Play: Jedna od čari putovanja je što uvek možeš da budeš turista: nezainteresovani prolaznik koji sa kamerom telefona i mapom juri da nađe što više materijala za socijalne mreže na kojima će skupljati lajkove. Ili onaj „ulični hodač“ koji samo šeta i ispija gradove u hodu. Kada želim da se igram turizma, ja sam onaj drugi tip, pogotovo kad mi je u džepu poveliki singlić iz Malog Zvornika. Lajka je prethodnog dana bio u Šapcu i svirao je na glavnom šetalištu, pa sam po njegovoj preporuci ipak došao da obiđem ovo mesto, iako sam bio užasno tanak sa kintom. Rekao mi je da mu se čini da je bolje biti posetilac u Šapcu nego stvarno živeti tu, a ja sam mu odgovorio da je tako u celoj Srbiji, bolje je biti stranac, turista, gost, nego živeti u tim mestima kao po kazni.

Rewind: Rekao bih da od autobuskih stanica nema ružnijih objekata u Srbiji. U svakom gradu kroz koji sam prošao, grozio sam se pred drskom infrastrukturom koja je pravljena za autobuse, a ne i za putnike. Osim stanice u Nišu, koja se izdvaja po svom dizajnu i načinu na koji su smisleno iskoristili crvenu boju „Niš ekspresa“, sve druge stanice na kojima sam bio su istovetne: imaju samo po par klupa, kantu za đubre i kapiju kojom su ograđeni peroni. Šabačka autobuska stanica se izdvaja po svojoj rugobnosti, jer je čitav krug oko nje ružan koliko i ona – napušteni lokali, prljavi parking i betonski objekti bez namene. Posle Zvornika i Drine u koju sam se zaljubio, pomislio sam da bi najbolje bilo da odem pravo za Beograd, ali odlučio sam da prošetam po gradu i proverim taj jeftini smeštaj koji mi je preporučio Lajka.

Tamo gde je prenoćište 1000 dinara, koliko sam bio spreman da izdvojim, bilo je puno radnika koji su ulazili noseći stvari u plastičnim kesama. Kuvarica iz restorana, koji se nalazio u prizemlju smeštaja, rekla mi je da je danas sve puno i da je bolje da proverim u nekom hostelu u Pop Lukinoj. Tamo su apartmani oko 2500 dinara i prvo što me je službenik na recepciji pitao bilo je: „Da li ćete biti sami ili imate pratnju?“. Nisam ni razmišljao da bi bilo moguće da izađem u neki lokal i nađem sebi devojku, bio je četvrtak, a ja pomalo umoran od čitave turneje... Činilo mi se najboljim da se prošetam naokolo, a kako je bio dobar sunčan dan, pustio sam Artan Lili.

Forward: Lajka mi je ispričao da su ljudi bili vrlo ljubazni dok je svirao, a da mu je jedan momak rekao da od kada živi u Šapcu, nikada nije video uličnog svirača. Začudio sam se tome, jer dok sam šetao kroz pešačku zonu bilo mi je očigledno koliko je ovakav ambijent pogodan za basking. Kako je dobro biti turista kada imaš ovakav saundtrek, mislio sam dok koračajući u ritmu pesme „Ispod kože“, tako da se sve činilo neznatno sporijim, ali intezivnijim. Ono što gotivim kod Artan Lilija je što im muzika ima dobru vožnju, a tekstovi lakoću i sadržajnost, pa iako se čini da je to samo zabavna muzika za đuskanje, možete da osetite težinu i ideju koje njihove pesme nose. I možda je do muzike, a možda i do singlića, ali našao sam Šabac za jako lep grad, makar je to njegov centralni, turistički deo. Sa besplatnom mapom koju sam dobio u turističkom servisu u Gospodar Jevremovoj, sa šeširom na glavi i Artan Lilijem na ušima, prolazio sam kroz ulice bez ikakvog cilja. Na jednom mestu napravio sam fotografiju jeseni, na drugom sam našao odličan grafit. 
 

Fast forward: Seo sam u park da popušim cigaru. Pošto sam se dobro provozao u pesmi „A šta bi bilo da sam ja“, nakon što sam se deset minuta divio spomeniku u dvorištu crkve, a onda i lepoti gradske biblioteke (u koju nisam otišao), i pošto su me isterali iz muzeja jer je bio kraj radnog vremena, odlučio sam se da je najbolje da ispušim pljugu, iskuliram malo i odem na busku. Na klupi pored sedela je devojka sa alkicom na nosu. Osmehnuo sam joj se i zatražio joj upaljač. Pitala me je da li sam stranac. Zar je tako očigledno? To je zbog šešira, rekla mi je. Nikada nisam videla nekog mladog u Šapcu da nosi šešir. Rekao sam joj da Šabac znam samo po Goblinima, a ona je odvratila da mora da sam makar čuo za Lazu Lazarevića. Setio sam se njegovog spomenika na glavnom šetalištu, upakovanom u kutiju od pleksiglasa, poput ogromne lutke u izlogu. Učinilo joj se da je na bedžu koji sam nosio logo Artan Lilija (ne znam što, uopšte ne liče), a meni je to bio znak, pa sam se predstavio, seo pored nje i uljudno skinuo šešir.

Pause: Neka ostane kadar nas dvoje za šankom, narukvice koja se presijava na svetlu i njene gole ruke koja se činila još bleđom. Neka ostane priznanje da je onaj hostel prvo na šta sam pomislio kada mi je rekla da ne može da spava jer joj je ćale bolestan i da joj treba nešto da skrene misli. Nikada nisam bio ni sa jednom crvenokosom i celo veče sam je zvao Džindžerka, a ona je skupljala kosu u rep, pa je opet puštala niz lice i tako u nedogled. U kafiću je išla neka stvar od Šade, a ona mi je rekla za svog dečka u Beču i kako je ova pesma podseća na njega, a ja sam prećutao kako imam devojku u Španiji i koliko je volela pesmu „Džoni“ od Artan Lilija, mada nije razumela ni reč. Jebene su veze na daljinu, rekao sam joj kao komentar na ono što mi je ispričala o svojoj situaciji. Sve veze su veze na daljinu, odgovorila je i tad sam zaželeo da je poljubim. Gledala je u vrh zapaljene cigarete, kosa joj je bila zadenuta za uvo na kojem su se presijavali pirsinzi i da sam mogao, fotografisao bih taj trenutak za ram u mojoj studentskoj sobi.

Record: Šetali smo posle toga, razgovarali o poslu, studiranju, životu u Srbiji i onoj „odbrani Šapca“ koja se desila tokom poplava, ali najviše smo razgovarali o muzici. Poslednji autobus je već odavno otišao za Beograd, ali vredelo je, jer smo oboje uživali u bezazlenom flertu i trenutnoj, iskrenoj bliskosti koju smo osećali. Na rastanku smo se ovlaš poljubili i svako je otišao na svoju stranu. Koračao sam ka hostelu i sabirao pare koje ću dati za prenoćište. Pevao sam „Vidiš li nestaće sve ako sad stanemo tu...“.

Andrea Kane