Richard Paul Russo: The Rosetta Codex
Helly Cherry
Svojedobno je Norman Spinrad u svom eseju “Imperator Svega” svojski obradio možda najkorišteniji žanrovski obrazac epske sage o borbi Dobra i Zla – skrajnutog Heroja, koji priču počinje kao naivni mladić, stiče mentora & misiju, razvija svoje moći do maksimuma, borbom krči sebi put to Sedišta Zla, usput stiče princezu i lojalne prijatelje, a onda otkriva svoj tajni identitet i, naravno, na kraju svojeručno pobeđuje Zlo.
Naravno, Spinrad je tu fabulu radnje najpre secirao u njenom “Ratovi zvezda” najpopularnijem obrascu, koji je (onda i danas jednako) formula za ogroman procenat žanrovskog korpusa. Nije nikakva tajna da, kako je Spinrad rekao, police knjižara stenju pod količinom šunda proizvedenog po upravo tom konkretnom obrascu. Ipak, on dalje nalazi kako se isti taj kalup da otkriti i u žanrovskim delima kao što su Dina, Neuromanser, Knjiga Novog sunca, Zvezde moje odredište, glavnina dorsajskog ciklusa Gordona Diksona, Gospodar prstenova, Tri stigmate Palmera Eldriča, Gospodar svetlosti, Nova, Ajnštajnovski presek, knjige o rečnom svetu Filipa Hozea Farmera, Stranac u stranoj zemlji, Tri srca i tri lava, a da stvar bude još interesantnija, i u delima kao što su Knjiga o egzodusu, i Novi zavet, i Bagavad Gita, i legende o kralju Arturu, pa i Robin Hud, Zigfrid, Barbarosa, Musaši Murakami, i karijere Aleksandra Velikog, Napoleona, Džordža Vašingtona, Simona Bolivara, Tokugave Iejasua, Lorensa od Arabije i Fidela Kastra, a da i ne pominjemo knjige Atlas je slegnuo ramenima, Američki san, Grof Monte Kristo, David Koperfild, Čovek koji je mogao da čini čuda, i Supermena, i još mnogo, mnogo drugih istinski književno vrednih romana. Dakle, reč je o arhetipskoj priči koja prevazilazi rasne, kulturne, društvene, kontinentalne, vremenske i raznorazne druge barijere, a njena kakvoća ovisi ponajviše o estetici samog autora i, naravno, čitaoca kojem je namenjena.
Russo uzima taj obrazac u njegovom najprepoznatljivijem žanrovskom obliku i kroz njega daje klasičnu spejs operu u sebi svojstvenom žanrovski fluidnom formatu. Epska saga o izgubljenom dečaku, o njegovom surovom odrastanju, o naporu da pronađe mesto gde pripada, ili bolje – da pronađe sebe.
U The Rosetta Codex, Russo toj standardnoj i na stotine puta ispričanoj priči daje ton i boju koja je unikatno njegova. Njegov Cole gaji daleko manje entuzijazma i za otkrivanje sopstvene prošlosti i familije kojoj pripada, a kamoli ikakva druga herojstva. Isto tako, Cole je uvek spreman da prizna kako on retko kad može i da prepozna granicu između Dobra i Zla, a kamoli da se na efikasan način bori protiv jednog a u korist drugog. Tamo gde su standardni “heroji” ovakvih saga puni energične odmazde i gneva pravednika, Cole je ambivalentan a ponekad možda i samo umoran od siline zahteva kojim se takva vrst glavnih junaka bičuje kroz narativ. U kompleksnom svetu u kojem Cole živi, dobro i zlo su veoma duboko isprepleteni, pa otud ni dobre namere ne rezultuju nužno i dobrim delima.
Paradoks je da se upravo to jedno i jedino odstupanje od dobro utabane staze generičkog obrasca postavilo kao prepreka između odlične knjige i njenog prirodnog čitaoca. Većina osvrta na ovaj roman kao da zamera autoru što nije kategoričnije pokazao da dobro obavezno trijumfuje nad zlim, pravda neizostavno pobeđuje, heroj se uvek ženi idealnom Princezom i postaje Imprerator svega, i svi žive srećno od sad pa za vjeki vjekov ili bar dok ne dođe vreme da se iscedi nastavak.
No, roman će se zasigurno dopasti svima koji mogu da izdrže autorovo traganje za književnom vizijom u žanrovskom svetu koji je (baš kao i onaj stvarni, uostalom) ekstremno kompleksan, pa otud i često ambivalentan.
Lidija Beatović
Naravno, Spinrad je tu fabulu radnje najpre secirao u njenom “Ratovi zvezda” najpopularnijem obrascu, koji je (onda i danas jednako) formula za ogroman procenat žanrovskog korpusa. Nije nikakva tajna da, kako je Spinrad rekao, police knjižara stenju pod količinom šunda proizvedenog po upravo tom konkretnom obrascu. Ipak, on dalje nalazi kako se isti taj kalup da otkriti i u žanrovskim delima kao što su Dina, Neuromanser, Knjiga Novog sunca, Zvezde moje odredište, glavnina dorsajskog ciklusa Gordona Diksona, Gospodar prstenova, Tri stigmate Palmera Eldriča, Gospodar svetlosti, Nova, Ajnštajnovski presek, knjige o rečnom svetu Filipa Hozea Farmera, Stranac u stranoj zemlji, Tri srca i tri lava, a da stvar bude još interesantnija, i u delima kao što su Knjiga o egzodusu, i Novi zavet, i Bagavad Gita, i legende o kralju Arturu, pa i Robin Hud, Zigfrid, Barbarosa, Musaši Murakami, i karijere Aleksandra Velikog, Napoleona, Džordža Vašingtona, Simona Bolivara, Tokugave Iejasua, Lorensa od Arabije i Fidela Kastra, a da i ne pominjemo knjige Atlas je slegnuo ramenima, Američki san, Grof Monte Kristo, David Koperfild, Čovek koji je mogao da čini čuda, i Supermena, i još mnogo, mnogo drugih istinski književno vrednih romana. Dakle, reč je o arhetipskoj priči koja prevazilazi rasne, kulturne, društvene, kontinentalne, vremenske i raznorazne druge barijere, a njena kakvoća ovisi ponajviše o estetici samog autora i, naravno, čitaoca kojem je namenjena.
Russo uzima taj obrazac u njegovom najprepoznatljivijem žanrovskom obliku i kroz njega daje klasičnu spejs operu u sebi svojstvenom žanrovski fluidnom formatu. Epska saga o izgubljenom dečaku, o njegovom surovom odrastanju, o naporu da pronađe mesto gde pripada, ili bolje – da pronađe sebe.
U The Rosetta Codex, Russo toj standardnoj i na stotine puta ispričanoj priči daje ton i boju koja je unikatno njegova. Njegov Cole gaji daleko manje entuzijazma i za otkrivanje sopstvene prošlosti i familije kojoj pripada, a kamoli ikakva druga herojstva. Isto tako, Cole je uvek spreman da prizna kako on retko kad može i da prepozna granicu između Dobra i Zla, a kamoli da se na efikasan način bori protiv jednog a u korist drugog. Tamo gde su standardni “heroji” ovakvih saga puni energične odmazde i gneva pravednika, Cole je ambivalentan a ponekad možda i samo umoran od siline zahteva kojim se takva vrst glavnih junaka bičuje kroz narativ. U kompleksnom svetu u kojem Cole živi, dobro i zlo su veoma duboko isprepleteni, pa otud ni dobre namere ne rezultuju nužno i dobrim delima.
Paradoks je da se upravo to jedno i jedino odstupanje od dobro utabane staze generičkog obrasca postavilo kao prepreka između odlične knjige i njenog prirodnog čitaoca. Većina osvrta na ovaj roman kao da zamera autoru što nije kategoričnije pokazao da dobro obavezno trijumfuje nad zlim, pravda neizostavno pobeđuje, heroj se uvek ženi idealnom Princezom i postaje Imprerator svega, i svi žive srećno od sad pa za vjeki vjekov ili bar dok ne dođe vreme da se iscedi nastavak.
No, roman će se zasigurno dopasti svima koji mogu da izdrže autorovo traganje za književnom vizijom u žanrovskom svetu koji je (baš kao i onaj stvarni, uostalom) ekstremno kompleksan, pa otud i često ambivalentan.
Lidija Beatović