Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Tako je govorio Cane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Partibrejkersi u Dvorištu Univerziteta, Niš, 16. 09. 2016.

Uvek je zajebano pisati o bendovima  o kojima je već toliko toga rečeno. Do sada sam dva puta imala prilike da pišem o Partibrejkersima ali su se desile neke situacije koje su me sprečile da propratim ivent. A nekako sam i podsvesno imala trip da se tekstualno suočim sa tako krupnim zadatkom. To vam je slično kao kad student književnosti treba da piše seminarski o Ivi Andriću. Imaš literature koliko hoćeš, a to umesto da ti olakša, guši te pomišlju da u svakom slučaju ne možeš da budeš originalan.

Šta znam ja... Oni su paradigma srpskog rokenrola. Muzički ne bih puno mogla da ih komentarišem. Sviraju već nekoliko decenija, izgradivši prepoznatljiv stil koji kada se čuje, nemoguće je dovestu ga u vezu sa bilo kojim drugim bendom na domaćoj sceni. Odlično spajaju tu blues melanholiju i pankerski bunt. Pošto uglavnom iz svega izvlačim suštinu nekom vrstom poetskog doživljaja, uradiću to i ovaj put. Možda bi nekom bilo smešno da u jednom takvom bendu traži bilo kakav materijal za filozofiranje, ali svirka u Banovini, 16. 09. mene je uverila da takvog materijala, kada su Partibrejkersi u pitanju, i te kako ima. 

Ako ste očekivali da ćete čitati o prepoznatljivim bojama Antonove gitare i Canetovog glasa, slobodno preskočite ovaj izveštaj.

Ono što je meni ostalo upečatljivo je to da ovoga puta Cane nije bio u fazonu nekih žešćih prozivki, već anegdota koje smo mogli slušati u bezbroj njegovih intervjua u kojima se na ovaj ili onaj način obraća omladini u svom prepoznatljivom stilu. Srećom, i ozvučenje je bilo zadovoljavajuće, pa su monitori ostali pošteđeni Canetovog besa, a on nije došao u opasnost da povredi diskus, te je publika mogla do kraja da uživa u njegovim ritmičnim nezgrapnim kretnjama po bini. 

Pošto je u poslednje vreme postao trend da se na javnim skupovima, od stadiona do svirki u trenucima kad nastane muk, neko iz mase prodere „Vučiću pederu“, a onda ga horski proprati ista, Cane je vešto u svom stilu smirio, što i dalje može da zvuči kao provokacija. Mada, po mom mišljenu, to definitivno nije. To je jedan jedini adekvatan odgovor na to „horsko pevanje“, koje nema nikakvu suštinsku težinu u ovom slučaju, te je  Cane jednostavno i efektno odgovorio: “Sad ste se setili? Ko mu jebe mater“. To je  bilo upućeno i njemu i njima, pa je ovaj bend i ovoga puta dokazao da je beskompromisni borac protiv svakoga sistema i režima u poslednjih 30 i kusur godina, a takođe  i mase, koja je dozvolila da se ti režimi smenjuju, a jedini ventil vidi upravo kroz to horsko pevanje koje samo po sebi ne znači ništa.

Ako mislite da će nastavak teksta biti posvećen set listi, onda slobodno možete otići na adresu nekog drugog portala ili webzine-a, verujem da ćete naći mnoštvo linkova koji vam utoljuje znatiželju. 


Svirka u Banovini nije mogla da se padne na lepše veče. Ne znam da li je pun mesec koji je u širokom prečniku isijavao svojom aurom, uticao na to da atmosfera na kocertu bude posebno dobra. Umetnici su jako osetljive duše, pa verujem da su meteorološke prilike uticale na Caneta da bude posebno inspirisan, pa je ovoga puta manje divljao, a više filozofirao između pesama. Pošto se Banovinom razlegao više puta ponovljen refren: ’’Pravi život ne postoji’’, jedan glas iz prvih redova gromko je uzviknuo: „Pa šta je to pravi život?“ Cane je, ponovivši pitanje kao za sebe, zagledan u daljinu izgovorio: „Mir i mera.“ 

Nešto više od decenije stalni sam i neumorni pratilac događaja na niškoj andergraund sceni, tako da me gotovo ni na jednoj svirci ne iznenađuje sastav publike. Naravno, kada su Partibrejkersi u pitanju, logično je očekivati da privuku stare fanove, ljude svojih godina, od kojih neki i dalje verno stoje u prvim redovima, dok drugi, shodno svom uzrastu traže neke mirnije i izdvojenije pozicije. S druge strane, njihova muzika zvuči dovoljno dinamično i divlje da privuče nove klince koji događaj začine svojim punk attitude-om, pa ako želite da se probijete malo napred, trebalo je čuvati glavu i ekstremitete. A nek kao ja, koja, evo, već drugi dan ispipava čvorugu na potiljku. Iako sam, eto, ovu svirku propratila u sredini gde skoro uvek znam koga mogu da sretnem, neočekivano sam naletela na profesorku srednjevekovne književnosti. Ne volim baš da se sećam fakulteta, ali ovo je bilo jedno prijatno iznenađenje. Da nije bilo nje u godinama mog profesionalnog i umetničkog izgrađivanja, možda ne bih mogla da se pohvalim da sam na ovom događaju prisutna po službenoj dužnosti. Njen komentar da je ovo prava služba za mene, jako mi je prijao. 

S druge strane,  da nije Partibrejkersa, s čijim sam se radom upoznala pred kraj osnovne škole, možda me tokom daljeg školovanja i ne bi pratio b(j)esni, često provokativni i kontraški kritički stav. Sećam se prvog razreda srednje medicinske škole. Znate onu večnu dilemu oko nametnutih izbornih predmeta: građansko ili veronauka. Meni se ni za jedno ni za drugo nije ustajalo u 6 ujutru. Opredelila sam se za veronauku. U to doba sam od nekih starijih čula onu Marksovu: ’’religija je opijum za narod’’. Jes’ da nisam imala blagog pojma šta to u stvari znači, ali sam pomalo naslućivala, pa su mi stihovi iz Hipnotisane gomile poslužili da jednog ranog jutra isprovociram profesora tako što sam uredila da ga na prečasu sačeka na tabli ispisano: ’’ja imam ključ, ja poznajem tu bravu, otključaću je, staviću ti svašta u glavu“. Mislila sam da je provokacija vrh i da bogobojažljivi prenoslac znanja neće imati argumenata da se prepire sa jednom novopečenom pankerkom. Međutim, profesor se tako prijatno nasmejao i predavanje počeo rečima: „Hm, ovde neko voli Brejkerse“ i dopunio stihom – „Marijo, majko božja, da li vidiš šta rade sa tvojom decom.“

Danas, posle toliko godina, na pragu „odraslosti“ i dalje mislim da je suština  objasniti deci šta to pokušavaju  uraditi sa njima. Neko to radi bombardujući vas teškom literaturom, a neko ima harizmu, muzički talenat i sposobnost da sve to spakuje u nekoliko efektnih stihova. 

Ana Nikolić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva