Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Zoran Marinković (Bjesovi): Koncept Bjesova je surov u svojim zahtevima



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Prošlo je više od pola godine od kada je poslednji studijski album Bjesova "Svetla svetlosti" ugledao svetlo dana. U ovom razgovoru sa Zoranom Marinkovićem pomalo sumiramo rezultate, analiziramo i taj album, ali i njegovog prethodnika "Bolje ti". Zašto je upravo pesma "Bolje ti" postala novi favorit publike na koncertima, i šta je potrebno za novi album Bjesova. O Bjesomaru, prijateljima kojima je posvećena pesma "Laku noć", Gornjem Milanovcu i nekim ličnim momentima...

2015.06.19, Bjesovi u Beogradu (Bašta Sava centra) foto: Aleksandar Miletić
HC: Pre nekog vremena izbacili ste live album sa snimcima nastalim na Lake festu 2012. godine? Zašto baš sada, postoji li neki poseban povod?
ZM:
Odavno već, ustvari od trenutka kad sam prvi put u celosti čuo taj živi zvučni zapis, imao sam želju da ga nekako i objavimo. Inače, ove godine, u petak 14. avgusta, ponovo smo nastupili na Lake Fest-u. Ovaj živi album je na neki način bio i najava za Bjesove na Lake-u 2015. Ipak, glavni razlog za objavljivanje “Bjesovi Live @ Lake Fest 2012” kao besplatnog download-a za “Nocturne media” je, po meni,  više nego zanimljiva zvučna vizija Bjesova u režiji Vlade Burića, čoveka za miksetom na Lejku 2012.

HC: Kad smo već kod albuma, ove godine izašao vam je i album „Svetla, Svetlosti“ na kome se nalazi trinaest obrada. Da li je postojao nekakav kriterijum prilikom izbora pesama, pošto su odabrane kompozicije šarenolike, i žanrovski, i po vremenu nastanka, a većina originalnih izvođača nema previše veze sa onim što Bjesovi stvaraju?
ZM:
Da, izabrane pesme, na više načina raznolike, pažljivo su, uz poštovanje izvornih ideja originalnih autora i izvođača, premeštene u bjesovsko sazvučje, mada i autorski opus Bjesova u žanrovskom smislu nije nešto naročito koherentan. Ono što Bjesove čini Bjesovima ne nalazi se na tom “mestu”. U muzičkom smislu Bjesovi upražnjavaju jedan arhetipski rokenrol pristup, gitarski orjentisan, oslonjen na hard rok, metal, pank, psihodeliju... U tom smislu, mnogo bitnije su unutarnje strukture samih pesama koje treba da obezbede što bolju vezu sa tekstovima. Te tekstualne poruke su od drugog, a naročito trećeg albuma, u službi jedne mnogo šire ideje koja kroz ličnu ispovest, a na empatičkoj ravni, ostvaruje komunikaciju sa slušaocem...

HC: „Svetla svetlosti“ (kao i živi album iz Nikšića) objavljen je za Nocturne media, online izdavača. Šta misliš o ovom vidu izdavaštva? Da li „free download“ obezvređuje muziku, odnosno autorski rad?
ZM:
Glavni cilj mnogih umetnika je da svoja iskustva i stavove podele sa što širim auditorijumom. Free download je jedan od načina za to. U sadašnjem trenutku to je možda i najrealnija izdavačka opcija... Naravno da ništa ne bih imao protiv gramofonske ploče, CD-a...

HC: Prošlo je već šest godina od poslednjeg izdanja sa autorskim pesmama „Bolje Ti“. Imaju li Bjesovi novih pesama u kojima bi nam rekli nešto što nismo čuli na prethodnim albumima?
ZM:
Naredni album u skicama već postoji, ali koncept Bjesova je surov u svojim zahtevima. Ciljevi su davno zadati i iz moje trenutne pozicije ne mogu ih revolucionarno varirati. Diskretne i delikatne varijacije „na temu“ čine se kao jedina moguća opcija. Da nove pesme zvuče “aktuelno” može se postići izmenom pozicije u odnosu na izrečeno i odsvirano, ali sigurno da postoji i neki “treći”, meni još nepoznat način. U svakom slučaju, već duže vreme razmišljam o tome...

HC: Pesma „Bolje Ti“ je za kratko vreme postala masovno prepoznatljiva, hit što bi se reklo (iako subjektivno mislim da su neke pesme dosta efektnije na tom albumu), čak i kod ljudi koji nisu vaša publika. Na svakom koncertu je najviše tražena, čini se da bi vas publika kamenovala ako je ne biste svirali (šala). Kako je ova pesma nastala? Da li vam je dosadilo da je izvodite na svakoj svirci?
ZM:
Do izlaska albuma “Bolje Ti” 2009. godine, ključna koncertna pesma Bjesova bila je “Ime” sa drugog, bezimenog albuma. Njenu ulogu, u godinama koje dolaze, preuzela je “Bolje Ti” sa već pomenutog, istoimenog albuma. Ne znam koliko smo je puta do sada izveli na koncertima, i koliko ćemo je još puta u budućnosti izvesti, ali mi do sad nikada nije bilo dosadno uz nju, jer “Bolje Ti” je velika pesma, pesma koja ima sopstveni život, karakter... Ona je najbolji prijatelj, prijatelj koji te bezrezervno podržava, voli i razume, tako da mislim da su potpuno nebitni “fizički” aspekti nastanka ovog divnog “bića”...

HC: Na tvom jutjub kanalu nalazi se dosta snimaka koji su potpisani sa „Bjesomar“. U čemu je razlika između njih i onih ispred kojih stoji ime benda?
ZM:
Bjesomar postavke su moji, formom, ali i svojom suštinom, iskoraci iz priče oko Bjesova. U njima sam sarađivao sa nekim drugim ljudima, muzičarima, prijateljima... Bjesomar često nagovesti  promene u Bjesovima, ali i odlazi u „predele“ koji nisu najprirodnije okruženje za Bjesove... Moj prvi solo album, Bjesomar solo album biće, kao i album Bjesova „Svetla, Svetlosti“, album obrada, obrada koje se ne sukobljavaju sa cover konceptom Bjesova nego ga nadopunjuju, osvežavaju... Kao Bjesomar imam skoro 20 neobjavljenih albuma. Sarađivao sam sa norveškom umetnicom Anne Britt; sa Gandorom, lovcem na Nirdalu, zmiju apokalipse, sa „kiborgom“ Zoranom Simovićem, pesnikom Milanom B. Popovićem, „Jurodivim“ Sašom Nikolićem... Tu je i album post pank pesmica za decu, teško konceptualni i psihodelični projekat „Auspice“, „For Sale”, album jeftinih pesama za prodaju, itd.

HC: Kom prijatelju je posvećena „Laku noć“?
ZM:
„Laku noć“ sa albuma “Bolje Ti” posvećena je mojim dragim i nikad prežaljenim prijateljima: Draganu Milekiću, Bošku Drljiću i Vlastimiru Matoviću.

Sva trojica se pojavljuju i u spotu za ovu pesmu.

Scene za “Laku noć”, sa baterijskom lampom i ležećim i raspoloženim za razgovor, Boškom Drljićem, snimio sam na izlazu iz Gornjeg Milanovca, na livadi u selu Mlakovac, u noći između 7. i 8. aprila 2006. na istom mestu na kojem je Boško tri meseca kasnije umro.
Vlastimira Matovića sam snimio posredno, preko njegove umrlice zalepljene na betonsku banderu u blizini porodične kuće Matovića.
Dragan Milekić, već teško bolestan, na moj predlog, iz bolesničke postelje u svojoj kući u Čačku, pokazuje u spotu srednji prst u kameru. Rekao mi je tad: “Uvek si imao dobre ideje...”

Dragan Milekić-Mileta je bio dugogodišnji voditelj čačanske "Pop lige", najznačajnije rokenrol radio emisije u Pomoravlju. On mi je testamentom, pred smrt, zaveštao svoju kolekciju od preko 2000 gramofonskih LP ploča.
Prve večeri 1. čačanske gitarijade, 16. jula 1990. na gradskom bazenu u Čačku, žiri gitarijade na čelu sa Miletom i Radomirom Mihailovićem-Točkom, odlučio je da apsolutni pobednici gitarijade budu Bjesovi. Sa novcem od nagrade, tokom oktobra 1990. snimili smo svoj prvi album u studiju "O", u Beogradu.

Boško Drljić je bio "nezavisni naučnik" i istraživač, prorok; "Čovek u plavom mantilu", ČUPM, kako je samog sebe ponekad nazivao; "Veliki plavi mag" sa naučnim priznanjem "Gandor", koje je u oktobru '86. dobio preko TIPON-a ("Tihe poruke neba").
Rođen je 1940. godine u Bosni, u blizini Kozaračke Dubice. Do 1987. živeo je u Sarajevu, kada prodaje stan i kreće u potragu za "Nirdalom", apokaliptičnom, džinovskom zmijom. Prateći njen trag Boško dolazi da živi u šumama u okolini Gornjeg Milanovca. Od 1991. godine često nastupa sa Bjesovima, da bi 1993. na 27. zaječarskoj Gitarijadi, svojim prizivanjem “Velikog gospodara sa dobošem na leđima” u takmičarskom performansu Bjesova, doprineo našoj pobedi.
Boško Drljić se pojavljuje i u više spotova grupe: 1994. u spotu za pesmu “Ime”, 1997. u “Daru”, i zadnji put, 2009. u spotu za pesmu “Laku noć”.

Vlastimir Matović-Lale je bio izvanredno talentovan gitarista sa kojim sam dosta radio u periodu mirovanja Bjesova od 1997. do 2000.
Svirao je na mom “Auspice” projektu iz 1998.
Zajedno sa Slobodanom Vukovićem, sadašnjim gitaristom Bjesova, u njenim “počecima”, napravio je uvod u pesmu “Kiša” i svojim originalnim pristupom sviranju gitare, kod mene, kao autora muzike i koautora teksta, bitno odredio dalji tok pesme.
Umro je sa nepunih 28 godina od posledica heroinske zavisnosti.

22.09.1995. Bjesovi (Zoran) na stadionu ''TAŠ'' - Bg
HC: U prvoj fazi Bjesova iz 90-ih godina imali ste dva pevača. Da li je sada, kad si sam na mikrofonu, teže izvoditi pojedine pesme iz tog perioda? Je li bilo razmišljanja da pri ponovnom okupljanju ubacite nekoga na to mesto?
ZM:
Na koncertima benda, počev od 2000. godine, pa sve do današnjih dana, basista Bjesova, Marko Marković, vrlo uspešno izvodi to što je Goran Marić pevao u prvoj, do 1997. inkarnaciji Bjesova. Kad sam 2000. ponovo osnovao Bjesove zvao sam Gorana da nam se pridruži. On je tad već imao neki razrađen biznis u Beogradu. Rekao mi da zbog toga ne može, poželeo sreću, i ja sam bez njega nastavio...
Na nadolazećim albumima, poštujući novonastalu situaciju, Bjesove sam preformulisao u bend sa jednim pevačem. Na studijskim albumima „Bolje Ti“ i „Svetla, Svetlosti“, kao i u novim pesmama na Live albumu “Na živo” otpevao sam glavni, ali i sve prateće vokale.

HC: Na tvoj nagovor Skaki iz Koalicije se vratio na scenu, napravio bend sa ljudima iz Milanovca… Radio si mu i spot za „Sećanja“. Hoće li biti vaše saradnje na narednim projektima Koalicionog Sporazuma ili Bjesova?
ZM:
Skaki, tj. Predrag Drčelić je moj osnovnoškolski drug. Celu osnovnu školu bili smo u istom odeljenju. Zajedno smo, mislim u šestom, ili sedmom razredu, snimili i prve zajedničke pesme. Ja sam svirao gitaru i pevao, a Skaki je „lupao” nekakve, od kartonskih kutija, improvizovane bubnjeve i takođe pevao.
To je zvučalo onako pank, prljavo, u svakom slučaju dobro i zanimljivo.
Moraću malo da pretražim stare kasete, možda i nađem neke od tih snimaka...

Pošto Skaki od 2009. godine nije više sudelovao u TK, a ima karizmu, odličan je tekstopisac i pevač, podstakao sam ga da se reaktivira i pomogao mu u prvim koracima.
Kod mene, u mom kućnom studiju u Gornjem Milanovcu, snimili smo pesmu „Sećanja“. Dušan Reljić, tadašnji basista benda napravio je miks pesme, a ja postprodukciju i video spot.
Onda je usledila pesma „Doviđenja“. Nju  je i usnimio i smiksao D. Reljić. Ja sam uradio postprodukciju i predložio da izvanrednu fotografiju benda, koju je uslikao Marko (Nocturne) Ristić, iskoristim kao pozadinu YouTube foto-videa.

U  vremenu koje je usledilo Skaki je promenio ime grupe, muzički stil i članove...
Bez obzira na sve ove promene, „Koalicioni sporazum” je i dalje odličan bend i zaslužuje svaku pažnju i publike i kritike.

HC: Negde sam pročitao da si osamdesetih pisao za Džuboks. Kako bi ocenio današnju muzičku kritiku i medije koji pišu o muzici?
ZM:
Da, to je bilo tik pred gašenje ovog kultnog muzičkog mesečnika. Raspad NIP „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca, u čijem je okrilju obitavao i famozni „Džuboks“, nagovestio je mnoge buduće destruktivne političke i ekonomske trendove u zemlji.
Bilo kako bilo, Goran i ja smo se javili redakciji i predložili da volonterski radimo recenzije albuma i intervjue sa muzičarima. Smislili smo i pseudonime - ja sam bio Mc Crywack, a Goran - Max Radackow. Posle nekoliko recenzija i dva intervjua (Disciplina kićme i Partibrejkers) Džuboks se ugasio, i to bi bilo to...
Današnja srpska muzička kritika? Ne znam... Ima i novinara koji “umeju”...

HC: Milanovac je mali grad u unutrašnjosti, ali, pored Bjesova u njemu egzistira i pregršt r’n'r, punk, hc bendova, naročito mlađih. Kako objašnjavaš taj fenomen, s obzirom da se Milanovac nalazi u delu Srbije gde folk muzika ima jake korene?
ZM:
Gornji Milanovac jeste mali po broju stanovnika, ali je u SFRJ važio za „privredno čudo“. Imao je vrlo razvijenu laku industriju - hemijsku, prehrambenu, tekstilnu... Zaposlenost je bila na zavidnom nivou, a bavljenje rokenrolom je, ruku na srce, ipak privilegija društava sa razvijenom srednjom klasom. Takođe, Milanovac je imao i jedno od najvećih novinsko izdavačkih preduzeća u Jugoslaviji, NIP “Dečje novine”. “DENO” su izdavale najrazličitije knjige i stripove, kao i već pomenuti “Džuboks” i sigurno su predstavljale plodan background za razvoj rokenrol pop kulture u Milanovcu, naročito u drugoj polovini 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka.
Skarlet, GM Undergrounders i Bjesovi, deo su  jedne prilično brojne i šarenolike grupe rok bendova nastalih tih godina, u tom okruženju... Pobedom na 27. zaječarskoj Gitarijadi, 1993. godine, Bjesovi izlaze iz lokalnih okvira.
Oni su tada bili prirodni deo grunge-a, u svetskim okvirima, u tom trenutku, vodećeg muzičkog r'n'r' pravca, sa pesmama koje su prokleto tačno estetizovale zbunjenost mladog čoveka pred budućnošću koja mu uz mučni predosećaj nadolazeće ratne apokalipse ne obećava nikavu pomoć pred neminovnim, a bliskim trenucima prelaska u odraslo životno doba, nego baš naprotiv – sve suprotno...
Godine su prošle. Desilo se skoro sve loše što se moglo desiti.
Bjesovi i danas postoje, ali u nekoj trećoj zemlji, teritorijalno, ekonomski i kulturno skoro potpuno devastiranoj...
Logično bi bilo da u ovoj “pustoši” nema više ničeg suštinski živog, ali gle čuda – u svakom srpskom gradu postoji jezgro svojom glavom mislećih ljudi kojima je rokenrol, ali onaj pravi, bez isfoliranog bunta, jedno od glavnih pribežišta...
Pošto je “sneg pokrio breg i svaka zverka pokazala trag” čini se da su mnogi od nas, i pameću i dušom, još tvrđe stali na branik časti, ljubavi i poštenja. U te ljude ubrajam i mnoge moje sugrađane, naročito one mlađe, koji zdušno prate i mogu se, na neki način, opisati i kao članovi “svetlećih”, originalnih i bez dlake na jeziku, milanovačkih bendova - Plišanog mališana, Soul Cage-a, Straha od Džeki Čena, Koalicionog sporazuma, Morbid Cow-a, Brushaltersa, Bjesova i drugih, čije vreme tek dolazi...

HC: Za kraj, jedno banalno pitanje. Zašto Bjesovi, a ne Zli dusi?
ZM:
Zato što je pojam “Bjesovi” zvučno blizak originalnoj ruskoj reči “Бесы”, a to je ime romana F.M. Dostojevskog po kojem sam bendu dao ime. Isti roman je u Srbiji preveden kao “Zli dusi”, u hrvatskoj kao “Bjesovi” i to mnogo pre nego što je došlo do zadnjeg raskola između naša dva naroda. Sa književnim opusom Dostojevskog upoznao sam se preko kompleta njegovih dela izdatih od strane Nakladnog zavoda “Znanje” iz Zagreba 1978. godine.

foto: Uroš Đurić, 1997.
Sa Zoranom razgovarao Dejvi
Fotografije: Bjesovi.rs



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva