101A iz Tokija u Feedback-u, 27.10.2016.

Ako ne računamo Nišville, jazz festival koji tokom četiri letnja dana privlači muzičku internacionalu, 27. 10. 2016.  bio je jedinstvena prilika u našem gradu da se uživo čuje neki japanski bend. 101A (Tokio), koji su po drugi put na balkanskoj turneji, rešili su da ovoga puta posete i Niš. Sudeći po njihovom raspоloženju, reklo bi se da im se južna prestonica veoma dopala, što je možda delom zasluga njihovog ovdašnjeg PR tima i osoblja Feedback-a  koji su se maksimalno potrudili da ulepšaju boravak  dalekoistočnim alternativcima, ali i da sama svirka tehnički prođe u savršenom redu.

Članovi 101A vizuelno se u potpunosti  uklapaju u klasičnu reprezentaciju japanske hi-tech omladinske mode, pa se njihov outfit  zasnivao na mešavini prozapadnjačkog, MTV-jevskog ’’darkerizma“ i prepoznatljive „anima“ erotične ljupkosti – crnilo sa urbanim printovima, stilizovane, razbarušene frizure, čipka, fensi cipelice... Tačnije, furaju dresscodetipičan za masovnoprodukcijske predstave urbanom odmetništvu.


Možda ničeg egzotičnog nema u takvoj vrsti prepoznatljivosti koja je, na neki način uniformisanost i kliše. Neposredno pre svirke, preslušavajući njihove stvari i gledajući nastupe, činilo mi se da se ne izdvajaju iz mora evropske i američke new age alternative čak ni u muzičkom smislu. Ipak, isto tako mi se činilo da možda ’’ima tu nešto.“ Ono što je nama svakodnevica u paradigmi balkanskog, evropskog i uopšte, zapadnjačkog andergraunda, svakako za Daleki Istok predstavlja neku vrstu egzotike. A možda je i iluzorno uopšte raspravljati o takvim stvarima kada je u pitanju rokenrol, jer naročito danas sve moguće razlike se maksimalno poništavaju. S druge strane, suštinu savremene alternativne muzike kao po nekom propisu predstavlja žanrovska neuhvatljivost koja se ogleda u miksanju svega i svačega. Kada vidim opis muzičkog stila nekog benda ispisan u u više od dva reda sa nizanjem terminologije, odmah znam da je to još jedna od varijanti  neurotično harmonizovane buke.

Ono što me je možda najviše ’’kupilo’’ za odlazak na svirku 101A nisu njihove autorske stvari već obrada Nirvanine Heart shaped box. Ipak, kada su me ljudi pitali da li vredi dati 400 dinara na dan koncerta za ’’neke tamo Japance’’ rekla sam da je u svakom slučaju zanimljivo da se vidi i čuje jer, bez obzira što nisu izmislili ’’toplu vodu’’ evidentno je da dobro sviraju, a i cena karte realno nije bila velika kada se uzme u obzir da je bend ’’zapucao’’ preko sedam brda i sedam mora da bi se ponovo obreo na Blakanu. Verovatno me je podsvesno privuklo i između ostalog i to da otkrijem motiv njihovog interesovanja za naše prostore. 

Ni u kom smislu nisam bila izneverenih očekivanja na svirci. Elektronski efekti u stilu Massive Attacka-a, neurotičnost Nirvane, žestina QOTSA, energični industrijalizam umekšan ženskim vokalom skladno su povezani i prezentovani, tako da, ako su po nečemu 101A tipični Japanci onda je to svakako preciznost izvođenja. Što se emocionalnosti tiče, čini mi se da je pevačica i gitaristkinja najviše doprinela da njihov nastup isijava toplinom. U početku je njen glas bio poprilično utišan ali iz pesme u pesmu situacija se popravljala. Zanimljiva činjenica je da nijedan član benda ne vlada engleskim jezikom baš najbolje, što me je začudilo zbog već pomenutih muzičkih uticaja na njihovo stvaralaštvo koje ima angloameričke korene. Stoga, tu egzotičnost koju sam očekivala dobila sam kroz lirikse na njihovom maternjem jeziku i uverila se da zaista jeste jedan od najmelodičnijih na svetu, čak i kada se probija kroz visoke frekevencije i haotične šumove.

Atrakaciju večeri svakako je predstavljala obrada pesme Daire našeg legendarnog Smaka, sa sve tekstom na srpskom. Verujem da je to jedna od najneobičnijih obrada ovog jugosloveskog rokenrol klasika, jedan izistinski slobodan ’’prevod’’. Nisam baš razabrala da li je tekst u potunosti skinut, jer mi je vokal delovao kao da odzvanja iz neke daljine. Šteta što masa nije odreagovala jednim horskim pevanjem, jer verujem da je ovu pesmu skoro svako od prisutnih znao napamet. Ili možda grešim.

Odziv publike je bio baš onako „taman’’ kad se uzme u obzir veličina prostora, radni dan i sama specifičnost iventa. Zapazila sam znatnu medijsku propraćenost, pa bih rekla da su trećinu posetilaca činili novinari, fotografi i snimatelji. Prvi redovi su bili skoro sve vreme prazni, pa ovaj bend nije osetio vajb kluba u punom sjaju. Možda je uzrok tome baš kamerman koji se „nacrtao“ direktno ispred bine nekih par metara, pa verovatno ljudi iz tog razloga nisu želeli da mu se puno ’’motaju’’ ispred. Čini mi se da je tek pošto se svirka završila shvatio da je stepenište mnogo bolja pozicija za snimanje.

Na kraju ne znam kako da definišem celokupan filing o nastupu 101A. Barem meni nisu izazvali ono nekontrolisano vibriranje svih telesnih čestica, više su me držali u stanju napetosti između statične kontemplacije i lelujavog drmusanja. U svakom slučaju, znam da dugo u kalendaru nisam zabeležila prijatniji četvrtak. 

Ana Nikolić