Politika komšiluka: Show me a hero, and I'll write you a tragedy



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Rad Davida Simona, nakon ogromnog uspeha koji je postigla serija The Wire, bio je dvojak. S jedne strane prevazišao je ulogu scenariste i promovisan je u “javnog intelektulaca”, pa je održao brojna predavanja, išao na javna čitanja svojih tekstova i učestvovao u talk show emisijama. Ova se medijska ofaniziva mahom svodila na odbranu Wire-a od svih koji žele da ga tendeciozno tumače. Najčešće se radilo o odbrani od teze da je komunista ili libertarijanac. 

U isto vreme Simon je nastavio da piše i za HBO napravio, znatno manje popularnu seriju Treme o muzičkoj sceni u Nju Orleansu posle uragana Katrina. Razlozi za manji komercijalni uspeh su komplikovani i delimično su do samog pisanja, odnosno odsustva koherentnog narativa. Uz to Simon je najavljivao nekoliko projekata na kojima radi (svaki uzbudljiviji od prethodnog): seriju o istoriji CIA, o poteri za Džonom Vilksom Butom nakon atentata na Linkolna, o industriji porno filmova 70tih, o nagloj ekspanziji industrije heroina u pedesetim i o projektu desegregacije socijalnih stanova u Jonkersu, Njujorku.

Ova poslednja, naizgled najmanje atraktivna tema, pretočena je u upravo emitovanu šestodelnu HBO seriju, a pisana je po knjizi Show me a Hero, novinarke Lise Belkin.

***


Po naređenju federalnog suda,  1987. godine javni stanovi u Jonkeru morali su biti sagrađeni sa druge strane, neformalne linije rasne segregacije – odnosno u belačkom, srednjeklasnom kraju. Ova odluka izazvala je političku krizu u gradu, jer joj se lokalna vlast protivila, zbog čega joj je budžet bio zamrznut, a izazvala je i velika trvenja među stanovništvom, jer su beli kućevlasnici odbijali da prime afroamerikance u svoj komšiluk.
Ovu  naizgled jednostavnu priču, jedva dostojnu nekoliko redova u gradskoj hronici David Simon odslikava kroz likove: Gradonačelnik Nick Wasicsko, koji se zalaže za to da se odluka suda prihvati i stanovi izgrade, Marry Dorman, aktivistkinja koja se protivi doseljavanju novih komšija u njen kraj i porodice iz siromašne četvrti koje iščekuju razrešenje ove odluke (majka dvoje dece, čiji je suprug u zatvoru, imigrantkinja koja pokušava da odgaja porodicu seleći se u i iz SADa, žena koja se bori sa invaliditetom).

Nijedan od ovih likova nije ni blizu savršenog - gradonačelnik je sam izazvao svoj uspon i pad, naizmenično se protiveći i prihvatajući odluku, kada je to bilo oportuno, rasistički motivi protivnika desegragacije sasvim su jasni, čak i kad ih kriju iza brige o kriminalu, a udeo lične odgovornosti u sudbini urbanih afro-amerikanaca takođe je sasvim jasan.

Suptilna i snažna gluma, jednostavna i nepretenciozna režija odlično se uklapaju sa realizmom po kojem je autor Wire-a tako poznat. A realizam je najvidljiviji u načinu na koji je portretisana jedna zajednica: bele komšije negoduju nad načinom na koji im novi stanari posluže kafu (šoljice su naime okrnjene), odluka da se kupi „dobro posuđe“ i da se čuva dok se porodica ne preseli na neko bolje mesto, takođe deluje bizarno, ali toplo i autentično, akcenti belaca tipični su za radničko italijansko poreklo. Iskustvo koje je Simon imao pišući novinske reportaže, nastavlja da bude pokretač njegove kreativne energije.

Ipak, ovo nije reportaža već dramska serija i u cilju dramskog efekta Simon kreativnoj pristupa istoriji. Ovo je najvidljivje u korišćenju uvredljivih rasnih epiteta. Reč nigger, krajem osamdesetih korišćenja je mnogo slobodnije i češće nego danas, ali se u seriji ipak skoro ne pojavljuje – odnosno kada se konačno pojavi (ispisana na zidu jednog od novih javnih stanova) ona ima potresan i snažan dramski naboj.

***

Uspeh (kritika za sada ne može da prestane da hvali Simona) ove serije uglavnom leži u uspešnom izbegavanju klišea. Mogla je to biti priča o „belom heroju“, koji uspeva da se izdigne iznad dominatnog mišljenja i pruži ruku afro-američkoj zajednici. Ona to nije. Ne samo zbog načina na koji se (bez spojlera) priča gradonačelnika Wasicka završava, već zbog toga što je tok narativa, vrlo suptilno prešao od „matorih belih muškaraca“ koji u gradskoj većnici odlučuju o životima drugih, na uglavnom crne žene, čiji se životi na osnovu tih odluka radikalno menjaju. 

Ideološko opredeljenje, koje bi ova priča mogla da „gura“ opet se može naslutiti, makar ne jednoznačno. Libertarijansko tumačenje neuspeha borbe protiv droge bio je ukinimo borbu protiv droge, komunističko tumačenje činjenice da su uzroci kriminala uglavnom klasni, a ne rasni - bio je (naravno) ukinimo klase. Demokraska i republikanska tumačenja ne idu dalje od „da je naša stranka bila na vlasti to se ne bi dešavalo“. Simonovo tumačenje mnogo je manje pretenciozno – on ukratko, veruje u zajednicu, u komšiluk, u sposobnost ljudi da se samoorganizuju i pruže podršku jedni drugima. U ovome, najsličniji je Orvelu, koji je nakon što se razočarao u staljnizam, rekao da je institucija u koju ima najviše poverenja britanski pab.

Kako je sam Simon rekao, on bi radije napravio seriju o tome šta se dešava u gradskoj politici, nego o zmajevima i vitezovima, jer „na kraju tu živimo, moraš ustati ujutru i otići kupiti novine na uglu“. U svojoj nameri je u potpunosti uspeo - Show me a hero upečatljivo pokazuje da se iza odluke o gradskim zonama i uređenju javnog prostora – krije život. I da na kraju ništa nije uzbudljivo kao sam život.

Jan Kanja



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva