Dylan Dog: Dead of Night - Nocna mora u ulici Krejvena!



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Prolog

Kako ono beše, "Prva ljubav zaborava nema"? Dotičući se ovog pitanja, tu naravno svako ima svoju priču. Moja se odigrala jednog sunčanog, septembarskog popodneva, sad već davne 1987. godine. Šetkao sam sa kevom po rodnom Negotinu, miris viršli koje mi je upravo bila kupila kao da mi je još uvek u nozdrvama. Naivan, kako to samo dete od sedam nežnih leta može biti, nisam mogao slutiti koji mi je sudbonosni susret neposredno predstajao. Znate već, tipa promena života iz korena i taj fazon. I ne preterujem tvrdeći da me je lepota koja se kao niotkuda predamnom manifestirala bukvalno oborila s´nogu! Pomućenog razuma, potrčao sam prema izvoru moje sreće, pritom ispustajući i hrenovke i sokić sa medvedićem iz ruku i ne obazirajući se na histeričnu viku kevinu, i bukvalno se zakucao u njega - to jes´ u kiosk na drugoj strani ulice. I ne, nije me spopala bludna i strastvena želja za bujnom tetom iza šaltera, već za tim što je tetka upravo kačila u izlog: Dilan Dog, epizoda "Alfa i Omega"!

Nije da pre toga nisam imao kontakta sa devetom granom umentnosti, naprotiv, pošto mi je i ćale tu i tamo još prelistavao ponekog Zagora ili Teksa Vilera, ali naslovnica devetog broja istrazivača natprirodnih pojava me je doslovno mesmerizovala. Mislim, dinosauruska karakondža i kosmonaut u jednom kadru meets maštu sedmogodišnjaka, leptemazo! Bio je to početak jedne strasne privrženosti koja, eto, skoro 30 godina kasnije nije izgubila ništa od svog intenziteta, naprotiv, melanholični isterbljivač noćnih mora je i dalje vrlo važan sastavni deo mog bitisanja.

DYD (oficijelna abrevijatura Dilana Doga, jelte) je u njegovoh matici Italiji prava pravcata pop ikona, a na Balkanu se takođe može naleteti na mnogo sledbenika ovog neuobičajnog junaka. U zlatnom dobu ove serijala je izdavačka kuća Bonelli umela da mesečno proda i po milion eksemplara regularne serije, da bi se u međuvremenu našla kod tiraža od nekih 300.000, cifri, o kojoj drugi (bonelijevski) stripovski heroji mogu samo da sanjaju.
 
Pomalo jeste čudno kako Italijani nikad nisu sami preduzeli neke ozbiljnije mere da svojim fumetto zvezdama, pogotovo Dilanu, omoguće skok na veliko platno. Iako je početkom devedesetih era romanskog horor filma bila na uzdisaju, Mišele Soavi je 1994 svojim "DellaMorte DellAmore" pokazao kako bi jedan pravi bioskopski Dilan trebao da izgleda. U ovoj maestralnoj adaptaciji Sklavijevog romana "Orrore Nero"  - čisto za šaku vas koji nisu znali: Ticijano Sklavi je duhovni otac Dilana Doga - a delom korišćen i za kultni DYD Specijal broj 3 "Smrt, Ljubav, Smrt" - Soavi je ubacio skoro sve klasične dilandogovske motive i tako napravio pravi pravcati nerdgazam od filma.


Odkud je zatim početkom druge decenije 21. veka nekom šilibajzeru u dalekom Holivudu sinulo na pamet da se okuša u ekranizaciji ovog, za transatlantičke navike čitanja i gledanja, neobičnog stripa, mi nikad neće biti jasno. Cela stvar ispada još čudnija kad se u obzir uzme da je "preko bare" za Dilana čulo možda par hardkor stripadžija, iako je pablišer "Dark Horse" izbacio šest (ohoho!) brojeva u pokušaju da lansira Dilana (i Martija Misteriju) i na njino tržište (što nažalost nije urodilo plodom). Ništa manje nije velika šteta što režiser Kevin Munro, koji je 2007 pokušao i bioskopsku reanimaciju čuvenih Nindža Kornjači ("TMNT"), u slučaju Dilana izgleda nije stigao da pročita nijednu od ovih prevedenih izdanja. Ili da bar za savet upita nekog upućenog u materiju ne bi li mu obelodanio sta i ko je u stvari Dilan Dog. Drugim rečima, "Ded of Najt" rasprostanjuje toliko dilandogovskog flera koliko Marijana Mateus uspešno barata srpskom gramatikom.

A zašto biste sad i vi trebali da mrzite ovu veoma slobodnu filsmku interpretaciju dilandogovsku? Pa, razloga naravno ima na pretek. Počnimo od toga da publika u Jueseju izgleda ne može da podnese činjenicu ako junački protagonist nije istog porekla kao ona, dosledno tome Dilan (Brendon Rut) ne operira više u Londonu već u Nju Orlinsu (ista sudba koja je zadesila i okultnog kolegu Džona Konstantina u svom filmskom debiju). U ovoj priči Dilan više nije aktivan u "paranormalnoj branši", za lebac zarađuje izložeći dokaze o avanturama nevernih supružnika njihovim sumnjičavim partnerima. Ranije je bio nešto nalik posrednika izmedju sveta ljudi i sveta kreatura noći, daklem vampira, zombija, vukodlaka i ostalih aveti. Međutim, od smrti njegove voljene Kasandre više nije, jer... eto tako. Iz nekadašnjih natprirodnih dana mu je ostao sajdkik Markus (Sem Hantington, sa Rutom ispred kamere i u Supermenovom Povratku), koji kao posledicu najgore bolesti uopšte - smrti -  u daljem toku agira kao zombi i nimalo nije zadovoljan svojim novim neživotom.

Igrom okolnosti Dilan ulazi u trag gnusnoj vampirskoj zaveri iza koje stoji dijabolični Vargas (Taj Digs), koji bi svoju rasu rado video na vrhu lancu ishrane. Našem lovcu na čudovista pored borbe protiv krvopija naravno ostaje i dovoljno vremena da se zbliži sa dražesnom Elizabet (Anita Brijem), koja angažuje Dilana nakon što joj otac bude raskomadan od strane likantropa. Na kraju je svet naravno spasen a DYD fandom preneražen.

"Stotinu, ma kakvi, hiljadu mi vampira!" je zasigurno prošlo kroz glavu i svakom drugom dilandogovcu nakon (konačnog!) završetka ovog celuloidnog košmara. Iskreno, ne znam šta pre da navedem zbog čega sam sve više i više klizio ka moždanom kolapsu, šta su sve uspeli da useru u 108, naizgled, beskonačnih minuta ove torture od adaptacije. 

Počnimo banalnom zamišlju o verziji čoveka od čelika koji ima italijanski pasoš umesto američkog, zar to kretenastom - daklem prosečnom - amerikancu bi to bio razlog da na sav glas traži bombardovanje pa bar Ajfelovog Tornja u kapitolu Italije, to jes´ Madridu? Dilan Dog je Britanac, i tačka! U Holivudu i od Kraljevića bi Marka napravili amerikanca, svetijebem!

U ovoj bljuvotini od filma skoro NIŠTA nije preuzeto iz kongenijalnog stripskog originala, a to što (kao) jeste, je, naravno, skroz izmenjeno iliti amerikanizovano do koske. Pa ni boju Dilanove bele Folksvagen Bube nisu zadržali (crna!). Od glavnih (važnih) sporednih karaktera tipa Madam Trelkovski, Dženkinsa, Morgane, Smrti, Lorda Velsa ili Ksabarasa, naravno nema ni traga ni glasa ni bilo čega, a tako nažalost i od najvažnijih osoba u Dilanovom životu: očinskog Inspektora Bloka i nezamenjivog pomoćnika Gruča (tupavu fejk sliku na Dilanovom radnom stolu ne računam cak ni kao omaž u pokušaju!). Zadnjem je već i u američkim strip izdanju retuširan brk (!) i ime promenjeno u Feliks, zbog nekih apsurdnih autorskih prava oko brenda Marks bradersa. Bar u jednoj sceni viđjamo kako Dilan radi na maketi a u drugoj čak svira na klarinetu. Wow.

Priče o Dilanu Dogu se po svemu razlikuju od klasičnih (američkih) priča o junacima, one žive od grandiozne mešavine filozofskih motiva i spletera, poezije jednog Bodlera i horora jednog Lavkrafta, moderna pop kultura se prepliće sa klasičnom, a Eros i Tanatos su sveprisutni, kao i nezatvaranje očiju pred velikim društvenim problemima današnjice. I pravi monstrumi su uvek ljudi! Ali, gledajući očima jednog redovnog gradjanina sjedinjenih država, najglavnija mu komponenta ipak fali, ne bi li bio, jelte, zabavan: nema pucačine! Šukurac to tako ne može, rekao je verovatno holivudski novcodavac, pa je od Dilana napravio nešto nalik paranormalnom Džon MekKlejnu u Džon Vu maniru, koji sasvim ozbiljno u sloumoušnu puca istovremeno iz dva pištolja i na pitanje kakav je plan odgovara da nema plana - džast biger gans! Fak ju, Holivudu!

A i ta filozofska lupetanja i ostala sranja iz stripa su bez veze i bezpotrebno komplikovana, ko još hoće,  pogotovo dok u bioskopskoj sali srče Pepsi niz cevčicu iz kofe od šest litara, bude prisiljen na razmišljanje? Ako gigantski uspeh majklbejovskih spektakla à la Transformersi na blagajnama nisu puki dokaz ovoj postavci, onda ja stvarno ne znam, idem u pičk...

Ruku na srce, da je "Ded of Najt" jednostavno priča o "tam´ nekom" monster hanteru bez ikakve pomena Dilana Doga, imao bi čak i prođ u kao beznačajni i banalni komad filma kao stvoren za kišovito nedeljno popodne. Brendon Rut, koji izgleda baš vole da se tumara po stripovskim adaptacijama (već spomenuti "Supermenov Povratak", "Skot Pilgrim protiv Sveta", "Strela / Legende Sutrašnjice"), je simpatičan batica, a iz sporednih uloga bih (uvek) izdvojio Pitera Stormara ("Konstantin" (sic!)), ovde u ulozi šefa bande vukodlačke. Dobro, niko nije mogao da zna da je izgled Dilana Doga "pozajmljen" od britanskog (!) glumca Ruperta Evereta, ali dotični je u vreme snimanja ovog zločina od filma već prešao 50-tu godinu, što u Holivudu maltene znači da bi čovek na groblju već polako mogao da razgleda neku fensi parcelu. Ako ništa drugo, bar smo imali prilike da ga u "DellaMorte DellAmore" gledamo kao Proto-Dilana, jelte.

Ko pravog Dilana želi i na televizijskom ekranu, pored Soavijeg remek-dela može da se pozabavi i sa vrlo autentičnim fan filmovima na Youtubu (Dylan Dog: Il Trillo Del Diavolo; Dylan Dog: La Morte Puttana i Dylan Dog: Vittima Degli Eventi). A kad bih ocenjivao filmove, što mi inače nije navika, ovoj kinematografskoj uvredi za svakog dilanofila bih dao, iznenađenjce, nula od stotinu vampira. Pre ću tri puta zaredom da pročitam "kultni" broj 106, "Pobuna automobila". Rado bih, ono baš za kraj, posle toliko reči, blago rečeno, odbacivanja, zaključio onako dilandogovski: UUUUAAARRRRRRGGGGGHHHHH!!!!! Tako.

Svetovid Svarožić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva