Božo Pardovicki (Hammer and Tongs): Radim ono što volim, živim metal i rok - to je moj život



Sviđa ti se? Javi ostalima!


Božo Pardovicki je organizator velikog broja svirki, tour-menadžer, vozač i vodič bendova koji sa svih strana Evrope gostuju po zemljama Balkana. Njegova organizaciono-promoterska kuća „Hammer and Tongs“ je do sada sarađivala sa dosta bendova, organizovala klupske svirke i uzimala učešća u organizovanju festivala. Ako imate bend ili ste vlasnik kluba, obratite mu se ili putem poruka na „Facebook“ strani ili putem mejla.


Kako si i zašto došao na ideju da pokreneš "Hammer and Tongs"?
Radio sam u nekoliko agencija pre „Hammer and Tongs“, a zbog svih sranja i neslaganja sam napustio sve i osnovao svoju. Iskreno, ponosan sam na to - sad radim pametnije jer su godine iskustva iza svega.

Koliko je organizatorski i promoterski posao stresan, šta su dobre, a šta loše strane?
Stresan je svakako: kad voziš bend koji se ne pridržava ugovora ili dogovora, to je katastrofa. Dobra strana je što sam upoznao stvarno puno ljudi, nadasve dobrih i poštenih. Imaš situaciju na aerodromu da svi plačemo od tuge što se rastajemo. Što se loših strana tiče... pa, mislim da ih nema. 

Da li otprilike znaš sa koliko si bendova do sada sarađivao?
Pa, sigurno sam odradio preko 70 turneja, a od toga sam do sad lično odvezao 30 do 35 bendova. Aktivno srađujem sa preko 100 bendova što se tiče promocije i organizovanja svirki.

Da li je neki od bendova koje si vodio imao preterane ili nerealne zahteve?
Ima tu svega - sigurno dnevno odbijem 1 ili 2 benda jer se ne želim natezati sa njima. Samo primer u mom poslu: bend koji nema label, nema barem 2-3 klipa na Youtube-u, a svira 10-15 godina, traže od mene  200 evra + plaćeno prenočišće + hranu i prateće troškove, to otkačim u roku od odmah. Koliko vrediš - toliko i dobiješ i to je to.

Kako se snalaziš sa vlasnicima klubova: da li su većinom OK ili ima i onih koji su teški za saradnju?
Vidi, volim balkanske turneje jer su najbolje - manji bendovi tu dobiju najviše. Na zapadu svaki klub košta od 100 do 200 evra. Na Balkanu se dobro jede i pije, bude ljudi na koncertima. Svi vlasnici klubova sa kojima sam sarađivao su OK, nikad nisam imao problema, ali baš nikada . Sa drugim klubovima jesituacija bila posve drugačija: pošlješ predlog za 100 bendova, prihvate 1. Zašto – ne znam. Posle vidim „event“ u klubu, svira jako loš bend.

Božo i Toni
Kakva je generalno posećenost na svirkama? Pošto svi znamo da broj varira od 5, pa do 105 posetilaca, šta misliš da utiče na to?
Ljudi, u suštini, vole koncerte. Sada bi trebalo da se zapitamo zašto je nekad malo ljudi na koncertima. Pa, za to prvo optužujem same lokalne, domaće bendove jer oni su pokretači svega, a njih nema da podrže neki koncert. Zamisli koliko bendova ima, na  primer u Novome Sadu ili u Zagrebu: da 2 člana iz svakog od njih dođu na neki koncert - koliko bi ljudi to već u startu bilo? Mi smo nekada išli 500 kilometara vozom na neki koncert: „Bloodbath“ u Novome Sadu , „Heller“ i „Bombarder“ u Sarajevu. Putovalo se, čini mi se, ceo dan. Danas su  ljudi  lenji, bolje im je da piju jeftino vino ispred kluba, nego da uđu unutra na svirku. Uviek sam govorio: „Ne moraš platiti kartu, al' dođi na koncert“. Šta uraditi da se poveća broj posetilaca? Ne znam, stvarno. Ali verujem da im rok ne teče venama, da ga nemaju u srcu. To su samo glumci.

Koja je najveća razlika između toga kada bendove vodiš po zemljama bivše Jugoslavije i kada ih vodiš po drugim državama?
Razlika je velika: balkanska raja bolje prihvati bend, bolje se pije, više se luduje, dok je na zapadu to malo teže jer su ljudi tamo, pretpostavljam, zasićeni od koncerata.

Kako zemlje bivše Jugoslavije vide benovi iz drugih zemalja?
Pa, gledaj - kod nas je ipak manje koncerata nego na zapadu, manje velikih bendova ovde gostuje, ali svaki manji voli doći. Svi oni već znaju da je bolje, veselije jer, ipak smo mi Balkanci. Hahaha, ali uvek ih prvo naučimo kako da psuju!

Učestvovao si i u organizovanju festivala - šta bi mogao o takvom iskustvu da napišeš?
Ponosan sam na saradnji na „Metalhead Meeting-u“ u Bukureštu koji je odličan festival. Na njemu je sviralo mojih 14 bendova. Evo, već treću godinu zaredom radim „Extreme Stage“ u Češkoj na „Under Dark Moon“ festivalu. Takođe sam učestvovao  na „United Metal festivalu“ u Novome Sadu - lepo iskustvo kada sve ide po planu. Kad su svi sretni, ja sam još više.

Da li uopšte vredi gubiti zdravlje radeći ovo što ti radiš?
Hahah, naravno. Evo, baš sad ležim u krevetu već 10 dana zbog problema sa leđima. Puno se vozi, a malo spava. Ipak, radim ono što volim, živim metal i rok - to je moj život. Najsretniji sam kad sretnem staru ekipu u gradovima - to je nešto neprocjenjivo!

Imaš li neku poruku za bendove i vlasnike klubova?
Za bendove ? Pa, samo metal: derite, svirajte, borite se. Promovišite sami sebe jer vam niko neće pomoći ako ne pomognete sami sebi.

Vlasnici klubova? E, to je malo teže pitanje na koje ja ne mogu najbolje da odgovorim. Klubovi žive od koncerata, a ne ulažu u promociju ništa - ni plakate neće uraditi. Mahom je slabo sve što urade. Bendovi ili agencije sve moraju sami. Mislim da bi bilo bolje da klubovi ulažu više u promociju, kako bi na koncert došlo mnogo više publike. Ljudi piju na svirkama i tu je njihova najveća zarada.

Na kraju bih pozdravio bi sve prijatelje sa prostora bivše Jugoslavije, porucio bih im okanu proklete politike i pljuvanja jednih po drugima!

Hvala na druženju i vidimo se.

Intervju pripremio Antonio Jovanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva