Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Kako sam postao… Oto Oltvanji



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Oto Oltvanji, srpski pisac i prevodilac široj javnosti postaje poznat 2005. nakon izdavanja romana Crne Cipele za Samizdat B92. Prvi roman napisao je sa 16 godina. Objavljen je u izdanju novosadskog Dnevnika, i time je postao najmađi objavljivani autor ove kuće. Pored toga može se pohvaliti velikim brojem nagrađenih i objavljenih priča u raznim SF fanzinima i antologijama (Emitor, Tamni vilajet, Beli Šum,...). 2010. se pojavljuje roman Kičma noći, a trenutno je aktuelan njegov poslednji roman Iver (2015.).

Oto je takođe veliki fan popularne kulture, filma, stripa i muzike,... i prava osoba da započne ovaj serijal kolumni. U svom tekstu otkriva koji su filmovi, bendovi, albumi, stripovi, pisci, i događaji uticali na njega i formirali ga u osobu kakva je danas.

3, 2, 1, Oto kreće SAD!

 

Bendovi i albumi


Nije mi se sve ključno desilo u formativnim godinama: sviđa mi se što me već više od deset godina najviše inspiriše sastav koji sam otkrio u nekom zrelijem dobu. Izrastao na pepelu pustinjskih stoner rok legendi Kyuss, bend Queens of the Stone Age sebi je takvo ime nadenuo da bi nervirao tradicionalno homofobičnu metalsku zajednicu (a i inače volim prljavi, bezobrazni smisao za humor njihovog velikog vođe Džoša Homija, čija je sklonost cinizmu tolika da često uspe da obrne pun krug). Gledao sam ih triput uživo u različitim fazama, u tri bivše jugoslovenske republike. Volim sve njihove albume. Nije lako biti u poziciji u kojoj si suviše metal za ljubitelje popa, a suviše pop za metalce, ali dobro se drže. QOTSA su trenutno zvanično na raspustu na neodređeno, ali sam siguran da će Homi smisliti nešto novo i uzbudljivo kad se vrate.

Dok sam bio u vakuumu neposredno posle vojske a pre početka studiranja, jedan album je najbolje odražavao kako sam se osećao, svu onu energiju sa kojom nisam znao šta ću i beskrajne mogućnosti od kojih još nisam načeo nijednu (u inat početku usranih devedesetih). Fun House grupe The Stooges (1970) zvučao je zrelo, opasno i nepredvidivo. Snimljen za dve nedelje u profesionalnom studiju oguljenom od svih raskošnih tehničkih detelja, na njemu su se našle savršeno zajebane pesme, od psiho-rok himne (“TV Eye”), preko Igijeve balade o nekupanju (“Dirt”) do posvete početku moje omiljene dekade (“1970”) i, na kraju, potpunog raspada sistema (“L.A. Blues”). Evo i sad mi telom prođu prijatni žmarci kad pomislim na njega; mogu samo da zamislim kako su se osećali savremenici kad se pojavio. Posebno je dobro pasao pušten na automobilskom kasetofonu jednog golfa dvojke – prava je sreća da u tom periodu u saobraćaju nisam ugrozio druge ni sebe.

Reditelji i filmovi


Uvek sam raspoložen za kompletne opuse Alfreda Hičkoka, Serđa Leonea i braće Koen: u slučaju prvog, zato što to nije samo škola filma već i života, fascinantno dugovečna filmografija sa svega šačicom posrtaja; Leone zato što za mene nema boljeg stiliste i sa svakim novim gledanjem njegovi filmovi su mi drugačiji i bolji; i braća zato što su svoji čak i kad rade pastiš i ponekad se plašim šta će raditi sledeće.

Omiljeni horor mi je Karpenterov Stvor (1982), ali me je u životu možda najviše uplašilo Predskazanje Ričarda Donera (1976), film koji doživljavam kao pomalo zapostavljen; kad sam ga kao osnovac prvi put gledao u bioskopu, u delovima sam osećao fizički strah, kao da sam doživeo strujni udar.

Kad jaganjci utihnu (1991) jedan je od onih klasika koje svaki put sednem da pogledam do kraja gde god da upadnem kad idu na televiziji. Lako je ovakav film uzeti zdravo za gotovo danas, ali na mene je uticao svesno i nesvesno kao malo koji pre ili posle. Pored priče koju gutate u dahu, oskarovskih glumačkih bravura i autentične ikone za kraj dvadesetog veka, posebno volim zlokobne subjektivne kadrove, jedinstveno direktan anfas likova i suptilnost u doziranju grozota zarad maksimalnog efekta koja bi mogla da posluži kao enciklopedijska ilustracija krilatice “manje je više”. Duša me boli što smo poslednjih godina bili svedoci sunovrata karijere režisera filma Džonatana Demija, zbog čega mi je još žalije što mu je iz ruku u poslednji čas izmakla ekranizacija romana 22/11/63 Stivena Kinga jer je to mogla da bude prilika za veliki povratak.

Pisci i knjige


A kad smo već kod Kinga, iako se kod mene verovatno ne vidi njegov konkretan uticaj – nemam ni roman ni priču koji bi uz najbolju volju mogli da se proglase kingovskim – od čoveka sam naučio gotovo sve: koliko je bitno biti opušten u pripovedanju, kako ući u glavu likova i izgraditi im dostojan unutrašnji život i, konačno, ne samo da sve može da posluži kao tema za  horor priču, već sve može da posluži kao tema za pisanje uopšte. Donedavno sam voleo da koristim samo jedan formalni manirčić preuzet od njega, više kao svesnu posvetu, jer mi je blizak i prirodan: onu kingovsku usamljenu zagradu izdvojenu u novi pasus usred rečenice
(brutalan blesak podsvesti)
koja označava misao što prekida drugu misao.

Crna dalija Džejmsa Elroja (1987) pokazala mi je kako biti brutalan i emotivan u isto vreme, da milion podzapleta nije previše ako znaš kuda si krenuo i da su neprijatelji ponekad najveći prijatelj (i obrnuto).

Ni u jednoj knjizi nisam tako izgubio tlo pod nogama kao u Anubisovim vratima Tima Pauersa (1983) kad sam imao šesneast godina, što od tada stalno želim da radim svojim čitaocima.

Stripovi


Kao dete sam se kupao u stripovima kao Baja Patak u bazenu punom novca u svom trezoru. U većini sam uživao, ali za neke nisam ni znao koliko su mi važni dok su bili aktuelni. Na primer, i dalje ne mogu da verujem da je jedan čovek, Mišel Renije poznatiji pod pseudonimom Greg (1931-1999), bio scenarista takvog briljantnog niza naslova kao što su, između ostalih Bernard Prins, Lik Orijent, Bruno Brazil ili Pukovnik Klifton.

Uvek sam bio slab na novinske stripove objavljivane u kaiševima, a posebno na višedecenijske majstorije kao što su Džoni Hazard Frenka Robinsa i Modesti Blejz Pitera O'Donela i Džima Holdveja. Voleo bih da sam u stanju i prilici da stvorim nešto slično.

Naravno, imao sam tu ludu sreću i zadovoljstvo da odrastem u vremenima kad je Jugoslavija bila stripovska velesila: bili su tu crnohumorni SF u Astro-iđanima Željka Paheka, nepredvidive zlokobne kratke priče u Zvijezdama Igora Kordeja, jedan od boljih vesterna u stripu u Teksaškim jahačima Rajka Miloševića Gere i Dragana Savića, i komične, seksi, visokobudžetne eskapade u Kobri Branislava Kerca i Svetozara Obradovića.

Na izlasku iz tinejdžerskog doba nisam se toliko zasitio stripova, koliko sam izgubio nekadašnji žar, ali jedan strip je uspeo sve da povrati: Watchmen Alana Mura i Dejva Gibonsa (1987) nisam otkrio čim je izašao – mada sam mogao – jer me je odbijao crtež (koji sam u međuvremenu zavoleo i smatram ga genijalnim), ali neke stvari otkrijete kad ste za to spremni, a ovaj strip me je pukao skoro kao ništa pre toga. I danas to smatram možda najvažnijim narativnim delom u smislu uticaja koje je izvršilo na mene.

Događaji 


U martu 1991. godine zadesio sam se u vojci na Jahorini u trenutku kada je, sasvim slučajno, u Sarajevu svirala moja tad (i sad) najomiljenija grupa, The Jesus Lizard iz Čikaga. Bio je to prst sudbine koji nisam smeo da ignorišem. Kopao sam rukama i nogama da budem pušten taj jedan dan, i to tokom radne nedelje, što nikako nije bila praksa JNA. Na kraju sam pronašao rupu u sistemu.  U koncertnom prostoru Obala pojavio sam se u civilci, što će za mučene regrute postati uobičajeni i obavezni postupak tek za koji mesec, i gledao rodonačelnike takozvanog noise-rocka u jednom od svojih najboljih izdanja, na vrhuncu karijere, neposredno po izlasku njihovog drugog (i najboljeg) albuma Goat (1991). Zvuk je bio, što se kaže, bolji nego na ploči: bubnjar je imao šesnaest ruku, gitarista zvučao kao da svira na kristalima lustera, basista sve držao na okupu, a kao frontmen poslužio Tasmanijski đavo. Dejvid Jau pričao je morbidne viceve, sucidalno uskakao u zahvalno nešokiranu sarajevsku publiku, a izveo je i svoj patentirani party trick po imenu “Tight'n'Shiny” (naziv jednog od instrumenatala s prvog albuma) koji podrazumeva vešto baratanje prstima, otkopčan šlic i fleksibilnu kožu mošnica. Posle koncerta sam se punog srca vratio u gradsku kasarnu, gde je trebalo da se javim do ponoći, i lakše izdržao preostalih pet i kusur meseci vojnog roka na čuki u samo praskozorje velikog nedoba.



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva