata, to jes´ inkarnirani klišei koji zamenjuju prave likove, put putuju da bi svedočili koncertu “najžešćeg pakistankog benda” (uatzafak?!), već pri samom početku prave jedan sudbonosni “Wrong Turn” u pravcu “Cabin Fevera”-a ne bi li tamo naleteli na “…of the Dead”. Ostavivši sve ove noćne more iza sebe, oni još nisu svesni da je i “Texas” u “…Chainsaw Massacre” zamenio “Punjab”.

Veselo društvance se, naravno, sastoji od bičarke koja neprestano pije drogu i jos češće konzumira the faking F-word. Tu su i filmski manijak kojem iznad kreveta visi poster Lustigovog “Mejnijeka“ i njegov siromašni (heh?) hrišćanski drug, koji ovde očigledno preuzima funkciju afroamerikanca u američkim produkcijama ovog tipa (čik pogodite kome pripada čast se prvi upokoji...). I na kraju, tu je naravno i umiljato momče koje pije mnogo manje drogu od ostalih i preuzima funkciju simpatije fajnl devojke, koja je naravno super religiozna muslimanka.

Moram (bar malo) biti fer, jer ambiciozni režiser Omar očigledno stvarno jeste veliki obožavatelj materije. Protagonistkinja se zasigurno ne zove tek tako Eš, kao što i difuzno-jeftino osvetljenje jezive kolibe u šumi podseća na Rejmijev klasik o zlim mrtvacima, dok su zombificirani monstrumi džast lajk kao njini ekvivalenti iz bizarnog filmverzuma jednog Fulčija. Što se hodajućih mrtvaca tiče, obratite pažnju na scenu - svakako neižbeznoj u svakom filmu ovog podžanra - u kojoj ovi raskomadaju žrtvu ne bi li se zasladili njinim iznutricama, ali ovde navodni nastradali ne može se suzdrži smejanja direktno u kameru.

Ove, ljubazno ih nazovimo reminescence, od kojih u daljem toku ima naravno još smnogo više, su upravo jedan od najvećih problema u celoj priči. Mislim ono, kad već imamo ekskluzivu u vidu pakistanskog horora, majku mu, onda to ne mora najvećim delom da bude samo epigon velikih zapadnjačkih naslova svemujebem! Jer ne, nije dovoljno poslati pet ovdašnjih balavandera, koji pritom u potpunosti oponošaju (američki) filmski kodeks ponašanja, u tour de force koji je žanru već neviđjeno mnogo puta tako već viđjeno. Iako ludi ubica (sa šenutom majkom i ništa manje blentavim bratom), koji umesto da motornom testerom ili mačetom maše buzdovanom i prekriva svoju pojavu burkom (!), zasigurno ima svoje čari. Iako, pažljivije gledavši, to ne može da prikrije činjenicu da imamo posla sa pakistanskom kopijom Kožnog Lica – u jednoj sceni se suočavamo i sa njegovim mesarskim kvalitetima. Ništa tu nije egzotično, to je samo drsko ukradeno (luking olso at ju “Zona Mrtvih”, ali to je priča neki drugi put, ehm…).

Dobri je Omar trebao bolje da se drži jednog subžanra, u ovom slučaju ili zombiji ili bekvud teror. Njegov divlji, često bolivudskim zvucima (kontekstualno čuče nekako, ´bem li ga) zvucima praćen miks, koji pred kraj nažalost odlutava u dosadu (nema kraja trčkaranju po šumi i inkluzivnom vrištanju), je za zemlju pakistansku svakako koliko hrabar, toliko i potreban kinematografski korak. Nadajmo se da neće ostati samo na Zibahkhani (iako Omar himself od 2007. godine nije vise realizovao nijedan filmski projekat, a drugi tamnošnji horori mi nisu poznati), ali da ce budući radovi biti suverenijeg tipa, kao što imadesmo prilike da vidimo iranskim „A girl walks home alone at night“ (iako ovaj uopšte nije realizovan u samom Iranu).

Kako to uvek biva na kraju, vreme je da ne ocenimo film, jer ja to naravno nikad ne radim. Ali kad bih podlegao tom načinu sprovođenja filmske kritike kraju, onda bih u slučaju rediteljskog debija dobrog Omara dodelio dobrih četiri krvavih močuga od mogućih deset krvavih močugi. Ma nek´ budu pet krvavih močugi, čisto zbog idealističkog filmskog duha Omarovog. A sad ode ja na sladoled. Ajt zdravo.

Svetovid Svarožić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva