Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Priče o spotovima (28): Ben Howard - I Forget Where We Were



Sviđa ti se? Javi ostalima!


Kada planirate putovanja na egzotične turističke destinacije gde preplanuli konobari služe preskupa gazirana pića, ne pomišljate da bi te iste plaže iz kataloga mogle da budu prostor za ostvarivanje svih strahova koje ste poneli od kuće, misleći da ćete se tamo negde odmoriti bez njih. Ako mislite da na plaži nema žalosti i da voda može sa kože da spere sve otekle tragove života, prvo pogledajte ovaj spot.

Početnih deset sekundi ovog muzičkog videa je tišina u kojoj vidimo istetoviranog lika kako preko puške posmatra nešto u daljini, kao da proverava koliko je poena osvojio na meti u koju je nišanio. Kada muzika krene, još nekoliko sekundi se zadržavamo u istom kadru gde više nema čoveka, ali ostaje voda van fokusa. Već u ta dva kadra možemo da naslutimo da je muzički video za pesmu „I Forget Where We Were“, britanskog kantautora Bena Hauarda, drugačiji u načinu na koji koristi pejzaž plaže i pučine. Retki su spotovi koji od jedne idealne letnje slike prave melanholični portret ljudskih slabosti i nedorečenosti.

Zapravo, čitava idila peščane plaže je samo pozadina na kojoj se odvija drama između dvoje ljudi, jednog muškarca i jedne žene. Njih dvoje, zbog svojih tetovaža i pirsinga, mogu da se posmatraju kao reprezentativni primerci današnjih i svih onih budućih „hipster/kul/pank/rok“ generacija, koje će proživljavati iste emotivne probleme kao i oni „normalni“, upeglani i fini ljudi u odelima. I možda bi nam taj kadar iz trideset i prve sekunde bio veseo i smešan da je muzika drugačija, ali Haurdov glas nas utapa u melanholiju trenutka, tekst pesme govori o nekom letnjem danu u prošlosti, nekom danu između dvoje ljudi u istoj kući, dvoje ljudi koji su zauzeti svojim svetovima. No taj kadar odiše tugom i zbog drugih razloga: bolešljiva žuta boja suncobrana i fotelja na kojima su junaci, raspored vizuelnih elemenata i njihovo komponovanje u kadru tako da izgledaju kao beživotni predmeti, a jedino što se živo pomera je van fokusa, i to je neka knjiga čije se stranice okreću na vetru. U jednoj slici data je suština osećanja čitave pesme i samog spota. Sve posle toga je samo razvijanje iste situacije, istog osećanja – dvoje ljudi koji ne nalaze zajednički jezik i uprkos svim radostima koje ih vežu, nemi su i nepokretni, imaju snage još samo da posmatraju pučinu i život koji prolazi ispred njih, u daljini.

No čitava priča o dvoje ljudi dobija još jednu dimenziju kada se u istom kadru (01:03), samo prikazanom sa leđa junaka, vidi da u daljini, daleko na pučini, postoji stambena višespratnica. Taj nadrealni momenat pojačava začudnost svih onih sporih scena u kojima junaci izvršavaju iste radnje, ali i utiče na naše razumevanje prvog kadra – da li je junak pucao na tu građevinu, da li pokušava da odbrani svoju plažu od betonske nemani koja se približava ili samo zamišlja kako je jednim metkom pretvara u prah? Pitam se da li  pokušava da odbrani svoju plažu od drugih ljudi koji žive u toj zgradi ili je višespratnica metafora za čitavu civilizaciju i naše nezasito proždiranje prostora.

Veliko pitanje u samom spotu je i vreme. Ne možemo sa sigurnošću da znamo kada se šta događa, ali neke smernice ipak postoje. Prva je smernica je ona scena u kojoj vidimo junake kako plešu u nekom drugom prostoru. Taj prostor je poptuno nevažan, akcenat je na njihovom plesu i vezi, jer tokom čitavog spota mi skoro da ne vidimo nikakvu bliskost između muškarca i žene, tek u toj sceni vidimo da među njima postoji nešto više. Baš kada se prvi put pojavi ta scena, Haurdov glas izgovara refren u kojem je i naslov pesme, ali i naslov samog albuma na kojem je ova pesma objavljena (01:20). Zbog toga verujem da je to druga smernica: njihov ples pripada prošlosti, zaboravljeno je to odakle su junaci krenuli, a trenutak na plaži je ono što je sadašnjost, tamo gde su stigli – u tišinu.

Bilo je i drugih filmičnih spotova u dosadašnjim pričama, ali zbog jedne scene mislim da ovaj spot odnosi pobedu nad svim drugim. Ona zvanično počinje u trećem minutu i dvadeset četvrtoj sekundi: u prvom planu vidimo ženu sa leđa, u drugom su usamljeni suncobran i dve napuštene fotelje, a tamo, u trećem planu, u savršenoj simetričnosti sa ostalim elementima, stoji ta građevina. Toj sceni zapravo prethodi jedna skoro identična (03:19), samo što je u njoj i muškarac koji izlazi iz kadra. Te slike dočaravaju čitav proces napuštanja, odustajanja i prekidanja veza koje su nas držale. U vizuelnom smislu prvo muškarac pa žena odlaze sa idiličnog mesta na peščanoj plaži, mesta koje je za njih nešto više, nešto što je raslo i obećavalo. A nakon njihovog odlaska, u čitave 36 sekunde istog nepomičnog kadra, gledamo kako se ruši ta građevina, čije značenje sada dobija novu dimenziju, jer uviđamo da je usko vezana za prisustvo dvoje ljudi koji su napustili plažu. Zbog te scene koja prestaje tačno u četvrtom minutu, osećam onu najprijatniju jezu, jer svaki put proživim taj udarac emocija i pravu katarzu. Ona je  potpuno podređena muzici i pokazuje istinsku snagu muzičkog videa kao posebnog žanra u kinematografiji. U tom nepomičnom kadru se razvija najnapetiji deo pesme, vrhunac emocije, a onda i spuštanje u strofu i pevanje strofe, čijim krajem se završava i kadar, i scena, i pevanje u pesmi, i čitava pirča o dvoje ljudi. Sve je spojeno u toj poslednjoj tački, zgrada je potpuno nestala, voda je opet mirna, kao da se ništa nikada nije ni dogodilo. Ostaje samo pučina i rozikasta linija koja razdvaja nebo od vode (04:00).

Vizualni izraz ovog spota je potpuno filmski. Slike pričaju priču, a nenaglašeni gestovi junaka nose u sebi duboku dramatiku. Zbog toga ovaj spot ima veliku vrednost i može da posluži kao primer za svedenost izraza. Baš zbog te svedenosti spot dostiže najdublje emocije, jer osećamo nelagodnost i suprotnost onoga što očekujemo od takvog idiličnog prostora i onoga što on zaista jeste u spotu. Nelinearni narativ nam daje mogućnost za bezbroj različitih doživjalja, čitavu priču možemo da posmatramo vanvremenski i preko nje da uvidimo složenost ljudskih emocija. Naše osećanje i doživljaj su ono što može jedan ples da učini najvažnijim trenutkom života, a sve drugo, čak i ono što svi smatraju za sinonim radosti, preobražava u povod za patnju i muklu tišinu. Zato i dalje ne znam šta se sve ruši kada ona zgrada krene da se kruni i urušava u vodu – da li to propadaju njihovi snovi, da li je to kraj jedne veze ili njih dvoje ipak odlaze zajedno u onaj trenutak kad su bili srećni u plesu.

Za mene je ovo jedan od najuspelijih spotova ikada jer tananost emocija u odnosu dva bića prikazuje na potpuno novi način, oslobođen od svake patetike i stereotipa, ali tako univerzalan da svako u ovih četiri i nešto minuta može da pronađe priču o sebi i nekom svom.  



Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva