Rogue One: Osvežavajuće drugačiji, ali opet u potpunosti autentični Rat Zvezda
Helly Cherry
Naravno da smo svi (za)voleli prošlogodišnju epizodu sedmu. Ipak nam je Abrams podario novu priču iz te famozne galaksije far, far away, kojem celokupna Lukasova kaka prikvel trilogija ne može da priđe ni približno. Nismo se, bar ja, na početku, ni previše bunili da nam Džej-Džej u suštini i nije zaista nudio baš neku novu priču iz zvezdanoratnog ciklusa, već manje-više vešto odrađenu reciklažu epizode četvrte. I dok svi sladostrasno očekujemo decembar 2018. ne bi li konačno saznali da li je Rej Lukov reinkarnirani tata ili Jodina unuka od strine ili ko god već, u decembru ove godine se opet vraćamo u prošlos´, to jes´ u periodu od nekih 30ak godina posle Osvete Sita i par dana pred početak Nove Nade!
Rogue One je i spin-off i prikvel u jednom, koji je tačno svestan svojih korena, ali u vidu imajući i dešavanja koja tek slede u "budućim" delovima, i koji nam čak (konačno!) nudi i razrešenje jedne velike "misterije" (to jes´ scenarijske, nazovimo je, nemarnosti, jelte) koja je decenijama i obožavateljima i (verovatno još više) neobožavateljima rata zvezdanih bila tema za sprdnju. Bez da previše kenjam: Da, slaba tačka Zvezde Smrti konačno ima smisla, to jes´ nije više samo, ehm, ventilacioni otvor koji... znate već. Baš oko upravo spomenutog moćnog oružja mračne li imperije se odvija cela radnja, koju, naravno, svi već znamo: Buntovnici kradu planove Zvezde, ne bi li ih Leia na samom kraju (ili početku, jelte) poslala putem dva vesela droida pravac Tatuin. Međutim, koliko je poduhvat nabavke dragocenih skica bila mukotrpna rabota, nam pokazuje (za sad) treći, ako ne čak i drugi, po redu najbolji film sage!
Svi su ovog puta likovi u potpunosti novi junaci, počevsi od glavne junakinje Džin Erso (Felisiti Džouns), kapetana Andora (Diego Luna) preko ironičnog drioda K-2SO i slepog (nekadašnjeg) sveštenika džedajskog hrama, Čiruta Imve (Doni Jen). Pogotovo zadnjespomenutog već možemo nazvati instant-kultnim karakterom, zasigurno najzanimljivijom figurom celog ansambla, kojeg Doni "Ip-Man" Jen apsolutno fascinantno utelovljuje u nekom istaknutom "Zatoiči in spejs" maniru, koji je, pored ostalog, odgovaran i za novu džedajsku mantru ("The Force is with me and I am one with the Force"), koja mi se već uvukla pod kožu. Verujem da bi se retko ko protivio ideji o solo avanturi sa ovim impresivnim likom (i njegovim vernim pratiteljem Bejz Malbusom (Ven Džiang))!
Kapetan Kasijan Andor je takođe zanimljiva pojava, iako na početku i ne deluje previše simpatičan. On naravno nije prvi „anti-junak“ u dugotrajnoj istoriji Rata Zvezda, ali dok je jedan Han Solo klasični pustolov, Andor se suočava sa ozbiljnom krizom identiteta tipa da li je „za pravu stvar“ ispravno nemilosrdno ubijati i uništavati kao što i sama imperija to čini, i po čemu se uopšte razlikuje puko praćenje zapovesti. Mada i sama pobunjenička organizacija nikako (još) ne deluje kao homogena ekipa koja ima veliki plan. Uopšte je sve crno i beznadežno kao nikad do sad u ovom filmskom univerzumu. Kome je dosad "Imperija uzvraća udarac" bila najmračnija epizoda, ubrzo bi smeo revidirati mišljenje…
I na tamnoj strani glavni negativac je ovog puta skroz nova njuška, direktor Orson Krenik (Ben Mendelson), koji je uglavnom svo vreme naravno motivisan da bude što dijaboličniji. Iako isto dosta jednodimenzionalan (jedan je Vejder, jebi ga), Krenik ipak uspeva da bude zanimljiviji od svih zločinaca iz Buđenje Sile zajedno, čemu u svakom slučaju doprinosi i glumački talenat gosn Mendelsona. A kad već spomenusmo Vejdera, doduše, iako ga samo nakratko viđamo, njegove su scene apsolutno g-r-a-n-d-i-o-z-n-e (lepo je jedan veoma pametan čovek jedared rekao "Jedan je Vejder, jebi ga"). Tu su i drugi nastupi već poznatih figura, od kojih su neki čisti "fan service", ali svakako nenametljive prirode. Ne baš uspelo si-dž-aj podmlađivanje dveju, za radnju nezaobilaznih ličnosti, najradije ne bih uopšte komentarisao, i dalje je previše vidljivo koliko je ova tehnika još daleko od nekog uverljivog stadijuma, što je donedavno u zadnjem Kapetanu Ameriki bilo očigledno i u liku mlađanog Roberta Dauni Džuniora, ali to je opet samo kukanje na visokom nivou.
Rogue One je film koji smo, ne prošle, nego već 1999. godine trebali da dobijemo: Osvežavajuće drugačiji, ali opet u potpunosti autentični Rat Zvezda. I to ne samo zato što sudbina galaksije ovaj put nije (opet) samo u rukama familije Skajvoker, jelte. Bez obzira što nema Džedaja i svetlosnih sablji (dobro de, ima ih malč´ce), ali zato (ratne) akcije na pretek (iako neke fensi scene iz trejlera nisu uspele i fajnl katu). Bez obzira što saundtrek ovog puta nažalost nije više komponovao legendarni Džejms Hornera, ali i Majkl Džakino ima neke fine teme (So Gerera!). Drugim rečima, kad bih filmovima davao ocene, sto inače ne praktikujem, Rogue One bi dobio devet midiklorijanca od deset mogućih midiklorijanca.
A sad ode ja u bioskop da ga opet odgledam, možda ovaj put ne previdim reference na “Monsters” i “Godzillu”, prva dva filma režisera Edvardsa (obratite pažnju na slike na zidu u pećini So Gerere. ).
Svetovid Svarožić
Rogue One je i spin-off i prikvel u jednom, koji je tačno svestan svojih korena, ali u vidu imajući i dešavanja koja tek slede u "budućim" delovima, i koji nam čak (konačno!) nudi i razrešenje jedne velike "misterije" (to jes´ scenarijske, nazovimo je, nemarnosti, jelte) koja je decenijama i obožavateljima i (verovatno još više) neobožavateljima rata zvezdanih bila tema za sprdnju. Bez da previše kenjam: Da, slaba tačka Zvezde Smrti konačno ima smisla, to jes´ nije više samo, ehm, ventilacioni otvor koji... znate već. Baš oko upravo spomenutog moćnog oružja mračne li imperije se odvija cela radnja, koju, naravno, svi već znamo: Buntovnici kradu planove Zvezde, ne bi li ih Leia na samom kraju (ili početku, jelte) poslala putem dva vesela droida pravac Tatuin. Međutim, koliko je poduhvat nabavke dragocenih skica bila mukotrpna rabota, nam pokazuje (za sad) treći, ako ne čak i drugi, po redu najbolji film sage!
Svi su ovog puta likovi u potpunosti novi junaci, počevsi od glavne junakinje Džin Erso (Felisiti Džouns), kapetana Andora (Diego Luna) preko ironičnog drioda K-2SO i slepog (nekadašnjeg) sveštenika džedajskog hrama, Čiruta Imve (Doni Jen). Pogotovo zadnjespomenutog već možemo nazvati instant-kultnim karakterom, zasigurno najzanimljivijom figurom celog ansambla, kojeg Doni "Ip-Man" Jen apsolutno fascinantno utelovljuje u nekom istaknutom "Zatoiči in spejs" maniru, koji je, pored ostalog, odgovaran i za novu džedajsku mantru ("The Force is with me and I am one with the Force"), koja mi se već uvukla pod kožu. Verujem da bi se retko ko protivio ideji o solo avanturi sa ovim impresivnim likom (i njegovim vernim pratiteljem Bejz Malbusom (Ven Džiang))!
Kapetan Kasijan Andor je takođe zanimljiva pojava, iako na početku i ne deluje previše simpatičan. On naravno nije prvi „anti-junak“ u dugotrajnoj istoriji Rata Zvezda, ali dok je jedan Han Solo klasični pustolov, Andor se suočava sa ozbiljnom krizom identiteta tipa da li je „za pravu stvar“ ispravno nemilosrdno ubijati i uništavati kao što i sama imperija to čini, i po čemu se uopšte razlikuje puko praćenje zapovesti. Mada i sama pobunjenička organizacija nikako (još) ne deluje kao homogena ekipa koja ima veliki plan. Uopšte je sve crno i beznadežno kao nikad do sad u ovom filmskom univerzumu. Kome je dosad "Imperija uzvraća udarac" bila najmračnija epizoda, ubrzo bi smeo revidirati mišljenje…
I na tamnoj strani glavni negativac je ovog puta skroz nova njuška, direktor Orson Krenik (Ben Mendelson), koji je uglavnom svo vreme naravno motivisan da bude što dijaboličniji. Iako isto dosta jednodimenzionalan (jedan je Vejder, jebi ga), Krenik ipak uspeva da bude zanimljiviji od svih zločinaca iz Buđenje Sile zajedno, čemu u svakom slučaju doprinosi i glumački talenat gosn Mendelsona. A kad već spomenusmo Vejdera, doduše, iako ga samo nakratko viđamo, njegove su scene apsolutno g-r-a-n-d-i-o-z-n-e (lepo je jedan veoma pametan čovek jedared rekao "Jedan je Vejder, jebi ga"). Tu su i drugi nastupi već poznatih figura, od kojih su neki čisti "fan service", ali svakako nenametljive prirode. Ne baš uspelo si-dž-aj podmlađivanje dveju, za radnju nezaobilaznih ličnosti, najradije ne bih uopšte komentarisao, i dalje je previše vidljivo koliko je ova tehnika još daleko od nekog uverljivog stadijuma, što je donedavno u zadnjem Kapetanu Ameriki bilo očigledno i u liku mlađanog Roberta Dauni Džuniora, ali to je opet samo kukanje na visokom nivou.
Rogue One je film koji smo, ne prošle, nego već 1999. godine trebali da dobijemo: Osvežavajuće drugačiji, ali opet u potpunosti autentični Rat Zvezda. I to ne samo zato što sudbina galaksije ovaj put nije (opet) samo u rukama familije Skajvoker, jelte. Bez obzira što nema Džedaja i svetlosnih sablji (dobro de, ima ih malč´ce), ali zato (ratne) akcije na pretek (iako neke fensi scene iz trejlera nisu uspele i fajnl katu). Bez obzira što saundtrek ovog puta nažalost nije više komponovao legendarni Džejms Hornera, ali i Majkl Džakino ima neke fine teme (So Gerera!). Drugim rečima, kad bih filmovima davao ocene, sto inače ne praktikujem, Rogue One bi dobio devet midiklorijanca od deset mogućih midiklorijanca.
A sad ode ja u bioskop da ga opet odgledam, možda ovaj put ne previdim reference na “Monsters” i “Godzillu”, prva dva filma režisera Edvardsa (obratite pažnju na slike na zidu u pećini So Gerere. ).
Svetovid Svarožić