Najviše volim zbirke autorske poezije, valjda zato što sam i sam pesnik; kratka forma, idealno za lako i poučno čitanje u ovo doba hiperkonzumerizma, gde se nema vremena za bilo šta. Baš suprotno, tvrdim odgovorno da poezija može oplemeniti čoveka u za vrlo kratko vreme, samo ako to želi.
Dobio sam priliku da posedujem i predstavim dve zbirke poezije sabrata po pesmi. Zvonimir Grozdić (a.k.a. Zvonko Pelikan) je lovranski pesnik, koji pored drugovanja sa rečima, šuruje i sa eksperimentalnom muzikom. Idealna kombinacija, i autoru ovog teksta znana.

#

I

Ono što sam prvo primetio je da Zvonko ima i zna o čemu govori, ovo nisu samo redovi reči i rečenica koji uludo ispisuju tekst određene dužine, samo radi "pisanja pesme", kako to već danas biva sa "instant-pesnicima". Svaka pesma pojedinačno, iako se bavi mračnim i malo svetlijim društvenim temama uz zabavan i strogo ironičan pristup, odiše inteligencijom i raznovrsnošću. Zbirka "Omlet od odabranih osmijeha" nudi igrarije sa svakim pojedinačnim slovom u abecedi (A-Ž), tvoreći poeziju u kojoj se reči NE ponavljaju (bespotrebno) i ne nagomilavaju, sem u svrhu stilskog pojačavanja misli. To je veoma interesantan pristup i nimalo lak zadatak, jer je preduslov bogati i smisleni vokabular - dodajmo to još i smisao za formu, koji Zvonko, svakako poseduje. Ono što naše narode (živalj podjednako i u Hrvatskoj i Srbiji) zabavlja jesu aktuelni politički problemi, sitne duše i preživljavanja u svakodnevnom životu, dok neki ostaju indiferentni u svemu tome. Dve poeme sam izdvojio kao primer onoga što "pesnik želi da kaže", ali je to zapravo samo delić toga:

umorni
ukočeni
utegom ukroćeni
usamljeni uzvanici ulica
umobolnica
ubožnica
uljepšajte umirovljenicima
umiranje
ultimativno uklonite utvare
ulizice uhode uholaže
utjecajne ugnjetavače
utjelovitelje užasa
udomaćene ugruške
umišljene umjetnike
utopljene u umaku
udbaša
ustaša
uvezenih ubojica
uzavrele
učmale
uknjižene
ukrućene udave
uškopite uspaljene umove
utoke ugurajte u usta uhljeba


mažete maslac
mljackate masnu
mortadelu
metodom masturbacije
motivirate
monotonu monogamiju
mijenjate maske
metabolizam
muzete mastodontske
mušice
muzikalno mumljate
mučkate mošt
merino mesožderi
mumificirane mažoretkinje
marionete morževa
mislite marginalno:
- ma mi možemo mijenjati mijene!
ma možete malo morgen!!


Pametnom će biti dosta da iščita ove redove u zbirci i sklopiti potpunu sliku koliko smo u kurcu, kao narod i kao čovečanstvo, koliko nas deru i muče kreature iz skupštine/sabora i sa televizije, prejadnih medija, a zapostavljamo sve što se tiče duha, a za materijalno smo vezani, iako ništa ne posedujemo. I na kraju stvarno ostaje samo zbrka, "omlet" od osećanja. Zaboravljamo i da umetnost podiže duh! Poezija naročito!

#


II


"Sanjao sam da sam ubio Doca Hollidaya" je zapravo Zvonkova debi-zbirka poezije, koja je doživela i štampano i elektronsko (re)izdanje. Krcata je metaforama, sasvim običnih reči i neobičnim tretiranjem stvarnosti. Ponekad ljubavna, ponekad veoma oštra i nerazumljiva, ovde zastupljene pesme su proizišle iz pesnikovog nastojanja da dekoloriše surovu stvarnost. Sitne crtice iz života, krupni emotivni zamasi iz ugla običnog čoveka, rekli bi "prosečnjaka", ali veoma smisleno i sa stilom ukalupljeno u poeziju prilično slobodnog stila, pa duševni prevrati, žene, one važne i one manje važne, samobitnost življenja su samo neke od tema kojih se dotiče pesnik. Poetske slike su slikane brzim, ali oštrim potezima, stoga sama radnja dobija na intenzitetu sve dok je ne preseče poslednjim stihom, kratkim i nedorečenim i ostavlja čitaoca... U prilično beznadežnom stanju što se vek poeme brzo završio. No, to je život. Teši činjenica da pominje mnogobrojne uzore, mnoštvo referenci, koje čitaoci sami iznalaze, ili ih ne prepoznaju - opet dokaz da poeziju treba često i rado čitati, od priznatih do potpuno anonimnih autora. Naročito ako vam neko preporuči, ne budite lenji.

Da ne bih trućao i zvučao kao neki kritičar (jer to nisam), kao i u prethodnom tekstu, izdvojio sam poneke pesme koje su na mene ostavile najjači utisak (neka mi oprosti kolega), sa kojima sam se saživeo i one koje smatram da su reprezentativne u svrhu prikazivanja Zvonka kao potpuno ostvarenog pesnika. Ja mu želim još puno zlatnih stihova, svežih ideja!


Knjige

Svaki put kad me žena pita
Koji poklon hoću za rođendan
Kažem joj - kupi mi knjigu
I to znam unaprijed koju
Čak je i naručim pouzećem
Pa njoj ne preostaje ništa drugo
Nego da je lijepo umota
I plati, naravno
Ustvari, činim joj uslugu
Ne mora zbog mene lutati gradom
I gubiti vrijeme po knjižarama
Tako svake godine
Knjige, knjige i samo knjige
Njoj je, jadnoj, već neugodno
Kada u selu pitaju što je kupila mužu za rođendan
Svaki put isti poklon, rekle bi budale
~

Jednog dana napisat ću sve svoje pjesme

Sukob koji sam izmislio
Samo zato da izazovem samoga sebe
Oteo se kontroli već u startu
Mogao bi potrajati cijelu noć
Beskonačnost pokretnih stepenica
Jednaka je neprestanom ludilu
Dolje–gore, gore–dolje
I ovaj slijepi pas lutalica
Što glođe bedrenu kost androida
(i ja)
Usamljeni je satelit u svemiru
Veza sa zemljom odavno je u kvaru
Signali ne dolaze
Niti odlaze
Odluka o izolaciji je opravdana
Itekako ima veze s pisanjem
~

Kaos

Gole lutke u izlogu butika
Mašu razdraganim prolaznicima
Polaznicima nove škole kaosa
Koji puze na svojim rukama
Guleći laktove do kosti
Područje oko kralješnične moždine
Ugroženo je jednim ubodom
Kolektivna anestezija stanovništva
Pošla je po zlu
Oko njih marširaju vojnici
U svečanim odorama
Naoružani
Ulaštenih čizama
Gaze strojevim korakom
Dok na Sumatri podrhtava tlo
Kažu kad padne mrak
Sve će biti gotovo
Ti i ja ćemo tada pobjeći
I krenut ispočetka
Zapalit ćemo sve moje knjige
Kako bi nas velika lomača
Grijala cijele zime

Desya Lovorov