Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Od grada do grada, od priče do priče: Track 14 - Zaječar



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Play: „Pusti mi opet onu ploču... onu pesmu od četrnaest minuta“, kažem i Tomaz iz svoje kolekcije vadi jedan krasno oslikan omot, a iz njega, oprezno i nežno, izvlači crni vinil koji spušta na gramofon. Podiže iglu i stavlja je na ploču. „Misliš na ovo?“, pita me iz fore, jer i on pamti kako sam od ove pesme, baš sa ove ploče baš na ovom gramofonu, doživeo prosvetljenje i postao muzički zaluđenik. Iron Buterfly, pesma „Buterfly Bleu“, album „Metamorphosis“ iz 1970-te. Četrnaest minuta ludila. Verujem da nisam jedini koji od muzike ima fleševe, sigurno i drugima sevne u glavi sećanje na trenutak kada je prvi put čuo neku pesmu, ili ga određeni saundtrek podseti na neki događaj. Za mene je ova pesma Zaječar, onaj avgust kada sam prvi put bio na Gitarijadi, ono leto kada sam se navukao na gramofonsku iglu. 
 
Rewind: Neka mi oprosti Tomaz i svi moji ortaci odatle, ali Zaječar mi je uvek ličio na neko stovarište, na neku divlju Karaburmu i jedino su mi oni parkovi, Kraljevica i šume oko grada bile drage. I dobro je što su česme sa pijaćom vodom po celom gradu, nema straha od suvih usta. Kada sam prvi put došao u ovaj grad, jedna od glavnih ulica je bila prokopana i mesecima je ležala u prašini. Provlačili smo se kroz gužvu, preskakali rupe i tovare peska, pa mi je sve to ličilo na neku scenografiju. Pitao sam se koja je logika da tokom Gitarijade, kada je u ovom gradu najviše turista i posetilaca, sve bude rastureno i zapušteno, ali moj domaćin mi je rekao da je to svakodnevica. Prošli smo pored spomenika Zoranu Radmiloviću, ili je to spomenik Radovanu III, sa sve peškirom preko vrata, kojeg je tumačio veliki Zoran Radmilović. Na stepeniku ispod spomenika ležale su zgužvane limenke piva.

Forward: Poslednji put sam bio ovde na onoj Gitarijadi kad je pobedio bend „Bas i Stega“. Ozbiljno sam popizdeo kada sam nedavno pročitao da organizatori Gitarijade ne isplaćuju nagrade pobednicima festivala i da se bendovi sude sa njima godinama. Popizdeo sam baš zbog Zaječaraca koje znam, jer se svi oni sa pravom ponose time što u svom gradu neguju rokenrol manifetaciju staru preko 50 godina! Ali uvek se nađe neki batica iz politike koji nema svest o opštoj vrednosti nečega, već gleda svoj interes, zbog čega i novac ne odlazi gde je potrebno, a Zaječarska gitarijada gubi na svom ugledu. Ipak ne brinem za Gitarijadu i Zaječar, nije rokenrol samo muzika, nego kolektivna svest koja se usađuje u svest i prenosi nasledno iz generacije u generaciju. Ako mi ne verujete, izguglajte onu vest kad je Karleuša nastupala na trgu u Zaječaru, a Zaječarci se skupili sa akustarama i otišli na koncert da bojkotuju svirajući pred maskotom turbo folk devedesetih, u prkos idiotskim čelnicima opštine koji su dali gradski novac za nastup jedne takve karikature u gradu koji zna šta je prava muzika. Ako ni to nije dovoljno, idite u Zaječar i pitajte nasumične ljude na ulici da li sviraju neki instrument. Zaprepastićete se kad otkrijete koliko je muzičara u ovom gradu! Nikada neću zaboraviti scenu kako je Tomazu u sred bleje na Tačkovoj česmi zazvonio telefon, neko ga je pozvao da sviraju na Moto skupu koji se u tom trenutku održavao uporedno sa Gitarijadom. Među ljudima koji su tu cirkali, sakupio je ekipu i otišli su da odsviraju svirku, bez ijedne probe, uigrani kao da su sve vreme čekali na taj poziv. Kintu koju su zaradili, potrošili smo iste noći, rokajući sve do jutra.

Fast forward: Napolju je kiša, ja sam negde u Zaječaru, okrug Podliv, tamo gde su gastarbajterske kuće sa ciganskim muralima koji pokazuju životni put čoveka koji je zaprežna kola sa šarcem zamenio za mercedes od trista konja. Već sam dobro navozan i ne želim ništa drugo nego da se topim u fotelji dok slušam Tomaza kako svira uporedno sa pesmom sa zvučnika. Smejem se, jer čujem snimljenu muziku i vidim pred sobom virtuoza koji tačno u ton prati gitarsku deonicu, vidim kako pomera prste, kako slaže linije i imam osećaj kao da sam na koncertu. Nekada mi je žao što ne znam da sviram nijedan instrument, ali ne u ovakvim situacijama. Sada sam srećan što ne znam ništa o skalama, što nemam pojma o akordima i tercama, ali osećam celim telom, bićem i umom, da je muzika nešto čarobno i da je dovoljno čuti je da bi je razumeo. „Treba da nađeš ekipu da opet okupiš „Lošu Karmu“, ali ti da sviraš gitaru...“, kažem mu, a on se samo nasmeje. „Ma sve su to neozbiljni ljudi... Palim za Bege uskoro, ne'am ovde šta da tražim...“

Record: Imam čitavu listu pesama i bendova koje sam otkrio preko Tomaza, ali jedna od omiljenih stvari mi je pesma „Nana“, starog zaječarskog benda „Priručnik Janga Trovača“. Svaki put kad vidim neku „Nana“ apoteku, čujem u glavi stihove: „Apoteka Nana suncem obasjana/Apoteka Nana suviše je blizu našeg stana“. Za mene je to bila jedna dobra pesma sa aluzijama na Marijanu i uživanje u njoj, međutim neko mi je ispričao priču, koje se sada i ne sećam najbolje, kako je apoteka „Nana“ u Zaječaru bila mesto gde su matori narkosi ili pacijenti sa psihičkim problemima uzimali lekove na recept. Meni se uvek više sviđala moja verzija, pa sam sebi pevušio refren dok me je autobus odvozio dalje odavde. Možda je to čudno, ovaj grad mi se ni ne sviđa, ali ipak mi nedostaje, čak i u ovom trenutku dok odlazim iz njega.

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva