Gonzo novnarstvo – nastanak i misija



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Kasnih šesdesetih, mladi novinar i romansijer, Hanter S. Tompson, radikalno je promenio novinarsku profesiju u SAD i sledstveno u celom svetu. Politička i društvena klima 60tih, bila je savršena scenografija, za preterano, ekstremno, eskcentrično, duboko lično i na kraju gotovo šizofreno novinarstvo koje je Tomspon stvorio, a koje će ostati upamćeno kao gonzo.


Tokom pedesetih i početkom šesdesetih, novinarska karijera bila je izvor velikih frustracija za Tompsona. Zbog teškog karaktera i razlika u političkim stavovima, promenio je nekoliko malih redakcija, dolazeći u sukobe sa urednicima i finasijerima. Jedno vreme je pokrivao južno-američke teme za National Observer, što ga je odvelo u Brazil.

U Brazilu je počeo da piše za Sportivo, što mu je predstavljeno kao budući najveći sportski magazin karibskog regiona. Umesto toga, dobio je užasno dosadan zadatak, da prati “pomamu za kuglanjem” koja se upravo razvijala u Brazilu. Posao se uglavnom sastojao u tome da se ime svakog od lokalnih kuglaških “zvezdi” povremeno pojavi u novinama.

Vraća se u SAD malo pre Kenedijevog ubistva i kupuje kuću u Woody Creeku, Coloradu. Susedi će kasnije opisivati da je kuća bila prepuna oružja i da je Tompson često vežbao gađanje, ponekad i kasno noću, tako da se ceo komšiluk tresao iz temelja.

Tražio je posao po celom srednjem zapadu, a onda nevoljno pisao za National Observer, pokrivajući lokalne događaje, vašare, muzičke festivale i slično. Pokušavao je da piše više politizovane članke, ali je zbog ovoga upao u sukob sa uredništvom (odbijen mu je tekst o Kenediju. Tompson navodi da ga je Kenedijeva smrt duboko potresla, da je veroovao se zemlja raadiklano promenila na gore posle atentata).  Jedno vreme je pisao samo književne kritke, a nakon što je uredništvo odbilo njegovu pozitivnu kritiku zbirke eseja Toma Wolfe-a, napustio je redakciju. 

U junu 1970. objavljuje prvi članak koji se smatra primerom gonzo novinarstva. Radi se o eseju The Kentucky Derby is Decadent and Depraved, koji je izašao u sportskom magazinu kratkog veka Scalans Monthly. Tekst se mnogo više bavi subjektivnim Tompsonovim utisicma o Kentakiju, njegovim siromašnim, vulgarnim i savršeno kemp stanovnicima, nego o samoj trci (ko je zapravo pobedio u Derbiju se ne pominje u tekstu).

Tomsponov blizak prijatelj Bill Cardoso (i sam novinar i autor, sa kojim će kasnije pokrivati čuvenu borbu Muhameda Alija i Džordža Formana održanu u  Kongu, zbog Alijeve suspenzije) prvi je iskoristio termin “gonzo“  da opiše ovaj članak. “Ne znam šta tačno jebeno radiš, ali promenio si sve. Ovo je potpuno gonzo”, rekao je u ličnom pismu. Cardoso je kasnije tvrdio da je to pogrešni izgovor francuske reči gonzeaux, što znači blistavi put. Ova reč doduše ne postoji u rečnicima, odnosno nije postojala dok je Tomspon i Kardozo nisu skovali.

Od tada, sam termin je nekoliko puta menjao značenje i razni autori i teoretičari su ga tumačili na različite načine. Sam Tompson je nakon toga pisao uglavnom na sličan način opisujući to na sledeći način: “gonzo novinar mora da ima talenat majstora novinarstva, oko umetnika i muda glumca”, takođe nekoliko puta je navodio da proza Vilijama Foknera veliki uticaj na ovaj stil pisanja, jer Fokner kaže da je fikcija istinitija od novinarstva.

Još tokom pedesetih, u Americi se javlja pokret poznat pod nazivom Novo Novinarstvo. Autori odbacuju koncept novinarske objektivnosti, tvrdeći da se ona i onako ne može postići i počinju da pokrivaju teme iz ličnog iskustva. Ova iskustva uglavnom se tiču studentski protesta, koji su potresali zemlju (najpre protiv rata u Koreji, zatim u Vijetnamu i Kambodži, a na kraju nedefisano protiv kulture establišmenta, srednje klase i “svih koji imaju preko trideset godina”).  Autori kao što si George Plimpton i Tom Wolfe se obično smatraju najboljim primera ovakvog novinarstva. Razlika koju je Tompsonon doneo, najbolje se ilustruje preko citata samog Wolfe-a. On je tvrdio da novinar “treba da bude muva na zidu” pored događaja koji pokriva. Tompson nije nameravao ništa slično. Bio je u samom centru zbivanja.

Gonzo novinarstvo, najčešće se bavi seksom, nasiljem, politikom i sportom. Tomspon je bio duboko uronjen u kontrakulturu koja se razvija. Jaz između života mladih ljudi u Americi šesdesetih i onoga što je bio zvanični narativ većih medija postajao je sve veći. Pokrivajući ovaj jaz, odnosno obraćajući se ljudima koji su eksperimentisali sa drogama, seksualnnim slobodama i na kraju koji su u ogromom broju umirali u ratu, Tomspon je zapravo pisao o sebi, o svojim hobijima, interesovanjima i strastima.

Postoji praksa da se na početku teksta kao epigraf koristi citat, ponekad samog autora, a ponekad nekog koga autor smatra uzorom.

Odabir adekvatnog citat kojim bi započeo članak je jedan od Tompsonovih izuzetnih i nedovoljno istraženih talenata. Ovaj citat davao je ton celom tekstu, ponekad ga sumirajući, a ponekad upravo bivajući cinična suprotnost samom sadržaju. Na primer “Lažete! Svi lažete o mojim momcima!“ je sjajan početak za Hell’s Angels, priču koja razbija popularni mit o bajkerskim bandama (odmah nakon ovoga tekst sledi opis prilično vulgarne žurke koju je banda organizovala). “I daću im zvezdu danicu” je citat iz Otkrovenja po Jovanu kojim počinje knjiga Generation of Swine i inače prepuna biblijskih referenci.

Članci su uglavnom pune referenca na ličnosti iz javnog života, kulture i politike. Nije se otvoreno identifikovao ni sa jednom političkom opcijom, mada je bio fasciniran Džoržom MekGavernom, izrazito negativno pisao o Niksonu i sa ponekad neprimernom sentimentalnošću govorio o Kenedijevima (na primer smetalo mu je što demokrate koriste isečke iz govore Džeka  i Roberta Kenedija za potrebe kampanje).

Takođe veoma retko se zadržavaju na onoj temi sa kojom počne, puni su digresija i mogu delovati nekoherentno.Iako gonzo tekstovi najčešće pokrivaju događaje (i to obično bučne i masovne), vrlo brzo fokus se promeni i tema postanu ljudi i to najčešće oni najčudniji, najekscentričniji i najviše skrajnuti od tzv pravih medija. The Kentucky Derby , kao što smo pomenuli uglavnom ignoriše konjsku trku i fokusira se na hilbilije i susret as ilustratorom Ralphom Steadmanom, do kojeg je slučajno došlo. The Fear and Loathing in Las Vegas, knjiga o putu Tomspona i njegovog advokata na konferenciju javnih tužilaca u Las Vegas, bavi se praktično svime osim svojom temom, najviše narkoticima i uništavanjem svega pred sobom, kao posledice uzimanja istih. Upravo zbog ovoga, oličava duh hipi ere više nego što bi bilo kakav tekst o konferenciji u Vegasu mogao. The Curse of Lono, je započeo kao tekst o tome zašto je lokalni maraton u Honolulu-u, a onda prelazi u ogromnu digresiju o pecanju.

Jezik ovakvih članaka, obično je izuzetno ekspresivan i evokativan, a sarkazam i vulgarizmi se oblilato koriste.Tomsponova rečenica je duga i prepuna prideva, ali poenta je uvek jasna i snažna, zbog ovoga je PJ O’ Rourke rekao da je on više pesnik nego novinar, jer kao i veliki pesnici ostavlja utisak da piše lako i bez napora, da reči teku, u nekoj vrsti magnovenja.. Način na koji koristi humor (u jednom intervjuu je rekao da je humor u potpunosti nasledio od majke) najsličniji je sitkomu ili kolažu skečeva nalik na Pajtonovce..

Ove karakteristike proveravaju kroz sve članke, eseje i knjige koje je Tompson napisao, ali je upitno koliko ih je on lično smatrao gonzo novinarstvom. Najpopularnija knjiga (po kojoj je potom snimljnen i film) Fear and Loathing in Vegas, za samog autora ostaje “neuspešan pokušaj gonzoa”.

S druge strane, sa nastavkom ove knjige Fear and Loathing on a campaign trail 72, nije bilo ovakvih sumnji, sami predstavnici MekGavernove kampanje kažu da je knjiga jedan od najboljih opisa izbornog procesa.
Tompson koji je otvoreno podržavao MekGoverna , ubacio se u grupu simpatizera Ričarda Niksona i slao nedeljne izveštaje prepune ciničnih, preteranih i izmišljenih komentara. Osim toga oštro je kritikovao kako medijski establišment pokriva kampanju, jer novinari samo prate ono što im kandidati kažu i svi prenose praktično iste članke redakcijama.

U vreme najvećih lomova američke unutrašnje politike, gonzo novinarstvo uspelo je da zainteresuje mnoge mlade ljude za društvena i politička dešavanja, jer je okrenulo medijsko ogledalo prema unutra i pokazalo sliku Amerike kakva jeste bila turbulentnih 60tih i 70tih godina-psihodelična, duboko podeljena i u stlanom tranasu promena.

Ipak gonzo, sam po sebi nije istina i nije zamena za ozbiljno istraživičko novinarstvo i razložan politički diskurs, ali jeste ponekad neophodan tas na vagi javne debate.

Jan Kanja



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva