Fenomen gradjevina za koje se veruje da su stacionari paranormalnih pojava dugo ne jenjava. Sijaset ljudi tvrdi kako je zaista imalo loša iskustva sa kućama u kojima obitavaju kojekakve natprirodne sile koje svoje žrtve nagone na iracionalnost i potpuno ludilo. Uglavnom se veruje da u tim gradjevinama još uvek „žive“ duhovi onih koji su tu, uglavnom, ubijeni ili im je učinjena makakva nepravda na ovom svetu, stoga njihove duše ne mogu da se upokoje i ostaju „zarobljene“ na ovom svetu, pokušavajući da stupe u kontakt sa onima koji bi imali tu nesreću da budu svedoci njihovog postojanja.
Epizoda o kojoj pišem je u Italiji objavljena 1991. godine pod nazivom „La casa degli uomini perduti“, upravo govori o jednoj tzv. „ukletoj“ kući, i produkt je stvaralačke simbioze Ticijana Sklavija i Djampjera Kasertana. Kasertano je, pored saradnje sa Sklavijem, na kreiranju istog stripa saradjivao i sa Djuzepeom Ferandinom, afirmisanim scenaristom, čiji autorski pečat, pored ovog stripa, nosi nekolicina zvučnih imena u svetu devete umetnosti, medju kojima bih spomenuo „Orient express“. Čitaocima Dilana Doga bih preporučio „Gospodara tišine“ u izdanju hrvatskog „Ludensa“, epizodi koja reprezentativno prikazuje stvaralački tandem Ferandino-Kasertano.
U „kući izgubljenih ljudi“ srećemo Džeremija Hanskona, Dilanovog prijatelja i strastvenog istraživača ukletih gradjevina širom Engleske, nakon čijeg misterioznog nestanka u kući izvesnog Vlada Velaska, naš protagonist odlučuje da se privremeno tu useli, i odgonetne epilog tragične sudbine svoj prijatelja. Pored Džeremija, raniji stanari pomenute kuće nestajali su bez traga, što je kod meštana sela Hadson stvorilo izvesnu skeptičnost i averziju prema njoj. Ipak, legendarni Sklavi se potrudio da priča o ovoj kući koju lokalno stanovništvo karakteriše kao „ukletu“ ne dobije onu, rekao bih očekivanu dinamiku nalik onoj u filmskim ostvarenjima poput „Prizivanja zla“, ili „Kuće na ukletom brdu“.
Kao čitaocu, izuzetno mi se dopala ona karakteristična agonija koju Dilan proživljava u situacijma nemoći rešavanja odredjenog slučaja, što ga bukvalno dovodi do očajanja i bespomoćnosti usled kojih počinje da halucinira i gubi racionalan oblik razmišljanja. U ovoj epizodi Sklavi je našeg junaka toliko „izmučio“, da ga je doveo do iskušenja ponovnog odavanja alkoholu, pa čak i sklonostima ka pabovskim tučama, koje mu, inače, nisu prijemčive. Takođe, oduvek su mi vizuelni prikazi psihofizičke torture nad Dilanom bili interesantni (vidi „Vrt iluzija“, br. 70 u izdanju „Veselog četvrtka“). Kasertano je grafički maestralno predstavio Dilanovo stanje delirijuma propraćeno izmorenom facijalnom ekspresijom na kojoj dominiraju pogled u bunilu, enormni podočnjaci, povećana dužina kose, neobrijana brada i pocepana odeća.
Sve u svemu, „Kuća izgubljenih ljudi“ je još jedan pokazatelj impozantne stvaralačke plodnosti velikog Ticijana Sklavija, i pandan je ostalim kultnim epizodama ovog serijala.
Ilija Najdanović
Epizoda o kojoj pišem je u Italiji objavljena 1991. godine pod nazivom „La casa degli uomini perduti“, upravo govori o jednoj tzv. „ukletoj“ kući, i produkt je stvaralačke simbioze Ticijana Sklavija i Djampjera Kasertana. Kasertano je, pored saradnje sa Sklavijem, na kreiranju istog stripa saradjivao i sa Djuzepeom Ferandinom, afirmisanim scenaristom, čiji autorski pečat, pored ovog stripa, nosi nekolicina zvučnih imena u svetu devete umetnosti, medju kojima bih spomenuo „Orient express“. Čitaocima Dilana Doga bih preporučio „Gospodara tišine“ u izdanju hrvatskog „Ludensa“, epizodi koja reprezentativno prikazuje stvaralački tandem Ferandino-Kasertano.
U „kući izgubljenih ljudi“ srećemo Džeremija Hanskona, Dilanovog prijatelja i strastvenog istraživača ukletih gradjevina širom Engleske, nakon čijeg misterioznog nestanka u kući izvesnog Vlada Velaska, naš protagonist odlučuje da se privremeno tu useli, i odgonetne epilog tragične sudbine svoj prijatelja. Pored Džeremija, raniji stanari pomenute kuće nestajali su bez traga, što je kod meštana sela Hadson stvorilo izvesnu skeptičnost i averziju prema njoj. Ipak, legendarni Sklavi se potrudio da priča o ovoj kući koju lokalno stanovništvo karakteriše kao „ukletu“ ne dobije onu, rekao bih očekivanu dinamiku nalik onoj u filmskim ostvarenjima poput „Prizivanja zla“, ili „Kuće na ukletom brdu“.
Kao čitaocu, izuzetno mi se dopala ona karakteristična agonija koju Dilan proživljava u situacijma nemoći rešavanja odredjenog slučaja, što ga bukvalno dovodi do očajanja i bespomoćnosti usled kojih počinje da halucinira i gubi racionalan oblik razmišljanja. U ovoj epizodi Sklavi je našeg junaka toliko „izmučio“, da ga je doveo do iskušenja ponovnog odavanja alkoholu, pa čak i sklonostima ka pabovskim tučama, koje mu, inače, nisu prijemčive. Takođe, oduvek su mi vizuelni prikazi psihofizičke torture nad Dilanom bili interesantni (vidi „Vrt iluzija“, br. 70 u izdanju „Veselog četvrtka“). Kasertano je grafički maestralno predstavio Dilanovo stanje delirijuma propraćeno izmorenom facijalnom ekspresijom na kojoj dominiraju pogled u bunilu, enormni podočnjaci, povećana dužina kose, neobrijana brada i pocepana odeća.
Sve u svemu, „Kuća izgubljenih ljudi“ je još jedan pokazatelj impozantne stvaralačke plodnosti velikog Ticijana Sklavija, i pandan je ostalim kultnim epizodama ovog serijala.
Ilija Najdanović
