Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Velibor Nikolić (Brigand): Krv je deo tvog bića



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Sa Brigandom sam se prvi put susrela u decembru 2014. godine, kada su bili bend podrške na koncertu Seljačke Bune u Domu omladine. Od tada sam zaljubljenik u njihovu muziku, a koncerte ne propuštam. Ovo je drugi razgovor u formi intervjua koji sam vodila sa njihovim pevačem i gitaristom Veliborom Nikolićem. Imala sam dva povoda za ovaj razgovor: studentske obaveze, koje su zahtevale predaju intervju – profila, i ponovni ulazak ovog benda u studio u Bigzu, gde trenutno snimaju svoj drugi studijski album. 

foto: Mirjana Mitrović
HC: Koliko su Sonic Youth, Alice in Chains i Block Out uticali na tebe kao osobu?
VN: Bendovi mogu da te asociraju na neke momente koje proživljavaš i koji su povezani sa tobom. Vode se rasprave o tome koliko muzika može da utiče na čoveka. Neke idu dotle da muzika potpuno prožima čoveka i da odlučuje kad će da se rodi, kada da umre i kako će da živi, dok drugi idu u tu krajnost da je to samo laka zabava, koliko god teška i nezgodna bila, da ima samo konzumentsku bit. Ja sam tu negde na pola puta, nisam siguran, Mislim da muzika može da dodirne čovekovo srce i da ga usmeri u određenom pravcu, ali kada su u pitanju životni izbori i odluke, mislim da su ipak stvari kao što su porodica, prijatelji, standard ili okolina daleko važniji od muzike.

Sonic Youth mene uvek asociraju, nisam siguran iz kog razloga, na jedan deo Pančeva koji se zove Tesla. Ako ćemo baš frojdovski, prvi disk Sonic Youth-a koji sam narezao bio je baš od jednog momka koji je živeo na Tesli.

Što se tiče Alice in Chains moram da priznam da imam problem sa novom fazom benda i da mi ovaj novi pevač više podseća na Lenny Kravitz-a. On dečko dobro peva i drago mi je što rade ponovo, ali ima to pozerstvo koje se uvek oseti. Zadnji album „The Devil Put Dinosaurs Here” mi je bolji od „Black Gives Way To Bluew”.

Block Out me je formirao kao klinca, još u tom kasetnom periodu, ali kad se kaže Block Out zna se da se tu misli na Nikolu Vranjkovića. Nikola Vranjković je bio taj bend. Ovo što on sad radi je direktan nastavak toga. Na njih me asocira SKC jer sam tamo prvi put išao na njihov koncert.

Realno, mogu da se prave razne asocijacije na bendove.

HC: Primetno je da se u svojim tekstovima ne posvećuješ ideologijama. Zbog čega psihološki momenat preovladava nad ideologijom?
VN: Ja sam tu uleteo na prazan prostor i to sam svesno uradio. Andragog po profesiji, a andragogija je 40% psihologija, tako da, hteo – ne hteo, malo bolje barataš psihologijom od prosečnog buntovnika i možeš da je primeniš u tekstovima. Nema ideologije jer je dovoljno ima i bez mene. Hajde sada da se neko ne bavi ideologijom, nego da se bavi suštinskom prirodom čoveka. To sam radio i u Jewy Sabatay-u. Mislim da se većina ljudi bavi ideologijom jer nisu u stanju da napišu tekst ni o čemu drugom. Ako pitaš jednog takvog velikog ideologa i buntovnika da ti napiše tekst o svojoj voljenoj osobi, to bi mogli samo retki. Ideologija je često paravan za manjak sposobnosti pisanja o nečemu drugom.

Psihologija je polje u kom sam se ja pronašao, ti procesi koji se odvijaju u ljudima kada im se nešto dogodi je ono što mene privlači i što ja koristim u svojimpesmama.

HC: Da li su tvoji tekstovi analiza ljudskog ponašanja ili produkt prve impresije?
VN: Ima i jednog i drugog. I ondukcije i dedukcije. Može da bude nešto što se desilo, pa ja pišem o tome, a može da bude i moje praćenje neke situacije ili samog sebe u određenoj situaciji. Kod pisanja je divno što imaš tu slobodu da nemaš nikakvu mustru i možeš da pišeš o čemu god poželiš.

HC: Koliko si iskusio ružnih strana rokenrola i koliko su one uticale na tvoje bavljenje muzikom?
VN: Iskusio sam više nego prosečan srpski muzičar, sigurno. Baš zbog toga ne volim da se merim. Znaš kako znaš da neko to nije iskusio? Tako što voli da meri onu stvar. Onaj ko je stvarno imao tragediju ne želi da govori o tome i ne meri onu stvar. Zato ću ovde da stavim tačku.

HC: Misliš li da ti je muzika ipak više oduzela nego dala?
VN: Ovo je kurvanjski odgovor, ali kada sam raspoložen imam osećaj da mi je više dala nego oduzela, a kada nisam imam osećaj da mi je više oduzela nego dala.

HC: Da li se tvoj odnos prema muzici promenio nakon onoga što se dogodilo sa basistom benda Jewy Sabatay i u kom smeru?
VN: Nisam od onih koji, kada ih pitaš da li se kaju zbog nečega i da li bi nešto promenili da mogu, kažu nikada ne bih ništa promenili. To su neki ljudi koji misle da su savršeni, šta li. Jeste se promenio. Lagao bih ako bih rekao da nije. Mislim da bi trebalo da prođe još vremena da bih znao kako i koliko. Ali da, sigurno je drugačiji odnos.

foto: Mirjana Mitrović
HC: Koliko ima postapokaliptičnih simbola u tvojim tekstovima?
VN: Postapokalipsa je nešto čime sam se ja upoznao najviše preko video igara, posebno igre „Fallout”. Na to smo se ložili u nekim malo mlađim godinama. Interesantan koncept šta bi ostalo kad bi društvo nestalo i koncept preživljavanja. Imaš distopiju kao društvo koje je izgrađeno kao civilizacija posle civilizacije i postapokalipsu, koja je puko preživljavanje, moderna hajdučija, preživljavanje. Postapokalipsa je mladalačka tema, a ja joj se ponekad vraćam.

HC: Tokom našeg prošlog razgovora tvoja izjava je bila da smatraš da je bend mala firma. Da li i dalje imaš taj stav ili ipak puštaš da te emocije i privrženost ponesu?
VN: Emocije su bile više Jewy Sabatay. Brigand više funkcioniše kao mala firma, ali ima i emocija naravno. Mislim da je to primereno godinama i bolje. Što je jasnija hijerarhija odnosa, to je bolje za funkcionisanje. Što više bend svira i što je više prisutan na sceni, okolnosti su nezgodnije. Pojavljuje se više prijatelja benda, ali i više krvopija i neprijatelja. Više onih koji žele da odvuku nekog iz benda sa strane i poremete ceo koncept i koji su donekle ljubomorni. Toga ima u svakoj profesiji. Što bolje postaviš stvari i znaš ko šta radi i kako funkcioniše, veće su šanse da se uspe. Ja to vidim i po nekim drugim bendovima. Tako da je najbolje rešenje da bend funkcioniše kao firma. Jedino drugo rešenje bi bilo da smo mi svi rođena braća kao, na primer, Kings of Leon.

HC: U više pesama kako Briganda, tako i Jewy Sabatay-a primetan je motiv krvi. Da li on uvek simbolizuje istu stvar, ili ga koristiš kao simbol različitih pojava?
VN: Vrlo je sličan motiv. Krv je nešto što je veoma prisutno. Sama ta opsesija DNK kodom mi je interesantna. Ta nemogućnost bežanja od sopstvenih predaka. Čak i 256 kolena unazad, ne možemo da pobegnemo od gena. A uvek smo vaspitani, barem u ovom delu sveta i ovom delu vremena, da imamo sopstveni identitet, da smo slobodnog izbora i da imamo prava da radimo šta hoćemo, a uvek nas geni determinišu. Do pre nekoliko godina nisam razmišljao na taj način, ali sam onda u svojim postupcima počeo da vidim svoju majku i svog oca. Kad zagrebeš malo dalje, možeš u svojim postupcima da vidiš i svog dedu, ili svoju babu, a kada pretpostaviš da to mogu biti i prababe i pradede, onda ko zna dokle to ide. Onda shvatiš da je to 90% onoga što zaista jesi. Ima jedan vrlo mali slobodan prostor u kom deluješ neovisno od svojih gena. Samim tim krv je meni privlačna kao motiv suštine jednog bića jer je u krvi sazdan onaj emocionalni deo – srce, ali i onaj razumni, ili nerazumni, mozak. Krv je deo tvog bića.
Za sledeći album imamo pesmu koja se zove „Sunce od krvi”, ali to je celo čovečanstvo, tu nisam mislio baš na sebe.

HC: Počeli ste sa snimanjem novog albuma. Da li i koliko se vaš zvuk promenio u odnosu na „Grešnike”?
VN: Promenio se više nego što sam mislio. Definitivno crnja ploča. Vratili su se uplivi „gotike”, a i ploča je više nekako doom. Stevan i Andrej su već neko vreme u bendu, svako doprinosi sa svojim idejama i samim stilom sviranja. Ilija je u određenoj meri promenio stil, više svira preko trzalice i više koristi distorziju. Uostalom čuće se. Kad mi već nije suđeno da živim od muzike hajde da pišem tekstove koji mi se pišu.

HC: Znamo da si zagovornik toga da se album bude dostupan za free dowload. Da li će oni koji žele da imaju opipljiv album moći da ostvare svoju želju?
VN: Voleo bih da svako ko želi da presluša novi album Brigand i/ili da ga poseduje da mu se usliši želja. Čovek prosto nije pametan kako da izda album danas i moraćemo dosta da razmišljamo o tome.

HC: Da li tokom izvođenja novih pesama na svirkama pimetio da se neka već istakla kao favorit publike?
VN: Jeste, „Kardio”. Polagao sam malo nade u tu pesmu, al’ nekako tako skoro uvek ispadne.

HC: Kada možemo da očekujemo izlazak albuma i da li planirate regionalnu turneju povodom promocije?
VN: Ja se nadam u prvoj polovini 2017. Turneje neće biti u klasičnom smislu jer svi imamo poslove, ali nadam se da će biti svirki. Znam u kom gradu će biti zvanična promocija. Onom u kome su nam najviše podrške pružili. Sami će se prepoznati.

Intervju pripremila Jelena Ostojić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva