Swiss Invaders Balkan Tour
Swiss Invaders Balkan Tour

Problem metal



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Metal sam počeo da slušam kasno, ali zato nisam zakasnio da takoreći prestanem sa slušanjem

Učili smo rečcu “verovatno” u osnovnjaku, i svako od nas je trebalo da ga upotrebi u rečenici; moja je bila: U našem pametnom odeljenju verovatno niko ne sluša Iron Maiden. Kao i mnoge moje rečenice, ta je bila dvosmislena – osim tipa koga sam gađao, stvarno niko nije slušao IM, i smatrao sam ih pametnim/glupim zbog toga. Tada. Sada bih ih smatrao isključivo pametnim.

Najbliže što sam kao osnovac prišao metalu bila je “Stairway To Heaven” na nekoj kompilaciji, i isecanje Led Zeppelin iz novina. (Rekao bih da je bila još neka pesma, dopisaću ako se setim.) Da, znam da je kao teški metal koji pada s neba prva opisana muzika Džimija Hendriksa – pobogu, pa njegov poster je visio na boku regala mog oca za kratko vreme koje je moja majka provela s njim uoči mog rođenja. Ali, na očev muzički uticaj čekao sam do 1999. (Majka je furala U škripcu!!!)

Početkom veka, sredinom gimnazije, kasnim s kupovinom cede plejera. Prvi diskovi bili su mi Whitesnake “Restless Heart” i Korn “Issues”, ali prvi pravi metal – a nije Metallica – koji je ušao u moju sobu bio je Cradle of Filth “Cruelty and the Beast”, i na njemu pesma “Hallowed Be Thy Name”. I ne znajući da je u pitanju obrada Mejdena – inače nikad ne bih – upao sam u crni metal.

Ikonografija Mejdena, i u manjoj meri Filta, otpočetka mi je bila klinačka. To ne znači da nisam potrčao u Barutanu da se poklonim Polu Di Anu, možda čak i u trampljenoj teksas jakni “Killers”. Mislim da mu je predgrupa bio Alister, bend u kom je moj dobar prijatelj svirao klavijature. Prethodno smo prijatelj i ja pešice išli u Ćupriju (i nazad, 20+ km) da ih slušamo sa Simargalom….

Na godišnjicu oslobođenja Jagodine u WWII, 17. oktobra 2003, slušali smo Dimmu Borgir i Hypocrisy u Budimpešti. Prijateljsko čavrljanje uz pivo, tokom kog je obznanjeno da smatram kako je (blek)metalisanje jedno obično pozerisanje, završio sam u španskoj kragni prominentnog beogradskog blekmetal pevača, koji je moje smatranje retroaktivno shvatio kao lično vređanje. I tada mi je puklo koliko sam sve vreme bio u pravu, i koliko sam se u stvari trudio da iz metala izdvojim samo ono važno – muziku i poneki tužni tekst – a zanemarim sve ostalo, koje i nije malo.

A zašto bih se trudio kad postoji toliko bolje muzike i tužnijih tekstova, pritom bez bagaža? Što ne znači da sam svoju jedva punoletnu, spontanu “odluku” odmah sproveo u delo. Drugog januara 2004. na istom mestu slušamo moj omiljeni Moonspell, moju omiljenu Lacunu Coil, te Charon i Passenger. Proleća iste godine Mayhem. Iduće dve godine tu su Katatonia, Anathema…

Na Type O Negative sam krenuo i vratio se s autobuske; na Tiamat, The 69 Eyes i Satyricon nisam ni kretao, na Paradise Lost sam stigao. Probio sam se u prve redove kad je počeo HIM. Ali verujem da sam finu tačku stavio s My Dying Bride 2009; dopali su se i tadašnjoj curi nemetalki.

Ono što možete primetiti jeste da su se skoro svi ovi bendovi emancipovali od metala – a onda mahom i zatvorili krug, nažalost, ili se u boljem slučaju razišli – i da je svaka ta promena bila upečatljiva i ukusno izvedena, što je i očekivano budući da su im i metal počeci bili atipični. A s obzirom na to da se evolucija te generacije bendova pretežno odvijala krajem devedesetih, volim da je zovem trip hop efektom, bilo da su mu bili geografski bliski, kao MDB/P. Lost, bilo da je proradio “efekat leptira”, pa je svoj tako naslovljeni album Moonspell snimio u Londonu 1999.

E sad, da li važi jednom metalac – uvek metalac, pa zato zatvaraju krug, ili znaju da im publika zauvek ostaje u svojim dvadesetim, pa prevladava poslovni interes, neka kaže neko analitičniji. Meni ostaje da žalim što nisam video The Gathering s Anneke, ni Theatre of Tragedy s Liv. Ni Emperor.

Petar Cvetković, šumetalac



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva