Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Strip u 2015.



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Upoznavanje sa vrhunskim dometima devete umetnosti ili otkrivanje strip istorije
 
 
Strip je „zahvaljujući“ masovnosti u svom predstavljanju publici - najpre u dnevnim novinama a potom i u svakovrsnim „šarenim sveskama“ - vrlo dugo tretiran kao neozbiljna pojava koja je vrlo daleko od bilo kakve umetnosti, čemu je itekako doprineo i njegov sadržaj u rasponu od bezazlenih gegova do konfekcijskih avanturističkih sadržaja. I nesporna remek-dela ranih strip godina, kakva su „Mali Nemo“, „Maca Šiza“ ili „Porodica Tarana“, zadugo su bila van očiju ozbiljne kritike. No, vremenom i teoretičarima akademističkog (dakle, po prirodi stvari, konzervativnog) profila postaje očito da strip nije ni prolazna ni trivijalna forma pa mu, uz dodelu statusa „devete umetnosti“, postepeno posvećuju pažnju. U sagledavanju i analizi dometa i karakteristika bitno je i sagledavanje dotadašnjeg razvoja, dakle utvrđivanje istorije stripa. Ova namera osujećivana je upravo masovnošću i haotičnošću objavljivanja stripova u raznovrsnim publikacijama. Stoga se, tokom druge polovina XX veka, proučavanje stripa kreće na dva koloseka: s jedne strane se pišu teorijski radovi o stripu kao umetničkoj formi odnosno o pojedinim strip ostvarenjima a, s druge strane, pokušava se što preciznije zabeležiti dotadašnja istorija stripa i reprintovati u kritičkim izdanjima. Ovaj obimni posao u zapadnom svetu „obavljaju“ specijalizovane edicije, časopisi posvećeni istoriji stripa odnosno stručni radovi, knjige i zbornici.

Kao i na mnogim poljima kulture i umetnosti, ovdašnji prostori kasne u priznavanju umetničkih kvaliteta stripa odnosno u sagledavanju i proučavanju njegove istorije, domaće i svetske. I dok se teorijske knjige o stripu, s vremena na vreme, objavljuju zahvaljujući entizijazmu pojedinaca, što se tiče reprinta stripova situacija je, barem do poslednjih par godina, bila katastrofalna jer publikacije-edicije koje su hronološki objavljivale neki strip serijal nisu bile česte ni u bivšoj Jugoslaviji ni u sadašnjoj Srbiji. Mnoštvo epizoda nekog serijala odnosno opusa strip autora štampano je u raznim magazinima, manje ili više (ne)kvalitetno, bez praćenja hronologije odnosno uz skraćivanja i prepravljanja; po ovom pitanju najbolje su prošli Bonelijevi junaci (koji su, koliko-toliko, kontinuirano izlazili u edicijama „Zlatna serija“ i „Lunov magnus strip“) te  legendarni Alan Ford. Ljubitelji stripa sa malo dužim čitalačkim stažom dosetiće se nekih pokušaja publikovanja čitavih serijala; tako je „Princ Valijan“ odštampan u celini (u višedecenijskom „Forum Markentprintovom“ poduhvatu), „Dečje novine“ su pokrenule ediciju „Nostalgija“ koja je imala ambiciju da prati nekoliko serijala (Fantom, Mandrak, Stiv Kenjon) kao i posebna izdanja „Miki Mausa“ i „Flaša Gordona“; sva ih je (i niz albuma o „Bluberiju“) prekinula propast kuće a potom i države. U kriznim godinama „Politika“ je namerila da „isprati“ serijale o „Asteriksu“ i „Taličnom Tomu“ odnosno „Detektivu Iks-9“ ali nije u tome uspela. Ni poduhvat „Komune“ da objavi celokupnog „Korta Maltezea“ nije dovršen. U poslednjoj deceniji „Marketprint“ je reprintovao nekoliko Hermanovih serijala („Tornjevi Boa-Morija“, „Bernard Prins“, „Komanča“), kao i „Svemirske putnike“, „XIII“, „Petra Pana“, „Ratnike sa Akbara“... Ipak, generalno, ovakvi poduhvati osuđeni su na (ne)slavnu propast pa doskora niko nije kretao tim „putem kojim se ređe ide“; na drugoj strani, posle časopisa „Pegaz“ i „Cepelin“ niko se nije usuđivao da pokrene istorijsko-teorijski strip časopis (delimično je tu ambiciju imao „Tink Tank“).

Ipak, znatiželjni ljubitelj i čitalac stripa koji razgledaju knjižarske izlog i izdavačke sajtove poslednjih par godina otkriće, posebno u protekloj 2015. godini, priličan broj izdanja koja se bave strip „istoriografijom“ odnosno hronološkim reprintima strip serijala ili opusa pojedinih autora, i to u kvalitetno odštampanim, tvrdo ukoričenim knjigama, najčešće u punom koloru. Ima tu svakovrsnih poslastica, od klasičnog kolornog „Princa Valijanta“ Hala Fostera („Čarobna knjiga“) preko novinskih tabli sa proslavljenim junacima Džimom iz džungle i Flašom Gordonom, u crtačkom izvođenju Aleksa Rejmonda („Čarobna knjiga“) do detektiva sa naočarima, Ripa Kirbija, koji se takođe predstavlja od prve epizode („Čarobna knjiga“). Na domaću scenu vratili su se Fantom (iz 1939-1942) i Mandrak (1945-1948) u izdanju „Makonda“, koji je započeo i objavljivanje vestern klasika „Lens“ (od 1955. godine). Tako se, uz ranije započeta objavljivanje „Malog Nema“ („Makondo“) i „Porodice Tarana“ („Darkwood“, Marketprint“), praznine u istoriografiji američkih novinskih stripova objavljivanih u decenijama oko II svetskog rata vidno popunjavaju. Obimne knjige o Marvelovim super herojima („Čarobna knjiga“) takođe će koliko-toliko „zakrpiti“ praznine na ovom strip frontu. Od značajnih stripova iz 1960-tih i 1970-tih koje domaća publika može da čita/gleda pomenimo Krepaksovu „Valentinu“ („Darkwood“), Žiroovog „Bluberija“ (u crno-belog varijanti „Marketprinta“ i „Darkwooda“) te epsko-naučnofantastičnog „Torgala“ („Darkwood“ i „Čarobna knjiga“) i svemirskog „Valerijana“ („Darkwood“) čiji uticaji dosežu do današnjih dana dok će se senka ingenioznog Mebijusa prostirati na više decenija unapred a njegovi albumu („Darkwood“ i „Čarobna knjiga“) jesu i biće obavezna strip lektira. I dometi modernih klasika kakav je Hermanov „Džeremaja“ („Čarobna knjiga“) ili pank-subverzini Tamburinijev „Rankseroks“ („Makondo“) svakako će imati svoju publiku u narednim vremenima. Albumi vrsnog italijanskog umetnika Dina Batalje („Darkwood“, ranije i „Makondo“) takođe će osvetliti jedan kvalitetan ogranak evropskog strip stvaralaštva i tradicije.

Dok se, kako vidimo, svetska strip baština objavljuje, onome što je stvarano na ovim prostorima i dalje se ne posvećuje dovoljna pažnja. U godini u kojoj nas je napustio, Zdravko Zupan je potpisao monografiju sa stripovima Iva Kušanića, u izdanju „Modesty stripova“ (koji su već objavili knjige o stripovima Radivoja Bogojevića i Brane Jovanovića iz legendarne edicije „Nikad robom“). Knjiga koje se bave domaćim stripom i njegovim autorima, od najstarijih do i danas aktivnih (takve su i one posvećene „domaćem“ Tarzanu, „Darkwood“), trebalo bi, ipak, biti što više kako bismo upoznali i sagledali sopstvenu strip prošlost.

Kako god bilo, zaključimo da je 2015. godina prošla (između ostalog) i u znaku jake produkcije knjiga koje se bave strip istorijom što je zalog boljeg poznavanja tradicije i upoznavanja sa vrhunskim dometima devete umetnosti.

Ilija Bakić, („Dnevnik“, 2016)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva