16.5.2015. Društveni Centar – Novi Sad

Kakav dan i kakav koncert! Nažalost i poslednji novosadskog streetpunk/oi! benda The Bayonets. Mnogi fanovi i prijatelji benda nisu želeli da Bajoneti postanu rahmetli, ali što kaže pevač Miljan, smisao benda nije da se ostatak posade reciklira, a da je on jedini član, pa je samim tim odustao od ’’Miljan i drugari’’ koncepta i presekao odlaskom u penziju Bajoneta kao takvih. A sada malo i o proslavi odlaska u penziju.

Kao što rekoh neverovatan dan. Krenuh iz rodnog grada u 8 sati ujutru, palcem. Iz tri puta, oko 16 časova, nađoh se Novom Sadu, Ujvideku, Neoplanti... Taman dovoljno vremena za Zaječarsko pivo sa drugarom, pa onda lagano, put pod noge, ka Društvenom Centru. Društveni Centar je, inače, skvotirani prostor u Kineskoj četvrti Novog Sada, koji je od skora dobio i legalnu potporu. Ekipa je lagano krenula da se okuplja. Bilo mi je drago što sam među puno poznatih novosađana i novosađanki, video i drugare i drugarice iz susednih zemalja i ostalih gradova Srbije, pa su svoje predstavnike imali, pored Zaječara, i (Novi) Bečej, Beograd, Osijek, Varaždin, Budimpešta, Sombor itd. Pravi regionalni punk samit.


Stejdž je montiran u dvorištu DC-a i uz OI! zvuke svih paralela i meridijana, ljudi su se zagrevali za koncert koji samo što nije počeo. Fina uvertira za fenomenalno veče u najavi. Prvi bend, iz daleke Nemačke, grada St. Pauli-ja (članovi su inače fanovi suparničkog HSV-a) na reci Labi, Hamburga, Arrested Denial. Krenuli su da praše oko 22h i sve do negde 23h. Zvuk AD-a se može opisati kao svojevrsni melodični streetpunk sa blagim uplivima u klasični punk rock, a na momente i ska. Iza sebe imaju 2 albuma, od kojih je drugi izdat za Mad Butcher records, i split izdanje sa Bajonetima, koji je ujedno poslednje izdanje oba benda. Većina publike je još uvek bila unutar DC-a, ispijala svoje piće i čavrljala, ali je ostatak, koji se našao ispred bine tokom muziciranja gostiju iz Nemačke, svaki završetak pesme ispratio aplauzima. Dopalo mi se što su uprkos statičnosti, momci za instrumentima dali sve od sebe i ludo se zabavljali sve vreme. Odsvirali su i par obrada njihovih domaćih bendova i jednog oldschool anarho rep izvođača. Sve vreme su pozdravljali Bajonete, Novi Sad i bendove iz Srbije sa kojima su svirali na pređašnjoj turneji. Nastup su završili uzvicima ’’Ooo stay young forever’’, čime su još jednom dali poštovanje grupi The Bayonets i samom činu pozivanja ovih pankera iz dalekog Hamburga da gostuju na oproštajnom koncertu.


Binu su, potom, preuzeli gosti iz Zadra, poznavaocima hc punk scene bivše Jugoslavije dobro poznati, Crasso De Odio. Bend je nastao još davne 2001. godine i isprva su gajili čvrst punk zvuk, sa blagim uletima u hardcore. Takođe, na prvom izdanju su se latili hrvatskog jezika u liričkoj ekspresiji, dok su na drugom zašli u reke engleskog jezika i na trećem izdanju mu se, konačno, i totalno posvetili. Takođe je i zvuk evoluirao. Od sirovog panka do hc/streetpunk zvuka sa horskim deonicama koje pozivaju na singalong. Uglavnom su svirali pesme sa poslednjeg Life Like albuma, ali su se promuvali i neki stari dobri hitovi sa prvog albuma, poput meni omiljene pesme ’’Preko Iluzija’’. Bend je dobro poznat novosadskoj publici, pa su se momci i devojke u publici rado prihvatali mikrofona u želji za vokalnim saučešćem. Najveća ludnica u publici je nastala za njihove dve najslušanije numere sa poslednjeg, gorepomenutog, albuma, koje nose nazive ’’Fed up with hate’’ i ’’Arm 2 arm’’. Na kraju su se svim silama potrudili da odsviraju i jednu obradu, meni jednog od najdražih streepunk bendova, Defiance, ali im ovozemaljske sile to nisu dozvolile, pa su nas napustili bez nje. U pitanju je pesma ’’No future, no hope’’, koju rado sviraju na koncertima. Publika ih je otpratila burnim aplauzom i urlicima, a oni štafetu predadoše domaćinima.


The Bayonets. Bend nastao 2004. godine, iza sebe nekoliko evropskih turneja, bezbroj koncerata po Srbiji i regionu, album ’’Our Fight’’ na CD-u i LP-ju, 2 split izdanja sa Arrested Denial i The Dipsomaniacs i eto, posle svega toga kraj. Kako to i dolikuje, oproštajnu svirku su priredili u svom rodnom gradu, pred fanovima i prijateljima iz Novog Sada, ali i, kao što rekoh, brojnih gradova Srbije i okolnih zemalja. Posle dosta nameštanja i priprema i bacanja publike u iščekivanje, krećemo. Prva pesma, meni omiljena, ’’So many times’’. Instant u publici kreće ludnica. Pogo, singalong, stagediving, polivanje pivom, otimanje mikrofona... Bend je u jednom trenutku, doslovno, bio primoran da se pomakne do ograde koja je bila iza bine zbog ekstaze publike koja je rezultirala okupacijom prostora rezervisanog za bend. Već na drugoj pesmi ’’Try to recall’’ dve baklje bivaju upaljene u publici. Opšti haos pozitive i spektakularnog ludila kreće i ne jenjava do kraja svirke. Ređaju se hitovi ’’Jeftina nostalgija’’, ’’Our Fight’’, ’’Plakati’’, ’’Stojim sam’’, ’’Stay Young Forever’’... Napravili su Bajoneti jedan veliki omaž celokupnoj karijeri. U jednom trenutku je i bivši basista, Papa Karinjo (koji je kasnije prešao za DJ pult) preuzeo instrument na par pesama, a od starih članova tu je bio i Jova iz benda Ringišpil, koji je u jednom trenutku, da li u delirijumu ili iz ljutnje, bacio gitaru u vis, a ista se našla u susednom dvorištu, haha. Totalni haos. Mikrofon je skoro sve vreme bio van ruku pevača Miljana, a i horske deonice su takođe pripale publici, odnosno oni koji se nisu dokopali Miljanovog mikrofona, prihrlili su onima koji su bili slobodni. Kako to obično biva, koncert su završili antifašističkom himnom ’’Never Forget’’. Naravno, publika nije dala da se tu zezanje okonča, pa su nas Bajoneti nagradili Cukićevom ’’Julijom’’ i DC himnom ’’Skitnica’’ Jasne Zlokić. Nažalost, nakon toga su se i zvanično pozdravili sa publikom po poslednji put. Prelep događaj za jedan tužni povod. Odoše Bajoneti u istoriju, ali su makar po poslednji put ostavili publici osmehe na licima i radost u srcima.

Žurka se potom prenela sa oi punk-a na disco, pop i dance hitove prošlosti. Piva u tonama i pozitivne atmosfere u nemerljivom broju. Sve je trajalo do ranih jutarnjih sati. Kako sam došao na koncert (autostopom), tako se i vratih, ali ovog puta pun sreće i napunjenih baterija pozitivom, koja će me, nadam se držati do sledećeg dobrog koncerta. I za kraj:
’’So many times I’ve got heart full of scars,
and when there’s nothing but the pain, I know I will raise again!’’

Timočanin