Jedna od reči koje najviše volim u srpskom jeziku (a koja zapravo nije srpska nego starogrčka) je HAOS. Nema veze nikakve sa mojim poetičnim doživljajem sveta, to od onih reči koje koristite kada nemate posebnih komentara, pa ukratko jednom efektnom univerzalnom rečju opišete da vas nešto u tome  izuzetno pogađa pozitivno ili negativno. Primer situacije: E, znaš da uskoro treba da izadje novi album Tool-a?; ja odgovaram: Liiii, haaaooos!!! Ili situacija broj 2: Znaš li da poskupela struja? - Ma znam, brate, haos... Ili situacija broj 3, kao izraz neopisivo dobrog doživljaja: Lele, kol’ko haos bilo na svirku sinoć! ( i nisam pogrešila padež, iz Niš sam, molim lepo). To je moje izražavanje kad se UBACUJEM (s akcentom na poslednjem slogu). UBACIVANJE, UBACIVATI SE je žargonska reč širokog značenja a ja je najviše koristim da opišem neki opušteni stajl bivstvovanja, neku vrstu razbijanja dokolice korišćenjem uličnog govora: ’Ajmo napolje da se ubacujemo! (Pravimo neki haos).

I tako, ubacujem se ja ovde po Velenju ovih dana puno, svakakve akcije (opet akcenat na poslednjem slogu) i već drugog dana čula sam muziku velenjskog thrash-crust metal benda KAOZ  koji nažalost, više ne postoji. U susret večerašnjem metal programu iskoristiću priliku da ih predstavim kao uvod u opis ove muzički agresivnije strane velenjske scene. Samo ime benda mi se dopalo, jednostavno, efektno, so thrashy, moja omiljena reč in slovenian way...

Kasnim na metal night. Propustila sam jedan bend Curse of Instinkt. Ali neću propustiti priliku da ih pomenem ovde. Još se čulo iz daljine dok sam dolazila gruvanje poslednje pesme u hard core, možda čak i grind fazonu. U programskoj knjižici najavljeni kao bend sa prepoznatljivim melosom i neobuzdanom energijom. Pozdrav, do sledeće prilike. Primećujem da je ovo do sad najposećenije veče.

Koncept metal večeri je osmišljen pomalo ekstremno. Sudar new age-a i old school black metala. Metalci – čudna sorta, nekako uvek željni glasnog dokazivanja, ukrotitelji buke, opremljeni teškom artiljerijom (instrumentalno), najdramatičniji, scenski nikada bez maske. Sav taj militarizam u muzici i postrojavanje fanova (bolja reč je poštovalaca) u prve redove kao na prvu liniju fronta. Sav taj adrenalin i iščekivanje nastupa. Srce na teren. Hearts on fire. Izvođači u metal muzici uvek pretenduju na beskompromisno osvajanje scene – ističu svoje mračne zastave, mašu svojim obeležjima, logoi, natpisi, grupisanje, relikvije, uniformisanje, glasni uzvici podrške, zviždanje, insistiranje na masovnosti – ko je jači? U metalu je stalno prisutno to dokazivanje muškosti. 
 

Inmate je dosta popularan slovenački metal bend. Postoje duži niz godina, a saznala sam da su od svog nastanka dosta izmenjali članove, ali i koncepciju. Zvuče savršeno, tehnički bez greške, rekla bih, kao iz knjige. Za ovakvu vrstu muzike treba imati puno energije i za izvođenje, a i za slušati. Muzika ovog benda počiva na hard core osnovama, tehnički melodični death (po ritmu) i dosta upliva američke škole thrash-a. New age se oseća u vokalu naročito, kombinacija growl-ovanja i clean pevanja u pomalo emo-fazonu, u stilu svih onih bendova koji su se masovno pojavljivali s početka 21. veka. Slipknot mi se nametnuo kao neka asocijacija u tom smeru. Poklonicima old school-a se retko dopadaju. Koketiranje sa komercijalom – težnja za dobrom reklamom, a možda i ošišana kosa, stil bahatog američkog uličara je nešto što oni iz tabora „onih drugih“ metalaca ne vole baš da vide. Oni stoje sa strane, čekaju nešto drugačije, ili još uvek nisu došli. Inmate muzika rasterećena je teške filozofije, tekstovi obično nose epski zanos i tematiku, sastavljeni iz melodičnih refrena u vidu parola i poziva na reagovanje, grupisanje i bunt. Velika gužva u publici i pravo divljanje i pevanje je pratilo njihov nastup. Imaju publiku koja ih poštuje do kraja, bez predaje, naravno, nisu pušteni sa scene bez bisa. Fin haos su napravili, svaka čast, pa ko voli nek’ izvoli sledeći put. 
 

Zanimljivo je da kada se menja postavka scene, menja se i publika. Većina poklonika Inmate-a polako odlaze. Povlači se jedna vojska, front osvajaju neki drugi mračni tipovi, svakom kosa do zadnjice, u najmanju ruku... Opet postrojavanje. Čekanje. Cela scenografija postavljena. Mrak na bini i kao neko isparavanje pod prigušenim reflektorima. Kao priprema ide Darkthrone sa zvučnika. Ma šta dođavola rade, što ne počnu, mislim se ja... Pa da, otišli da se šminkaju. Ne može to bez corps paint-a. Metal je doveo grotesku i karnevalizam do maksimalnih granica. Dramatična muzika mora biti praćena i dramatičnim nastupom. Ovoga puta na sceni je evropski (skandinavski), paganski, old school black metal u izvođenju benda Kholn iz Velenja. Barokne tendencije u metal muzici bile su mi uvek zanimljive za razmatranje. „Misli o smrti“ je često maksima mnogih metal bendova, a naročito ove struje. Opscenost, hiperbolisanje, protivljenje hrišćanstvu, opsesija demonologijom, đavolisanje na sve načine... Vatra, sveće, kosturske glave, bodljikave žice, ritualizam– ratničke boje na licu, lanci i ostala teška metalurgija u stajlingu neizbežan su deo jednog black metal performansa. Ali džabe sve to ubacivanje, mora zajeban izgled i da se opravda zajebanom muzikom. Kreću. Dosta mlada postava, ali scenski i muzički odlično uigrana. Zaista brz, energičan, muški nastup. Klasičan black. Lično sam ljubitelj ovog pravca i omiljeni srpski bend u tom fazonu je The Stone (Beograd). Prošle godine su objavili novi album pod nazivom „Nekroza“ i promovisali ga 21. marta 2015. u Domu omladine (Beograd) nezaboravnom svirkom. Insistiraju na paganskoj tematici, tekstovi su im na srpskom jeziku (zbog čega ih naročito domaća publika smatra true bendom), a po poetičkoj težini lyrics-a su po mom mišljenju na veoma visokom nivou – dosta filozofije i analize ljudskih osobina i ponašanja u jednom pesimističnom, romantičarskom duhu. Zaista bi trebalo uživo videti nastup Kholn-a, gde god ih odveli putevi agresivne muzike, biće uspešni.

Kulminacije nastupa sva tri benda možete pogledati ovde.

Nakon scenskog nastupa opasni metalci bez mane i straha postaju opet ona ista deca na igralištu Kunigunde. Scenski rekvizit (svinjska glava – prava, direktno iz klanice, pretpostavljam), svečano je predata publici. Mahanje njome i suludi ples. Prava smejurija, ubacivanje, haos, ludilo – zagarantovana zabava. Pravi kontrast onom plesu sa vatrenim poi-em u gracioznom Paulinom izvođenju. Ali u karnevalu je sve izvrnuto. Sve je ruganje. Suštinu maski u metalu duhovito su predstavili članovi još jednog srpskog benda iz Novog Sada – Horor piknik. U suštini njihovog stvaralaštva je parodija ali upakovana u agresivan speed metal gde možete čuti svakakve primese, a tekstovi su im čista sprdnja na konto đavolisanja svih metalaca na svetu:

Bitno je da ostanemo true i kad skinemo maske. Bitno je da se ubacujemo.

txt: Ana Nikolić
foto: FB stranica festivala