The Hateful Eight - Kakav je novi Tarantino?
Helly Cherry
...ili Gnusna osmorka, ili Osmoro omraženih, ili Osam mrzitelja... ni pet dana otkako je film izašao a već se pojavilo sedamnaes' različitih naziva domaćih, vajnih slobodnih prevodilaca. Al' ajde, neću da im se miješam u posao (u stvari – hoću – prvi prevod je najbolji), nego aj da se osvrnemo na novog Tarantina.
Je l' znate ono kad prvi put gledate neki film pa vas iznenadi neki uber zajebani citat poput onog „Go ahead. Make my day.“ iz Prljavog Harija, ili iz drugog Ramba kad se Stalone prodere „Murdock, I’m coming to get you.”, ili ona scena iz filma U žaru osvete kad Denzel Vošington montira bazukaru dok mu onaj starac predlaže oprost, na šta ovaj samo podigne glavu i (u stonkoldkila fazonu) izjavi „Forgiveness is between them and God. It's my job to arrange the meeting.”, a te izjave kod ženskopolnica izazovu gigatronsko lučenje rose, a filmskim gikovima (kakav sam i ja sam) pokrenu petominutno ježenje od vrata naniže? E, takav je novi Tarantino. Mislim, preksinoć sam odgledao “Osmorku” i još mi u ušima zuji Raselov glas “This here is Daisy Domergue” ili jebeni S. L. Džekson (u filmu nekadašnji major Voren iz sjevernjačke armije građanskog rata, sada lovac na glave) koji sjedi na improvizovanoj stolici od tri leša dok mu kočija ide u susret, zaustavlja se, a ovaj samo polako podiže pogled, čeka jednu sekundu, i mirno izjavljuje “Got room for one more?”. Eto, to su linije koje će se bez sumnje citirati kroz dvadesetak godina, isto kao što se danas ponavljaju citati sa početaka Tarantinovog rada.
Što se samog filma tiče (sasvim je jasno i zašto) čim je izašao izazvao je mnogo polemika. Te “Dobar je ali nije dobar kao Inglorious Bastards”, te “Kako ga ne smori da radi ove vesterne?”, te “Sranje, evo opet Đanga samo po snijegu.”, ali to je i očekivano kada je u pitanju Tarantino, takođe je očekivano da očekivanja budu velika, možda čak i prevelika, pa onda kad dođe do razočaranja krivimo i režisera, i glumačku postavu i tehničku stranu… što, jebote, nije ponovo napravio Pulp fiction? U tom smislu savjetujem, kao što sam i ranije savjetovao, da se gledanju filma pristupa i sa rezervom, i bez kompariranja.
Kompozicija filma je podijeljena na nekoliko poglavlja (sad već i tipično za Tarantina) koja predstavljaju skoro savršen spoj vesterna i misterije (po motivima pirpovijetke Agate Kristi), u tom pogledu imam zamjerku – mislim da su poglavlja previše razvučena. Ispričana priča je mogla da zauzme i manje vremena od ta nepuna tri časa koliko film traje. Međutim, pošto su čepteri prepuni tarantinovskih dijaloga, ta oduženost i ne bode čula toliko, umjesto toga ih zabavlja. Hoću reći, dvojac Džon Ruta – Hengmena (Kurt Rasel) i za njega bukvalno privezane Dejzi Domergu (Dženifer Dž. Li) je najzabavniji dvojac koji sam imao priliku da vidim u prethodnih nekoliko godina. Gotovo da ne mogu da zamislim nijedan drugi glumački par koji bi bolje predstavio te likove, posebno Dženifer Džejson Li koja je zaista oduševila i do krajnosti dobro odglumjela Dejzi (hardkor bandit). Tu su takođe i fantastični Tim Rot (Osvaldo M. engleski gospodin, u Americi vješa ljude), Majkl Medsen (mistični kauboj koji “piše” svoju životnu priču) i Semjuel L. Džekson o čijim glumačkim sposobnostima je sasvim suvišno pisati, i koji je zasigurno jedan od najbitnijih elemanata u filmu. Novi u ekipi je Volton Gogins koji glumi bivšeg južnjačkog vojnika, sada šerifa Redroka, on se do sada nije pojavljivao u Tarantinovim filmovima, a ako vam je poznat onda ga sigurno znate iz serije Sinovi anarhije. Premda je nov, takođe je sasvim pristojno odglumio.
Je l' znate ono kad prvi put gledate neki film pa vas iznenadi neki uber zajebani citat poput onog „Go ahead. Make my day.“ iz Prljavog Harija, ili iz drugog Ramba kad se Stalone prodere „Murdock, I’m coming to get you.”, ili ona scena iz filma U žaru osvete kad Denzel Vošington montira bazukaru dok mu onaj starac predlaže oprost, na šta ovaj samo podigne glavu i (u stonkoldkila fazonu) izjavi „Forgiveness is between them and God. It's my job to arrange the meeting.”, a te izjave kod ženskopolnica izazovu gigatronsko lučenje rose, a filmskim gikovima (kakav sam i ja sam) pokrenu petominutno ježenje od vrata naniže? E, takav je novi Tarantino. Mislim, preksinoć sam odgledao “Osmorku” i još mi u ušima zuji Raselov glas “This here is Daisy Domergue” ili jebeni S. L. Džekson (u filmu nekadašnji major Voren iz sjevernjačke armije građanskog rata, sada lovac na glave) koji sjedi na improvizovanoj stolici od tri leša dok mu kočija ide u susret, zaustavlja se, a ovaj samo polako podiže pogled, čeka jednu sekundu, i mirno izjavljuje “Got room for one more?”. Eto, to su linije koje će se bez sumnje citirati kroz dvadesetak godina, isto kao što se danas ponavljaju citati sa početaka Tarantinovog rada.
Što se samog filma tiče (sasvim je jasno i zašto) čim je izašao izazvao je mnogo polemika. Te “Dobar je ali nije dobar kao Inglorious Bastards”, te “Kako ga ne smori da radi ove vesterne?”, te “Sranje, evo opet Đanga samo po snijegu.”, ali to je i očekivano kada je u pitanju Tarantino, takođe je očekivano da očekivanja budu velika, možda čak i prevelika, pa onda kad dođe do razočaranja krivimo i režisera, i glumačku postavu i tehničku stranu… što, jebote, nije ponovo napravio Pulp fiction? U tom smislu savjetujem, kao što sam i ranije savjetovao, da se gledanju filma pristupa i sa rezervom, i bez kompariranja.
Kompozicija filma je podijeljena na nekoliko poglavlja (sad već i tipično za Tarantina) koja predstavljaju skoro savršen spoj vesterna i misterije (po motivima pirpovijetke Agate Kristi), u tom pogledu imam zamjerku – mislim da su poglavlja previše razvučena. Ispričana priča je mogla da zauzme i manje vremena od ta nepuna tri časa koliko film traje. Međutim, pošto su čepteri prepuni tarantinovskih dijaloga, ta oduženost i ne bode čula toliko, umjesto toga ih zabavlja. Hoću reći, dvojac Džon Ruta – Hengmena (Kurt Rasel) i za njega bukvalno privezane Dejzi Domergu (Dženifer Dž. Li) je najzabavniji dvojac koji sam imao priliku da vidim u prethodnih nekoliko godina. Gotovo da ne mogu da zamislim nijedan drugi glumački par koji bi bolje predstavio te likove, posebno Dženifer Džejson Li koja je zaista oduševila i do krajnosti dobro odglumjela Dejzi (hardkor bandit). Tu su takođe i fantastični Tim Rot (Osvaldo M. engleski gospodin, u Americi vješa ljude), Majkl Medsen (mistični kauboj koji “piše” svoju životnu priču) i Semjuel L. Džekson o čijim glumačkim sposobnostima je sasvim suvišno pisati, i koji je zasigurno jedan od najbitnijih elemanata u filmu. Novi u ekipi je Volton Gogins koji glumi bivšeg južnjačkog vojnika, sada šerifa Redroka, on se do sada nije pojavljivao u Tarantinovim filmovima, a ako vam je poznat onda ga sigurno znate iz serije Sinovi anarhije. Premda je nov, takođe je sasvim pristojno odglumio.
Kadrovi su, malo je reći, genijalni. Tarantino je pokušao da malo oživi good ol’ kinematografiju pa je snimao na traci (70 mm), takođe su tu i fontovi na prologu i epilogu filma koji, pomalo sentimentalno, evociraju sjećanja na stare vesterne, tu je i omaž Karpenterovom čuvenom filmu The Thing (1982) koji vam nikako ne može promaći (Kurt Rasel, Enio Morikone, mećava). I što se same sinteze sporih kadrova i Morikoneove muzike tiče sve će vam biti jasno pri pogledu na prvu scenu (statua Hristosovog raspeća prekrivena snijegom, pozadina: Morikoneov soundtrack.), a sada, pošto sam rekao da je muziku pravio Morikone o njoj neću morati da kažem više ništa – valjda je to dovoljno.
Naravno, nećemo secirati priču jer je film tek izašao pa ne želim da spojlujem (mada je tako najteže napisati recenziju) ali vam svakako preporučujem da odgledate Hejtful ejt ukoliko ste ljubitelji dobre muzike, misterije, brutalnog i provokativnog vesterna, napete i zagonetne priče, pucanja, majstorski osmišljenih dijaloga, pljuštanja krvi…. Novi Tarantino je, barem na mene, ostavio dobar utisak. Doduše, sa namjerom da podilazi širem auditorijumu, ali ipak je napravljen sa mjerom dobrog ukusa. Sve u filmu jednostavno pršti od zajebanosti (film je zajebaniji i od zajebanosti same) shodno tome – budite badass i vi. Odgledajte novog Tarantina!
Ocjena: 8.5/10
Stefan Sinanović