Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Morfeuse, pogrešne si mi pilule uvalio



Sviđa ti se? Javi ostalima!


U četvrtak, 26. maja tekuće godine, sam se našao u veoma čudnoj situaciji. Naime, putem „Helly Cherry-ja“ sam dobio kartu za gledanje ovogodišnjeg finala „Global Battle of the Bands“ uživo, preko interneta. Iste večeri su u lokalnom klubu „KB“ svirali požarevački bend „Deliberation“ i moskovski „Pokerface“. Naravno da se ne mogu uporediti prenos putem (malo drugačijeg) malog ekrana i „živa“ stvar, te sam rešio da takmičenje u Berlinu ispratim onoliko koliko mogu i da onda odem na svirku. „Posledica“ takve odluke je inicirala ideju za pisanje ovih redova.

Za nas koji smo „Borbu bendova“ pratili za svojim kompjuterima, bio je obezbeđen čet, a najzanimljiviji komentari su čitani u pauzama između dva benda. Za divno čudo, prijalo mi je to sve, jer su prisutni četeri bili dobro raspoloženi, konverzacija je bila konstantna, bez i jedne jedine ružne reči, što je pravo osveženje. Ono što smo svi primetili jeste da je publika ispred bine bila blago rečeno – mrtva. Sem par pojedinaca koje je kamera uhvatila, ostali su bili tu... Pa, čisto radi reda. Mislim, tako je delovalo. Voditeljka programa je čitala naše opaske, ali ljude u dvorani to nije doticalo. Kada su se „Sequence“ iz Sente popeli na binu, srce mi je bilo puno, pogotovo zato što Srbiju predstavlja odličan bend (koji je, čisto da se zna, razvalio te večeri). Kolege četeri nisu krili oduševljenje, ali je publika i dalje glumila Entove (Tolkinovci će razumeti). Dakle, na globalnom nivou nije ništa bolje nego u nekoj provinciji u kojoj je stanovništvo sve starije i sve ga je manje. Verujem da ni jednom od bendova koje sam imao prilike da ispratim nije bilo svejedno – toliko ljudi na jednom mestu, a gotovo niko ni da se uživi uz muziku. Lepo je jedan od četera napisao: „Moj laptop je življi od vas“.

Kao što sam već napisao, „živa stvar“ je „živa stvar“, te sam se spremio i otišao sa curom do požarevačkog kluba. Malo je reći da sam se razočarao brojem prisutnih: članovi bendova, njihovi prijatelji, konobar, vlasnik kluba i još možda desetak ljudi. S obzirom da Rusi sviraju mešavinu thrash-a i (melodičnog) death metala, plus imaju curu opakih vokalnih sposobnosti u svojim redovima, očekivao sam da barem trećina prostora ispred bine bude popunjena. Još sam načuo razglovor vlasnika kluba (Bate) i gitariste „Deliberation-a“ (Duleta), te preporuku da, ako treba, sačekaju do bezmalo 23:00. sa početkom. U tom bi slučaju oba benda imala po pola sata da odsviraju svoje i to je to. Na svu sreću, to se nije dogodilo, te su požarevljani (iako skrativši repertoar) odsvirali osam obrada, dok su moskovljani u nekih četrdesetak minuta pružili odličnu svirku. Iako vidno umorni (pogotovo se to kod pevačice Alexandre videlo), ceo svoj set su isprašili za čistu peticu. Publika nije baš bila u punoj formi, ali je i pored toga oduševila bend koji se u nekoliko navrata zahvalio svima na gostoprimstvu. Eto, možda nema puno ljudi, ali oni koji dođu su došli jer i dalje koliko-toliko brinu za scenu i za dešavanja u svom gradu.

Sada ću se ponovo vratiti na Berlinski koncert. Barem dva benda u prvih sat vremena su gotovo odmah otišli sa bine, nisu bili raspoloženi da porazgovaraju sa voditeljkom, kažu kako se osećaju i saslušaju neke od četerskih komentara koje je režija probrala. Nemački prestavnici su govorili na nemačkom, valjda se vodeći time da su u svojoj zemlji, pa onda koga briga za međunarodno takmičenje. Mislim, njihovo je pravo to, ali austrijski predstavnici su govorili na engleskom i očigledno je da im to nije baš teško palo. Jedna je stvar biti ponosan na svoje poreklo i to je za svako poštovanje, ali red je red. Ovde, na primer, su požarevljani svojim ruskim kolegama uputili nekoliko reči na njihovom maternjem jeziku, ali i na engleskom. Nema veze što su oni i pre i posle svirke pričali – ono što se sa bine uputi publici i drugima ima mnogo veću snagu. Podrazumeva se da im moskovske kolege nisu ostale dužne.

Što se samog odnosa ekipe iz „Pokerface-a“ tiče, možda deluju na prvi pogled zatvoreni, ali su u suštini veoma komunikativni i druželjubivi. Njihov gitarista Jegor se oduševio kada sam mu rekao da ću se potruditi da snimim ceo njihov nastup. Taj „posao“ možda nije u iskonskom duhu prisustvovanja koncertima, ali jeste deo praćenja i podržavanja scene u trenutku kome sada bitišemo. Možda će taj video, okačen na „Tjubu“ nekoga podstaknuti da ne sedi za kompom, pišući kako je scena mrtva ili kako je karta od 200 dinara za ulaz preskupa. Opet, ima bendova i organizatora koji daju povoda ljudima za pisanje teških reči poznatih kao „kritika“. Teških, jer se svaka odsutnost i najmanje pohvale smatra „hejtovanjem“. Onda se ulazi u začarani krug prepucavanja, prepričavanja izokrenutih „rekla-kazala“ tužbalica i tako u krug. Nije to ništa novo, samo je sada više mogućnosti da se vide i dobre i loše stvari. Pogotovo loše...

Eto, i ranije su postojali snimci uživo, kao što postoje i sada, objavljivani kao zvanična izdanja bilo samo u audio ili i u video formatu. Gledanje prenosa uživo takođe nije ništa novo, pogotovo ne za koncerte. Jedino, eto, što su se konzumenti promenili, zavalili u fotelje i ne haju za akcijom nešto preterano. Možda će u budućnosti ceo koncept svirki biti takav da bendovi više neće nigde putovati, već će svoje probe prenositi preko interneta. Ko plati – taj gleda i sluša. Da, podseća taj „plati i gledaj“ sistem na ponudu filmova u „video klubu“ lokalnog kablovskog ditributera. Pogotovo podseća na +18 čet uživo. Biznis. Prilagođavanje potrošačima koji će jednoga dana postati kao ljudi na svemirskom brodu u crtaću „Wall-E“. Surovi kapitalizampomešan sa nabujalom indolentnošću. Morfeuse, pogrešne si mi pilule uvalio.

Antonio Jovanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva