Odluka britanske izdavačke kuće Self Made Hero da živote velikih slikara predstavi u formi grafičkih romana za sada se bogato isplaćuje. Sva izdanja dobijaju nagrade, nepodeljene pohvale kritike i veoma su čitana (iako se radi o biografijama veoma poznatih ljudi i prilično obimnim tomovima). Ovakav tretman za sad su dobili Rembrant, Van Gog i Pikaso. Biografija Edvarda Munka se očekuje.

Autorka Julie Bitman, izabrala je da Pikasov život prikaže preko naratorke - njegove ljubavnice (dobro jedne od…) iz ranog, francuskog perioda. Izbor je više nego prikladan, najpre zato što pruža priliku da se fokus stavi na formativni period umetnikovog života, kad još nije bio hodajući mit, već siromašni i izmučeni slikar. Osim toga Pikasov ego i mitomanija dobro su dokumentovani, pa pomeranje fokusa biografije na ljude oko njega predstavlja dobrodošlu promenu.

Fernand Olivier, najpre priča svoju istoriju - napušta muža nasilnika i odlazi u Pariz da radi kao model, brojnim ekspresionističkim slikarima, a sve u nadi da će se i sama okušati kao umetnica. Ovde upoznaje Pikasa i postaje najpre njegov model, a potom i ljubavnica i muza (ovo trojstvo uloga slikar je potom ponavljao sa svim svojim ženama).

Demitologizivanje počinje odmah. Veliki ljubavnik Pikaso, prikazan je kao odbojan, nizak, nesiguran, sujeveran čovek, ne baš besprekorne lične higijene (što je uglavnom posledica činjenice da je slikao u frenetičnim napadima kreativnosti, tokom kojih danima nije spavao, jeo ili se kupao.)

Idealizovana slika Pariza u ranom dvadesetom veku, gde se umetnici okupljaju, žive boemski, ne haju za prolazne stvari, već se beskompromisno predaju svom radu, takođe se dekonstuiše, jer trošenje skormnih honorara na absint nije toliko romantično, ako u kući nema hleba.


Memoari Olivier (koji su uz pisma i beleške Pikasovih savremenika služili kao izvori za ovu knjigu), naravno priznaju impresivni talenat velikog umetnika, ali takođe priznaju da se radilo o uspešnom biznismenu, koji je vešto koristio mrežu trgovaca umetničkim slikama i polako i promišljeno prodavao svaku novu fazu u svom radu (a samim tim pomalo i novog sebe).

Prvi tom “Pabla” služi kao leksikon umetničke scene dvadesetih. Ni savremenici, nisu prošli mnogo bolje od protagoniste, dugačka senka koju bacaju na istoriju umetnosti, imresionira autorku, ali je ne zastrašuje. Getruda Stajn, prikazana na nekoliko Pikasovih slika, sklona je da spletkari među umeticima čiji rad podržava, uglavnom iz dosade, koju donosi buržoaski život. Pesnik Maks Jakob je detinjast, ponekad neuravnotežen i beznadežno navučen na svaku vrstu sujeverja od talismana od horoskopa. A Matis Pikasov najveći rival uspeva da bude pompezan i dosadan u isto vreme.

Crtež Oubrerie-a podseća na ranije radove iz serijala Aya of Yop City. Najopasnija zamka u koju je mogao upasti, da pokuša da emulira Pikasov stil je na sreću izbegnuta. Umesto toga stil je neuredan, prilično mračan, ponekad namerno deluje nedovršeno ili nacrtano na brzinu, što odaje utisak rustičnost i energije u isto vreme. Ipak omaž izvornom materijalu, može da se nazre kroz strip - Matisove deonice su življih boja i više fragmentirane, Pikasov depresivni period ima više plave boje u pozadini,a kako se rađa kubizam, sve figure postaju više geometrične.

Pablo je intimna i iskrena biografija velikog čoveka, koja uspeva da bude podjednako zanimljiva i nekom ko tek otkriva život velikog slikara, kao i iskusnijem poznavaoca koga će “novi” medij fascinirati.

Jan Kanja