Biti rokenrol
Helly Cherry
Biti rokenrol, Petar Peca Popović i Mihajlo Pantić, Službeni glasnik, 2011. godine
Rokenrol ima mnogo lica. Svako od njih ima svoju priču. Ispričati barem neku od njih znači opisati delić istorije koja čini kulturni, socijalni, a prvenstveno muzički pokret kakav je bio rokenrol na svom početku. Istorijati najčešće podrazumevaju dosadne hronološke navode koji se, tako ogoljeni, ne razlikuju preterano od udžbenika. O rokenrolu se ne može pisati iz biblioteka, ne može se verovati škrtim novinskim zapisima koji nisu mogli da sagledaju dugoročni značaj nekih, tada se činilo, nevažnih svirki. Rokenrol se živi, pa zahteva i takvo pisanje.
U ovoj knjizi autori su se opredelili da nam kolažno prikažu neke od najvažnijih tačaka u istoriji rokenrola na našim prostorima, najviše na planu beogradske scene, ali i nekoliko izvođača iz Vojvodine. Ono što daje dinamiku ovoj knjizi i izdiže je iznad svih suvoparnih tekstova na sličnu temu je njena forma. Knjiga je podeljena na dve paralelne priče: „Ulazak u harem“ i „Čudna šuma“. Tekstovi na levoj strani knjige pripadaju prvom narativu i napisao ih je Petar Peca Popović. Verovatno da nema stručnijeg i boljeg čoveka koji može da nas provede kroz glavne tačke u istorijatu rokenrola. On od svoje osamnaeste godine objavljuje novinske tekstove na ovu temu, a kao dugogodišnji glavni urednik časopisa Džuboks i Rock, a još važnije – kao posvećeni slušalac, bio je u mogućnosti da ispiča mnogo toga što se dešavalo iza scene, sve ono što jedan istorijski trenutak približava kroz priču ljudi koji su u njemu učestvovali. Njegovi tekstovi su živo svedočenje, puni anegdota i ličnih impresija usko povezanih sa glavnim junacima bendova o kojima se i govori. U taj rokenrol istorijat ulazimo prvo kroz priču o pionirima nove muzike: Iskrama, Zlatnim dečacima i Siluetama, a onda se priča produbljuje tekstovima o Korni grupi, Ju grupi, Pop mašini, Smaku i drugima. Njegovi kritiči stavovi na novi način razmatraju uticaj nekih bendova i ljudi koji se danas čine skrajnutim, kao štu su Đorđe Balašević, EKV, Riblja Čorba,, Prele. Za poštovanje je što čovek od tolikog autoriteta u ovoj struci sa takvom pažnjom bira reči i argumentuje svaki svoj stav.
Drugi deo knjige, onaj na desnoj strani, naslovljen „Čudna šuma“, napisao je Mihajlo Pantić, univerzitetski profesor i pisac. Njegovi tekstovi su više literarni i oslikavaju razvitak rokenrola kroz kratke priče nekoga ko je i sam maštao da bude deo te istorije. Ovi tekstovi nam pokazuju koliko je zapravo rokenrol bio značajan za one ljude koji nikada nisu postali profesionalni muzičari, već su u njoj učestvovali kao slušaoci i obožavaoci. Mihajlo Pantić balansira između svoja dva poziva profesora i pisca i oblikuje svoju priču iz ta dva viđenja. To se primećuje u načinu na koji analizira liriku pojedinih pesama i smešta ih u širi kulturološki kontekst ili u načinu na koji pripoveda kako je u detinjstvu prvi put video električnu gitaru.
Najzabavniji momenti u ovoj knjizi su kada se na istoj temi ukrste perspektive oba pisca, kao što je na primer poglavlje o Preletu. Na tim mestima možemo da nazremo koliko je zapravo priča o rokenrolu velika i kako svako od nas nosi u sebi delić te ogromne pripovesti o, za mnoge, najznačajnijem muzičkom porektu u istoriji civilizacije.
Andrea Kane
Rokenrol ima mnogo lica. Svako od njih ima svoju priču. Ispričati barem neku od njih znači opisati delić istorije koja čini kulturni, socijalni, a prvenstveno muzički pokret kakav je bio rokenrol na svom početku. Istorijati najčešće podrazumevaju dosadne hronološke navode koji se, tako ogoljeni, ne razlikuju preterano od udžbenika. O rokenrolu se ne može pisati iz biblioteka, ne može se verovati škrtim novinskim zapisima koji nisu mogli da sagledaju dugoročni značaj nekih, tada se činilo, nevažnih svirki. Rokenrol se živi, pa zahteva i takvo pisanje.
U ovoj knjizi autori su se opredelili da nam kolažno prikažu neke od najvažnijih tačaka u istoriji rokenrola na našim prostorima, najviše na planu beogradske scene, ali i nekoliko izvođača iz Vojvodine. Ono što daje dinamiku ovoj knjizi i izdiže je iznad svih suvoparnih tekstova na sličnu temu je njena forma. Knjiga je podeljena na dve paralelne priče: „Ulazak u harem“ i „Čudna šuma“. Tekstovi na levoj strani knjige pripadaju prvom narativu i napisao ih je Petar Peca Popović. Verovatno da nema stručnijeg i boljeg čoveka koji može da nas provede kroz glavne tačke u istorijatu rokenrola. On od svoje osamnaeste godine objavljuje novinske tekstove na ovu temu, a kao dugogodišnji glavni urednik časopisa Džuboks i Rock, a još važnije – kao posvećeni slušalac, bio je u mogućnosti da ispiča mnogo toga što se dešavalo iza scene, sve ono što jedan istorijski trenutak približava kroz priču ljudi koji su u njemu učestvovali. Njegovi tekstovi su živo svedočenje, puni anegdota i ličnih impresija usko povezanih sa glavnim junacima bendova o kojima se i govori. U taj rokenrol istorijat ulazimo prvo kroz priču o pionirima nove muzike: Iskrama, Zlatnim dečacima i Siluetama, a onda se priča produbljuje tekstovima o Korni grupi, Ju grupi, Pop mašini, Smaku i drugima. Njegovi kritiči stavovi na novi način razmatraju uticaj nekih bendova i ljudi koji se danas čine skrajnutim, kao štu su Đorđe Balašević, EKV, Riblja Čorba,, Prele. Za poštovanje je što čovek od tolikog autoriteta u ovoj struci sa takvom pažnjom bira reči i argumentuje svaki svoj stav.
Drugi deo knjige, onaj na desnoj strani, naslovljen „Čudna šuma“, napisao je Mihajlo Pantić, univerzitetski profesor i pisac. Njegovi tekstovi su više literarni i oslikavaju razvitak rokenrola kroz kratke priče nekoga ko je i sam maštao da bude deo te istorije. Ovi tekstovi nam pokazuju koliko je zapravo rokenrol bio značajan za one ljude koji nikada nisu postali profesionalni muzičari, već su u njoj učestvovali kao slušaoci i obožavaoci. Mihajlo Pantić balansira između svoja dva poziva profesora i pisca i oblikuje svoju priču iz ta dva viđenja. To se primećuje u načinu na koji analizira liriku pojedinih pesama i smešta ih u širi kulturološki kontekst ili u načinu na koji pripoveda kako je u detinjstvu prvi put video električnu gitaru.
Najzabavniji momenti u ovoj knjizi su kada se na istoj temi ukrste perspektive oba pisca, kao što je na primer poglavlje o Preletu. Na tim mestima možemo da nazremo koliko je zapravo priča o rokenrolu velika i kako svako od nas nosi u sebi delić te ogromne pripovesti o, za mnoge, najznačajnijem muzičkom porektu u istoriji civilizacije.
Andrea Kane