„Hobo“ Zorana Ćirića



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Na pitanje kako treba da izgleda savremeni srpski roman veoma je teško dati odgovor. Jedan od vrednosnih kriterijuma trebalo bi da budu književne nagrade, pogotovo NIN-ova nagrada za roman godine koja obezbeđuje osim novca i pažnju čitalačke publike.

Tu je međutim poslednjih godina bilo svega i svačega, i ako biste nekog ko zaista voli da čita zanimljivo štivo a ne mudroserska proseravanja pitali za preporuku šta da uzme iz biblioteke ne bi mu pala na pamet nijedna od knjiga ovenčanih ovom nagradom.

Jedna od retkih knjiga koja bi bila čitana i da nije dobila tu nagradu je “Hobo“ Zorana Ćirića. Na stranu to što je kao većina naših književnih zvezda Magični Ćira ponekad iritantan kao pojava i potvrđuje činjenicu da pisce treba čitati a ne juriti za poznanstvom sa njima.
 

Ćirić je uspeo da u svojim delima stvori jedan fiktivni svet zasnovan na elementima naše stvarnosti a kome u potpunosti verujemo. Nišvil kao mesto u kome se dešava radnja skoro svih njegovih priča i romana ima svoju mitologiju i svoja pravila i dovoljno se razlikuje od grada koji je bio inspiracija da se ne moramo zamarati traženjem likova iz stvarnosti koji stoje iza teksta.

Ono što je važno da se on kao retko koji pisac uhvatio u koštac sa našim vremenom, nije pobegao u istoriju pokušavajući da nam proda svoje ideje gde je srpski narod pogrešio ili da pokuša da demistifikuje srpske mitove i zablude dajući svoju analizu našeg mentaliteta. A ipak iako nema ni jedne velike reči o politici i naciji „Hobo“ je roman koji najupečatljivije opisuje beznađe života u Srbiji i famozne „devedesete”. Opisuje to na zabavan način igrajući se stereotipovima krimi žanra, citirajući holivudske filmove(pisac je dao nadimak glavnom junaku po liku kog u filmu „Jedan voz za dve bitange“ glumi Li Marvin), ubacujući razmišljanja o popularnoj muzici i fudbalu kao osnovima životne filozofije svojih junaka.

I tako kroz rokenrol zezanje sa čitaocima i razne kliše situacije polako shvatimo kako Hobo od početka nije imao nikakve šanse, jednostavno mu je bilo predodređeno kao u grčkoj tragediji da završi onako kako će završiti. On je jedan od najciničnijih likova naše književnosti, ne juri ljubav a nastradaće zbog žene, ne voli svoju porodicu i ne veruje prijateljima a zaštitiće ih na svoj način. I pored svih nemoralnih dela on postaje tragični junak, heroj našeg doba i doživeće katarzu i platiti svoje dugove svima o koje se ogrešio.

Slike i zapleti u romanu asociraju na Holivud i petparačku književnost iako su likovi kriminalaca naši, balkanski a dijalozi pomalo stripovski. Sa Hobom odlazimo na mračnu stranu, u svet ogoljen i bez laži o tome da će sutra biti bolje. Da je agilnosti među našim kvazifilmskim umetnicima film po ovom delu bi bio naša varijanta Sin City-a. Veći deo radnje romana se i dešava po mraku, u klubovima gde se diluje droga, stanovima gde se priređuju orgije za posvećene i tajnim mestima gde glavni gradski bos Baron kažnjava neposlušne igrače.
 

Ova je knjiga na autentičan način antimalograđanska jer uopšte ne poznaje smisao ideala prosečnog pripadnika stada. U jednom dijalogu sa prijateljicom o kojoj kruži fama da je HIV pozitivna zbog čega je svi izbegavaju Hobo će reći meni najsimpatičniju rečenicu u romanu „Ljudski mozak je suviše prljav da bi mogao da se ispere“.

Pre 10-ak godina su jedan roman nekog beogradskog mangupa reklamirali kao injekciju adrenalina u srpsku književnost. Upoređujući ih nakon što sam pročitao oba romana mogu da kažem da niški „provincijalac“ piše sa mnogo više muda, adrenalina i testosterona, kako god vam se sviđalo da kažete.

Uz ovu knjigu se sluša bluz od prve do poslednje strane, pije se neka žestina jer svi u romanu piju viski i odlaže se na policu da se pročita ponovo kad vam zatreba ona injekcija adrenalina.

Veran Mijatović (Zabavište)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva