Za početak da se ogradim – ništa u ovom tekstu nije generalizacija. Ovo je neko moje mišljenje zasnovano na poznanstvima, prijateljstvima, čitanju, odlascima i na svirke i na koncerte i na festivale,  ali i intervjuima koje sam radila sa mnogo, mnogo muzičara.


Poznajem toliko ljudi koji se bave muzikom, i skoro niko od njih ne živi od svoje ljubavi prema ovoj umetnosti. Kažu – nema ko da nas sluša, gleda, nema lokala, izdavačkih kuća itd. Slažem se. Ima bar deset godina kako sve nekako izumire. Ono što mene izluđuje su neusklađene želje i rad. Negde vlada nesklad – oni koji valjaju glume neki „true“, ne znaju ni sami šta pa pljuju šta stignu i koga stignu, ne pada im na pamet da se promovišu nešto posebno jer to nije poenta. A šta je jebote poenta? Ti želiš da živiš od muzike? Ako ti je ona hobi, opet ćuti. Uživaj u tome što je izvodiš. 

Promocija znači da se prodaješ sistemu. Omiljena rečenica nezrelih ličnosti. Znači, želiš da sviraš pred sedam ljudi, za tri piva i da se ne pomičeš sa te tačke dok pljuješ kako ti niko nije došao na svirku jer su svi komercijala? Zašto je komercijala neko ko je dobar i ko je uspeo???

Meni je užasno krivo što su muzičarima u našoj zemlji skoro vezane ruke i njihov put do uspeha nije posut samo trnjem, veći i bodljama, rđavim ekserima, kaktusom, besnim ježevima i bilo čime što može da bode. Takva situacija dovodi do loših produkcija i do toga da mame i tate finansiraju albume, učešća i pobede na takmičenjima na festivalima i svirkama (ovo je problem u Novom Sadu koliko god se to javno ignorisalo). Nije rešenje, zaista nije. 

Da li je problemu u ljubomori? Ako se trudiš, i stvari ti ne idu, postaćeš ogorčen u nekom trenutku. Ako poznaješ nekoga ko je možda uložio više ili manje rada, reći ćeš to je sreća. Njegov uspeh za tebe će biti komercijala i kič. Da li je to u redu? Nije. Čini mi se da su nas (većinu) roditelji od malena učili da treba da vodiš svoj život i da se budeš zavidan. Ono što muzičara čini veličinom i uspešnim, nisu milioni na bankovnim računima. To je odnos prema publici, bilo da je to samo rodbina došla da posmatra ili pričamo o hiljadama ljudi. Pravi muzičar je profesionalac koji je tu da predstavlja svoje kreativno izražavanje, i koji kao i npr. neki diplomirani ekonomista želi da živi od svog rada. 

Zbog ovakvih stvari izgradila se neka odbojnost prema samom pominjanju reči, a sa njom i samom značaju reči mainstream koja se posmatra kao nešto pogano, prljavo, ruglo. Zato i mislim da je to postala fobija. Po mom mišljenju, želja za uspehom nije greh, greh je zakopati svoj talenat ako ga već imaš. Muzičar, dok jednom ne nađe ljude za to, mora da se bavi mnogim stvarima. Pored kreativnog rada, mora zakazivati svirke, raditi na marketingu i promociji, mora održavati kontakte sa medijima, mora planirati budućnost. Samim time što se neko odluči da postane muzičar, on mora da se pomiri sa tim da je to industrija, a ne samo „glamur“ i „trash“ u zavisnosti koliko se trudite i koliko se kuka. 

Upornost se isplati na kraju, iako žrtve često deluju prevelike.

Tamara Maksimović