Kada govorim o animiranim spotovima, uvek se prvo setim muzičkog videa o kojem ćemo danas govoriti. Za mene je to zasigurno jedan od najemotivnijih i najpotresnijih spotova koje sam video u životu, ne samo zbog priče i dešavanja, već zbog celine koja se ostvaruje muzikom, tekstom i slikom koju vidimo. Za mene je ovaj spot tužna priča o ljudima ispričana kroz perspektivu jednog zeca.

    Sam početak videa je dugačak kadar od četrdeset sekundi koji nas uvodi u prostor gde se odigrava sva radnja, a onda nas sa usamljene, osvetljene krovinjare u polju prebacuje na dva glavna junaka kroz čiju perspektivu proživljavamo scenu. Neverovatno je da je režiser spota (Nir Ben Jacob) uspeo da kroz vizuru dva zeca prikaže ljudsku priču o rastancima i odlascima. Slike su toliko jasne i radnja je tako logična i očigledna da je svakome razumljivo šta je ono što vidi, ali slobodan lični doživljaj je ono što čini ovaj spot tako snažnim i emotivnim. Oba zeca su bespolna, barem u vizuelnom smislu, ne postoji znak koja je veza među njima, da li su krvni srodnici, ili prijatelji, ili par, a ta nejasnost nam daje slobodu da u nju projektujemo sve naše međuljudske odnose. Mi se kao gledaoci vezujemo za ta dva zeca koja uđu u letinu i kada vidimo farmera na prozoru (1:17), strah nas je za njihovu sudbinu.

    I sama pesma je takva da se tenzija podiže ka vrhuncu u jednoj tački, ali prizor siluete čoveka na prozoru još mnogo ranije unosi ozbiljan nemir, jer mi tog čoveka doživljavamo kao opasnost. Već smo se poistovetili sa zečevima i na njihovoj smo strani u ovoj priči, pa se uzbuđenje samo povećava kada vidimo tu istu siluetu kako puni pušku (1:33). Ostajemo kao posmatrači koji iščekuju ono najgore i ta pozicija u koju nas stavlja reditelj spota jako je emotivno napregnuta – mi vidimo opasnost koja se približava, ali ne možemo ništa da učinimo po tom pitanju, ne možemo da upozorimo taj životinjski par između stabljika kukuruza, već u napetosti čekamo šta će se dogoditi.

    Od scene u kojoj se pogled podiže sa zečeva na nebo preko kojeg preleću tri crne ptice, jasno nam je da je nesreća na pomolu. Režiser je neprestano dodavao simbole i nagoveštaje koji nam unose dodatan nemir i stvaraju napetost pred konačno razrešenje scene. Taj kadar (1:45) u kojem tri ptice usporeno mašu krilima je jedan od najupečatljivijih koje sam video u animiranim spotovima, a još bolji je sledeći total u kojem se vidi polje, veći deo drvene kuće i crno, suvo drvo, sve to u tamnim siluetama pod oblačnim nebom.

    Farmer se konačno pojavljuje na tremu kuće, a pored njega je veliki pas zlokobnog izgleda. Protivnici naših junaka izgledaju nadmoćno, staloženi su i veliki u svojoj pojavi. Zečevi su prema njima sićušni i podrhtavanje njihovog tela pri otkucajima srca sada još više dolazi do izražaja jer vidimo svu krhkost njihovih malih bića u odnosu na veličinu čoveka i njeogov psa. U ovoj tački u spotu dolazi do konačnog razrešenja i na muzičkom i na vizuelnom planu. Ono što je tako upečatljivo u ovoj priči je što se odlaganje razrešenja dešava baš u strofi u kojoj se glas obraća nekome i kaže kako ga nikada neće napustiti:
„Oh, you know I'd never leave you
No matter how hard I try
You know I'd never leave you
And that's just how it is“

    Ti stihovi zvuče jako iskreno i mi doživljavamo ono što glas govori kao reči jednog od junaka priče, jedan od zečeva je taj čije se misli prenose. Ti stihovi se razvijaju dok ih farmer nišani, a pas se sprema za poteru. Opasnost je toliko blizu naših junaka da te reči dobijaju još veći naglasak, one su izgovorene pre krajnjeg trenutka. Sva ta tenzija u spotu konačno eksplodira u momentu kada puška opali (2:13). Taj kadar je prava magija jer u toj tački se spaja sve – vrhunac same pesme u muzičkom smislu i vrhunac napetosti priče u spotu. U muzici se čuje prasak činela koji savršeno odgovara pucnju oružja, a ona zvona koja ostaje u odjeku vizuelno je dočarana gomilom raznobojnih konfeta koje izlete iz cevi. Taj kadar je prelep jer je smrt koju donosi oružje prikazana kao vrhunac slavlja; u tim mračnim i svedenim bojama koje dominiraju u spotu, odjednom zasijaju sve te šarene sličice i mi smo očarani prizorom, iako je to slika smrti.

    Da su oba junaka pogođeni tom salvom konfeta, priča bi i dalje bila tužna, ali ne toliko. Ovako imamo jednog junaka koji pada i iz njega ističe šarena smesa za koju pretpostavljamo da je krv, ali je zbog njene boje ta scena začuđujuća. Boje konfeta se prelivaju i u boji te čudne krvi koja ističe iz pogođenog zeca. Ovakav kraj je potresniji jer mi se empatišemo sa onim koji je ostao i koji je svedok smrti svog prijatelja, partnera, srodnika... Mi proživljavamo njegovu bol zajedno sa njim jer ga posmatramo kako nemoćno prilazi telu, a onda zbog opasnosti mora da nastavi da beži. I tu nam dolazi odjek iz strofe, odjek onog obećanja o napuštanju, i cela priča dobija svoj puni smisao – mi ipak napuštamo jedni druge, ostavljamo i odlazimo. Uvek postoji opravdanje i jaki razlozi da to učinimo, ali reči su ono što boli, zakletva da nikada nećemo napustiti nekoga zvuči kao prokletstvo jer ni ne znamo na čijem smo nišanu i koja opasnost se nadvija nad nama.

    Potvrda da smo sve vreme pratili priču samo jednog od zečeva je kadar u kojem se potpuno prenosimo u njegovo telo i zajedno sa njim trčimo ka pustoj poljani (2:57). U tih nekoliko sekundi delimo sudbinu glavnog junaka i saživljavamo se sa njegovim strahom i paničnim bekstvom. Jako je teško u vizuelnom izražaju ostvariti takvu vezu između nas kao posmatrača i životinje kao glavnog lika, ali reditelj spota je vrlo vešto iskoristio puni potencijal ove pesme i stvorio je dodatnu priču koja savršeno oslikava dominantnu emociju i samo poentiranje. Nikada pre ovog spota nisam čuo za bend „The Walkmen“, ali ni posle njega nisam tražio dalje, niti sam preslušavao druge njihove pesme, jer mi je ovaj muzički video ostavio tako jak utisak da bi sve drugo bilo ispod očekivanja.



Andrea Kane