Na samom početku ovog teksta ću reći da nikada nisam bio preterano veliki fan „Slayer-a“ - nekako mi je „Testament“ uvek više prijao. Ipak, obožavao sam (a i dan-danas obožavam) „Seasons in the Abyss“. Taj album mi je jedan od 20 najdražih, definitivno. To i ne bi trebalo da čudi, s obzirom da je to prvo izdanje koje sam čuo od njih, tako da se s lakoćom urezalo u um tadašnjeg šesnaestogodišnjaka, pritom ne dozvoljavajući bilo čemu drugom da tu poziciju zauzme, čak ni jednom od najboljih thrash metal albuma kakav je „Reign in Blood“. Trideset godina je prošlo od kada se u prodaji pojavila ta ploča, relikvija svakog trešera kome je „Sleeejaaa'“ draži od roditelja, bez zezanja. Do pisanja ovih redova mislim da ni deset puta nisam preslušao album u kompletu, od početka do kraja. Naravno, „Angel of Death“ i „Raining Blood“ sam čuo više puta nego himnu bivše SFRJ, što je podatak pred kojim se mora skinuti kapa – te pesme su klasici nad klasicima celog metal žanra, mada ni ostatak albuma nije za bacanje.


Zašto je taj album i danas, posle tri pune decenije, mini „Bukvar“ thrash metala? Možda zato što i u 2016. godini ima svežinu koja je mnogim bendovima nedostižan san. Možda zato što je tada, sredinom osamdesetih, bio šokirajuć čak i za one koji su se donekle navikli na šokove. Realno, pesma o doktoru Mengelu u opusu nekog izvođača nije baš plus, pošto nikoga iz tabora društvenih dušebrižnika ne zanima šta vi želite da kažete, već je (u njihovom samopravednom svetu) jedino bitno šta oni misle. Sa druge strane, masa ljudi (koja je i tada osećala da su stege kontrole masovnih medija, vlasti i onih najbližih tu da sputaju njihovu slobodnu misao) oberučke je prihvatila ono što joj se nudilo. Zašto i ne bi – „Slayer“ je svojom muzikom (kao i ostali bendovi tog doba) bio urlik skupine individua koje su duboko u sebi osećale da je ta idila u kojoj žive u suštini samo šarena laža, balon od sapunice koji samo što nije pukao.

Ako gledamo čisto muzičku stranu, ono što krasi „Reign in Blood“ (uz mnoge druge kultne albume iz osamdesetih, pa i devedesetih) je nesputanost duha i ideja. Takvo jedno izdanje nije postojalo ranije. Takvih rifova nije bilo, kao ni takvih kompozicija. Ta energija je bila čista iz prostog razloga što se moglo uraditi gotovo sve – sve je bilo novo, neotkriveno, čisto eksperimentisanjem sa tri instrumenta i vokalom. Dakle, nikakvo ulepšavanje, nikakvo šminkanje – bes u svom najboljem obliku, furija zlosutnih tonova i misli. Bez previše filozofiranja, bez previše „progresivnih“ elemenata, već samo stiskanje papučice gasa dok se ne zakucate u zid.

Sada bih se ponovo vratio na ono što sam na početku napisao: nikada nisam bio preterano veliki fan „Slayer-a“. No, to ne znači da ne umem da cenim ono što su uradili ne samo ovim albumom, već samim svojim postojanjem i  celokupnim opusom – njihov uticaj na samu scenu i žanr je nemerljiv. Ako je neko pre njih postavio jednu granicu, oni bi je sa lakoćom preskočili, te je postavili još više. Nije to takmičenje „ko je bolji i ko ima veći“, niti se to radi kako bi bilo kome od „protivnika“ faca završila u blatu, već je poenta svega da se ide dalje, da se istražuje, da se ono najekstremnije iz najdubljih zapećaka duše uhvati, ukroti i iskoristi za stvaranje najcrnjeg i najopskurnijeg zvuka. Samo, bez brzine ništa. Ako je neko umeo da brzinu učini zlokobnom tada, onda je to definitivno bio „Slayer“. Njihove mirnije deonice nisu asocirale na „happy end“, već na zatišje pred kataklizmu. Laganiji tempo je bio tu tek toliko da vam džentlmenski, u duhu fer-pleja, dozvoli da uzmete dah pre nego što se izgubite u kovitlacu razjarenog zvučnog stampeda.

Verujem da bi najtvrdokorniji fanovi napisali tomove i tomove knjiga vezanih za ovaj album koji ne traje ni punih pola sata, ali tvrdim da ni tada ne bi umeli da pravim rečima opišu ono što se rečima ne može opisati, pogotovo ne onome ko nije imao dodira sa bilo čime što je bend stvorio. Stoga, samo kliknite na „play“, pojačajte zvuk do granice sopstvene izdržljivosti i uživajte.

Antonio Jovanović