Carrie Fisher: The Princess Diarist - Dnevnik intergalaktičke princeze



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pre četrdeset godina jedan film je napravio revoluciju – odbio je da se povinuje sudbini svih dotadašnjih filmova, počeo da živi vlastitim životom i stvorio ikone naučne fantastike i heroje koji su ulepšavali tolika detinjstva. Znate sigurno o čemu pišem: Star Wars – Ratovi zvezda.

U poslednje dve godine, Sila je ojačala. Vratili su se oni zbog kojih smo zavoleli originalni Star Wars: Leja, Han i Luk. Oni jesu ostarili, ali njihov duh i ono što oni predstavljaju nama koji smo odrastali sa njima su ostali i dalje snažni. Upoznali smo i nove heroje – odmetnike, bez kojih ne bi bilo one nade iz naslova originalnog prvog nastavka. Ratovi zvezda se (posle onih filmova sa kraja devedesetih i početka dvehiljaditih) konačno „vraćaju kući“, tj. onom originalnom duhu kojima su obilovali filmovi „starog zaveta“ (kako već neki nazivaju originalnu trilogiju).

Ono što je u proteklom periodu, pored ovih filmova, dodatno obradovalo SW fanove je bila i vest da je Keri Fišer pronašla dnevnike koje je vodila za vreme snimanja Nove nade. Ti dnevnici su krili nešto o čemu su mnogi spekulisali – da odnos Leje i Hana nije bio samo onaj na filmskom platnu, već da je između Keri i Harisona bilo nešto više od prijateljstva. Kada je saopštila kako će objaviti svoje dnevnike, Fordova reakcija je bila veoma kratka: „Advokat“. Sama ideja da se sazna nešto o pozadini snimanja a, pre svega, nešto više o tajnoj vezi između njih dvoje, je učinila to da se ova knjiga sa nestrpljenjem iščekuje. Štampana verzija dnevnika Keri Fišer je konačno ugledala svetlost dana 22. novembra 2016. godine.


The Princess Diarist, ili u mom slobodnom prevodu Dnevnik intergalaktičke princeze (sve dok neka od izdavačkih kuća ne odluči da rizikuje sa ovom knjigom i objavi je na srpskom jeziku), nije samo dnevnik Keri Fišer, već i autobiografija koja počinje životom pre Leje, a završava se njenim osvrtom na slavu i ono šta joj je ta uloga donela u životu. Na samom početku ovih svojih memoara Fišerova piše (sve navedene citate preveo je autor ovog teksta)

Svidelo mi se da budem Princeza Leja. Ili da Princeza Leja bude ja. Tokom vremena sam shvatila kako smo se stopile u jedno. Ne biste mogli da pomislite na Leju a da ja ne iskrsnem negde u vašim mislima. I tu ne govorim o masturbaciji. Princeza Leja smo mi. (...) Da li bih bila neko drugi, da nisam bila Princeza Leja? Da li sam ja Princeza Leja ili je ona ja? Kompromis između ovoga bi bio najbliži istini. Ratovi zvezda su bili a i dalje jesu moj posao. Na tom poslu ne mogu da dobijem otkaz niti ću ikada moći da ga dam, a zašto bih to i htela? (To je i retoričko i pravo pitanje).

Dakle, ukoliko su čitaoci očekivali više priče o samom snimanju filma i nekim anegdotama iza kamera, ostaće uskraćeni za njih. Ova knjiga je priča o Keri/Leji, intimna pripovest o otkrivanju seksualnosti u vezi koja je osuđena na propast ali i potraga za ličnim identitetom koji se stopio sa likom koji je pobegao van vlastitih okvira. Ovo je HERstory.

Život Keri Fišer pre susreta sa Džordžom Lukasom i nije bio mnogo glamurozan - bila je poznata isključivo kao ćerka Debi Rejnolds i Edija Fišera, ali je preko njih prebivala u svetu džetseta i bila izložena sjaju i tami Holivuda, ljubavnim trouglovima, slavi ali i patnji (otac je ostavio njenu majku zbog Elizabet Tejlor). Iako je prvobitno odlučila kako neće poput majke završiti među zaboravljenima od strane Holivuda, Keri se ipak upustila u svet glume. Nakon debija u filmu Šampon, Keri je pauzirala i pokušala da usavrši svoj glumački talenat. Zajednička audicija kod Lukasa za Ratove zvezda i De Palmu za Keri će ispasti njena životna prekretnica.

Keri se priseća kako je za ulogu Leje morala da steše liniju, ali i da isprobava različite frizure, kako bi se konačno došlo do one sa „punđama“ koja će sve do današnjih dana ostati vezana za sliku i priliku intergalaktičke princeze. Takođe se seća i vežbanja teksta sa sada već pokojnim Migelom Fererom, scena koje su morale da se snime na drugačiji način zbog ograničenog budžeta, a onda se priseća i proslave Lukasovog rođendana - dana kada je sve počelo...

Provela sam toliko godina prećutkujući vezu između Harisona i mene koju smo imali za vreme snimanja prvog dela Ratova zvezda tako da ni sama ne znam kako da o tome pričam sada. Pretpostavljam kako ovo pišem jer je prošlo četrdeset godina od tada i više nismo ono što smo bili (barem gledano spolja). Oni koje sam tada mogla da razbesnim sada ne bi imali toliko energije da budu besni na mene. A čak i da je imaju, ja se ne bih toliko osećala krivom, kao što sam se osećala pre trideset, dvadeset godina – ma nema šanse da bih ovo napisala ni pre deset godina.

Ovako Keri počinje poglavlje nazvano Kerison u kome opisuje ono što su i ona i Harison prećutkivali dugi niz godina. U to vreme Keri je imala 20 godina, a Harison je imao 34 godine, bio oženjen i imao dvoje dece. U samom poglavlju, glumica opisuje njihovu vezu, njeno priželjkivanje da to potraje – iako je i sama znala da je to nešto apsolutno nemoguće.

Nakon ovog poglavlja slede isčci iz njenih dnevnika. Keri je u tom periodu beležila svoje najintimnije momente, misli, pesme, svoju ushićenost ovom vezom, ali i očekivani pad i očaj. To su zabeleške tinejdžerke koja lagano odrasta i shvata da u životu i u ljubavi ne može sve da ide kao podmazano. Tu su i neki zapisi koji su nastali pod uticajem opijata. Međutim, ono što se čita između redova jeste Kerina iskrenost, bez obzira na to da li piše o momentima sreće ili momentima gorčine. Evo nekoliko citata:

Zašto sam uvek tako dostupna? Zašto dajem sebe onima koji uvek ostaju ili treba da ostanu stranci? Uvek sam se oslanjala na okrutnost stranaca i moram da prestanem sa tim. Ja sam budala. Treba da se odmorim od same sebe.
  
Volela bih kada bi me voleo više da bih te volela manje.

Imam potrebu da pišem. Na taj način sam fokusirana dovoljno dugo da zaokružim svoje misli. Da svaka misao poput voza stigne do svog zaključka i dopusti novoj da se pokrene. Pisanje me nagoni da mislim. Ako budem prestala da pišem, bojim se da bih se okrenula osećanjima.

Šta je misteriju ovu dalo?
Toliko mnogo pričam
A kažem tako malo.

Pogledala sam ga kao da ne očekujem ništa. Uzvratio je pogledom, a ja sam morala da skrenem svoj. Nisam želela da vidi kako „pripadam njemu“ – dovoljno je bilo loše to što sam ja bila svesna toga. Nisam želela da i on to shvati.


U poslednjem delu knjige, Keri razmišlja o prvom delu Ratova zvezda, slavi i o tome kako je princeza Leja postala u neku ruku ikona naučne fantastike. O Novoj nadi ona piše ovako:

Filmovi bi trebali večno da ostanu na ekranu - jednodimenzionalni, veliki i šareni, da vas uvlače u svoju priču, i razdragano nose sve do samog kraja, i da vas na kraju vrate u vaš neizmenjeni život. Ali ovaj film je odbio da se povinuje tome. Pobegao je iz bioskopa, iscurio sa ekrana, i toliko duboko promenio mnogo ljudi, da su im potrebni bezbrojni talismani i artefakti kako bi se ostali povezani sa filmom.


I njeni susreti sa bezbrojnim fanovima su je često ostavljali u čudu. Ono što ju je uvek oduševljavalo jesu reči zahvalnosti koje su joj upućivali mnogi (bez obzira na uzrast) – a zahvaljivali su joj na onim najboljim delovima detinjstva u koje su se zanavek ugradili i Leja i celokupni Ratovi zvezda.

The Princess Diarist je zasigurno odlična knjiga i to ne zbog otkrivanja tajne koju su Keri i Harison krili četrdeset godina, već zbog tog uvida koji je autorka dala u svoju intimu. Ona i sama kaže da mora da piše jer jedino na taj način može da izađe na kraj sa mislima i da pobegne od osećanja koja često imaju tendenciju da je smlave. Kerin dnevnik je intiman, šarmantan, sladak i gorak u isti mah, ali pre svega iskren. Autorka ima i odličan smisao za humor, i u mnogo slučajeva se šali na vlastiti račun. To je očigledno jedan od odbrambenih mehanizama koji ju je održao u životu.

27. decembra 2016. godine, nešto više od mesec dana nakon objavljivanja dnevnika, Keri Leja Organa Fišer se zauvek spojila sa Silom i ostavila milione rastuženih fanova širom sveta. Nije dočekala da uživa u probuđenoj slavi koju su dva nova filma i ovaj dnevnik pokrenuli. Čitajući ovaj njen dnevnik nekoliko nedelja nakon njene smrti nemoguće je a ne primetiti (sa tugom u srcu) da odrastamo onom brzinom koja je srazmerna nestajanju heroja iz našeg detinjstva. Zbogom princezo, i neka Sila bude sa tobom.

Kristijan Vekonj



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pratite nas na Fejsbuku

Najčitanije

Arhiva