„Limbo“ je metal bend iz Niša. Za njih sam sticajem okolnosti sazanala, mada živimo u istom gradu, tako što mi je prijatelj preporučio da napišem tekst za jedan niški portal o par bendova koji su se našli na meksičkoj kompilaciji „I Love Mosh“. I bila je to ljubav na prvo slušanje.
 
Oni insistiraju na tome da su metal bend, dobro. Stvar ukusa. Njihov prvi album „Run Away“, koji je izašao za izdavačku kuću „Nocturne Media“ je pravo malo remek-delo. Po meni, pored metala, tu ima dosta uticaja različitih žanrova. I dok smo još tu, pogledajte najnoviji spot koji samo što se pojavio za pesmu „You Are Here“.


 
Spremajući se za pisanje ovog teksta, ugostili su me u svom malom slatkom prostoru gde probaju, na periferiji Niša i to je bio najbolji način da mi, kao fanu a i kao piscu, kažu šta imaju.
 
Od skoro na bubnjevima je Tomke, jedan od najboljih bubanjara koje poznajem i koje sam čula. I sa kojim sam imala čast  i da delim binu neko vreme. Mogu da kažem da je, takav kakav je, dao jednu drugu dimenziju i ovom bendu, samo što mislim da je ovo ono pravo za njega, pored toga što je kao bubnjar jedno inspirativno stvorenje za ceo bend. Gitarista Duda, sa kojim sam i radila intervju prvi put i koji me uveo u Limbo „stvar“, je potpuno nekonvencionalan metal gitarista. Znate, kad svirate ovakvu muziku, tanka je granica između dosade i izdrkavanja na gitari i pristojnosti. E, Duda je od onih pristojnih. Toliko da ume da pokaže koliko dobro svira, a da ne smara. Za mene koja umem da budem i totalno pop, njegovi rifovi i melodije su vožnja kroz mnogo žanrova odjednom. I sam album im je raznovrsan, a nove pesme koje su mi ovom prilikom prezentovali su još raznovrsnije. Ima tu metala, panka, rokenrola, hardkora, brejka i njuvejva čak (sad će metalci da vrisnu ali vrisnula sam i ja). „Old Times“ je toliko dobra pesma da sam rekla da ću sa svojim njuvejv bendom da je obradim samo sa manje nota. Kako je Salijeri govorio Mocartu: „Too many notes“. Mi ćemo da budemo Salijeri u ovom slučaju. Da se vratim na Dudu. Nezahvalno je porediti gitariste koji su toliko autentični sa drugim gitaristima koji su uglavnom stereotipni. Možda virtuozni, ali tehnička strana muzike mi nikad nije bila primarna. Više ona kreativna. Verovatno će veći i bolji fanovi metala od mene da pronađu sličnosti sa ovim ili onim. Ako, to je za one što vole da muziku posmatraju kroz to na šta im liči, a ne šta im poručuje. Žao mi je što prilikom snimanja albuma nije imao pored sebe malo boljeg i kreativnijeg producenta da provali svu olmajti snagu i bičuje ga malo i filuje, ali se nadam da će sa novim albumom to ispraviti. Limbo je bend u kojem su ritam-sekcija bubanj i gitara.
 
Moj kolega na basu Dača i pevač Vlajza nikako nisu manje za pohvalu. Ali, iskreno, njima je lako da budu fenomenalni sa ovakvom ritam-sekcijom. Za poznavaoce niške scene iz devedesetih, jedan hint: sviraju „Nedaj razlog psima“ grupe Stentor i tu su me opet oduševili. Vađenje te himne našeg undergrounda je ne samo emotivno za nas svedoke tog vremena, nego i podsećanje na bunt koji smo tada svi osećali i koji je valjda opet došao na red za podsećanje. A ono.. Bubnjar Stentora sada svira sa mnom, pa ne zamerite na možda preteranom vezivanju za tu pesmu.


Sve u svemu, Limbo je jedan od bendova koji će se, baš zbog tog neuklapanja u stereotipe, teže probiti na sceni ali je bend koji će tamo gde prođe i ostati. Dok pričamo o sceni, njihovom radu i drugim malim stvarima, shvatam zašto ih volim. Bliska mi je njihova filozofija. Nisu od onih koji se nameću čak ni na društvenim mrežama. Morate da ih iskopate. Da ih provalite. U šali ih pitam, imaju li šta da pljunu. Ili koga da pljunu. Ma jok. Nastavili su da mi sviraju svoje pesme. I to je to. Najbolji način da pokažeš šta imaš. Ono što bude izašlo iz njihovog toplog gnezda u egzilu je sve što je potrebno. Nismo čak pričali ni o planovima, jer pokazalo se da ni planovi nisu nešto što je izvesno. Izvesna je samo muzika.
 
I dok pišem ovaj tekst i preslušavam njihov album ponovo i ponovo, jedva čekam da snime nove pesme i nemam krizu identiteta za ovaj hvalospev. Uvek mi je bilo teže da pljunem nego da hvalim. Primim se na tekstove i ovde i na drugim portalima koji objašnjavaju i polemišu o tome ko je i koliko kriv za propast scene i lenju publiku i neprofesionalne novinare. Za mene scena nije propala i sve je tako kako je zbog svih nas pojedinačno. Možemo da pametujemo beskrajno, bilo da smo muzičari, bilo da smo publika, bilo da imamo tu nesrećnu okolnost da pišemo javno o tome. Dobar bend će uvek da bude dobar, koliko rade, toliko će da im se vrati. Koliko žrtvuju sebe, toliko će biti nagrađeni za uspeh. Naročito kad je underground u pitanju. Tu nema fejka. Kad se popneš na binu sve se izmeri, i koliko radiš i koliko si iskren. E ja se zato ne plašim za Limbo. Disobey, drugari, disobey..
 
A 13. ovog meseca u Blekstejdžu se vidimo na koncertu sa Casket i Nadimač. Ako vas metalci izopšte zbog onog panka, vrata našeg kombija za tour su vam širom otvorena.

Olja Wagner