Dilan Dog - Porodični portret
Helly Cherry
Oni koji prate našu stranicu su već navikli da povremeno čitaju tekstove posvećene kultnom istraživaču natprirodnih pojava. To se, otprilike, dešava svaki put kad na našim kioscima osvane epizoda koju vredi posebno analizirati.
Dilan je, makar mu ime pisali sa “y”, odavno postao sastavni deo naših života, kao svojevremeno “Alan Ford”- mada, u manjoj meri. Valjda su fore iz cvJećarnice bile lakše za pamćenje od onih koje ispaljuje Gručo, ne znam. Ipak, alanfordovska bJeda i sistem u kome debelguzi prasci uživaju i bogate se dok drugi gladuju, u našim životima dobili su i novu dimenziju. Apsurdnost, dešavanja na granici snova (košmarnih, dakako) i iščašeni humor koji karakterišu strip o Dilanu.
Jubilarni broj 300, “Porodični Portret”, donosi nam – ništa, ali kakvo ništa! Ništa u koloru, sa svim likovima koje volimo još od kraja osamdesetih i ranih devedesetih. E, tu već ništa dobija kakvu-takvu formu i postaje nešto.
Da pojasnimo, ako ste čitali jubilarac 100, “Priča o Dilanu Dogu”, kao i kolor dvobroj “Ksabaras/U Ime Oca”, celo to edipovsko, istripovano spuštanje niz tobogan (davne) prošlosti, završava se u bazenu već viđenog.
Eto, olakšao sam dušu. Ali, za one koji ne čitaju samo naslov i uvod teksta, sledi i razrada i negiranje upravo napisanog.
To što se radnja ove epizode dešava čitavih dvesta brojeva nakon jubilarnog stotog, a po hronologiji dešavanja radnje pre onog opisanog u broju 100...pa, iako deluje kao šibanje mrtvog konja, Dilanu bi to mogli i da oprostimo.
“Prvih pedeset brojeva Dilana su bili prava stvar, posle toga se pretvorio u hispanoameričku telenovelu”, reče moj prijatelj, dobar poznavalac i ljubitelj stripova. U pravu je, delimično.
Da je objavljeno prvih pedeset brojeva, plus “Priča o Dilanu Dogu” kao završni, pedeset prvi – imali bi pred sobom možda ponajbolji strip serijal ikad. Po kvalitetu scenarija, crteža, metafizičkih nivoa priče koji prevazilaze žanr, medij...prevazilaže i sam život?
Ipak, ubistvo dece se vazda smatralo, i smatra se, grehom i krivičnim delom najgore vrste.
Dilan je Sclavijevo dete, i on nije želeo da ga ubije, makar gledao sopstvenim očima kako stari i gubi se.
U novim brojevima ovog stripa Gručo će postati bloger?
Pa, šta? Koga, bre, zabole za to?
Za pare koje sam zaradim ima da kupujem Dilana sve dok ne postane voditelj “Granda”. Ionako trpim sumnjičave poglede prodavačice svaki put kad na kiosku tražim ovaj strip. Znate onaj pogled preko okvira naočara? Razumeli smo se.
Konkretno, ova epizoda se “šlepuje“ na omiljenost likova kao što su Morgana, Ksabaras (?), Niko, Smrt (?), Život, mačak Kaljostro (hmmm), Krendal Rid, autor stripova. Tu je Sibil Brauning, prva junakinja stripa kojoj smo videli golu sisu, '87. Pojavila se već u prvom broju ovog stripa.
Sećam se da sam bio na letnjem raspustu, sedeo sa stripom u rukama ispod terase moje zgrade i gledao one zombije, Sibilinu sisu, ludog Gruča i harizmatičnog Dilana i KA-BUM! ode moje dotadašnje shvatanje stripa u vazduh kao i Ksabarasova laboratorija.
E, to radim celog svog života čitajuči Dilana. Tražim taj prvi momenat susreta sa njim, kao i neke kasnije, u epizodama koje su mi obeležile odrastanje.
U ovoj epizodi IMA tih elemenata. Dok Krendal Rid crta strip o Dilanu, i na taj način nastaje priča koju pratimo (stari narativni trik, ali nikad ne omane), u smenjivanju slika kao u snu, vidimo najpre novu verziju završetka prve epizode Dilana, “Doktor Ksabaras”. Nakon toga, aluzije na “Morganu”, “Priču Ni o Kome”, i još neke kultne epizode.
Tu je meditiranje o dualitetu Dilanove ličnosti, kroz odnos sa njegovim ocem i najvećim neprijateljem, Ksabarasom, te platonske ljubavi prema Morgani koja mu je keva, i eto posla za psihologe. Naravno, Edipov kompleks je nešto sa čim se svaki muškarac susreće u svom najranijem dobu, a Dilan nije superheroj već kompleksni lik koji se gradio postepeno od prvog kadra u kome se pojavio, strana 11 u epizodi “Doktor Ksabaras”. Čitav lik mu se, doduše, vidi tek na strani 12 u ovom stripu. E, neka sam ga našao na sajmu u onom delu sa starim knjigama, za dvesta dindži. Čuvao lik tezgu svom bratu, a ovaj popizdeo kad se vratio i video po kojoj ceni mu odlaze Dilan broj jedan, tri i još neki. Hahaha, sardonično se nasmejah.
Dakle, slobodno izdvojite dve stotine trideset dinara za ovaj strip, i nasmejte se u lice prodavačici koja vas sumnjičavo posmatra preko okvira naočara. Zaboravite da je Dilan, možda, odavno ispričana priča.
U pogovoru Marka Šelića ćete pročitati sve te dubokoumne analize koje ovog strip junaka prate kao neplaćeni računi.
Ja sam samo hteo da izložim neke svoje razloge zašto ne treba dići ruke od Dilana, i pokopati ga dublje od nekih novih scenarista koji mu to (za sada, bezuspešno) rade.
Dilan je mrtav, i svi to znamo – živeo Dilan, da umre, ne damo!
Milan Katić
Dilan je, makar mu ime pisali sa “y”, odavno postao sastavni deo naših života, kao svojevremeno “Alan Ford”- mada, u manjoj meri. Valjda su fore iz cvJećarnice bile lakše za pamćenje od onih koje ispaljuje Gručo, ne znam. Ipak, alanfordovska bJeda i sistem u kome debelguzi prasci uživaju i bogate se dok drugi gladuju, u našim životima dobili su i novu dimenziju. Apsurdnost, dešavanja na granici snova (košmarnih, dakako) i iščašeni humor koji karakterišu strip o Dilanu.
Jubilarni broj 300, “Porodični Portret”, donosi nam – ništa, ali kakvo ništa! Ništa u koloru, sa svim likovima koje volimo još od kraja osamdesetih i ranih devedesetih. E, tu već ništa dobija kakvu-takvu formu i postaje nešto.
Da pojasnimo, ako ste čitali jubilarac 100, “Priča o Dilanu Dogu”, kao i kolor dvobroj “Ksabaras/U Ime Oca”, celo to edipovsko, istripovano spuštanje niz tobogan (davne) prošlosti, završava se u bazenu već viđenog.
Eto, olakšao sam dušu. Ali, za one koji ne čitaju samo naslov i uvod teksta, sledi i razrada i negiranje upravo napisanog.
To što se radnja ove epizode dešava čitavih dvesta brojeva nakon jubilarnog stotog, a po hronologiji dešavanja radnje pre onog opisanog u broju 100...pa, iako deluje kao šibanje mrtvog konja, Dilanu bi to mogli i da oprostimo.
“Prvih pedeset brojeva Dilana su bili prava stvar, posle toga se pretvorio u hispanoameričku telenovelu”, reče moj prijatelj, dobar poznavalac i ljubitelj stripova. U pravu je, delimično.
Da je objavljeno prvih pedeset brojeva, plus “Priča o Dilanu Dogu” kao završni, pedeset prvi – imali bi pred sobom možda ponajbolji strip serijal ikad. Po kvalitetu scenarija, crteža, metafizičkih nivoa priče koji prevazilaze žanr, medij...prevazilaže i sam život?
Ipak, ubistvo dece se vazda smatralo, i smatra se, grehom i krivičnim delom najgore vrste.
Dilan je Sclavijevo dete, i on nije želeo da ga ubije, makar gledao sopstvenim očima kako stari i gubi se.
U novim brojevima ovog stripa Gručo će postati bloger?
Pa, šta? Koga, bre, zabole za to?
Za pare koje sam zaradim ima da kupujem Dilana sve dok ne postane voditelj “Granda”. Ionako trpim sumnjičave poglede prodavačice svaki put kad na kiosku tražim ovaj strip. Znate onaj pogled preko okvira naočara? Razumeli smo se.
Konkretno, ova epizoda se “šlepuje“ na omiljenost likova kao što su Morgana, Ksabaras (?), Niko, Smrt (?), Život, mačak Kaljostro (hmmm), Krendal Rid, autor stripova. Tu je Sibil Brauning, prva junakinja stripa kojoj smo videli golu sisu, '87. Pojavila se već u prvom broju ovog stripa.
Sećam se da sam bio na letnjem raspustu, sedeo sa stripom u rukama ispod terase moje zgrade i gledao one zombije, Sibilinu sisu, ludog Gruča i harizmatičnog Dilana i KA-BUM! ode moje dotadašnje shvatanje stripa u vazduh kao i Ksabarasova laboratorija.
E, to radim celog svog života čitajuči Dilana. Tražim taj prvi momenat susreta sa njim, kao i neke kasnije, u epizodama koje su mi obeležile odrastanje.
U ovoj epizodi IMA tih elemenata. Dok Krendal Rid crta strip o Dilanu, i na taj način nastaje priča koju pratimo (stari narativni trik, ali nikad ne omane), u smenjivanju slika kao u snu, vidimo najpre novu verziju završetka prve epizode Dilana, “Doktor Ksabaras”. Nakon toga, aluzije na “Morganu”, “Priču Ni o Kome”, i još neke kultne epizode.
Tu je meditiranje o dualitetu Dilanove ličnosti, kroz odnos sa njegovim ocem i najvećim neprijateljem, Ksabarasom, te platonske ljubavi prema Morgani koja mu je keva, i eto posla za psihologe. Naravno, Edipov kompleks je nešto sa čim se svaki muškarac susreće u svom najranijem dobu, a Dilan nije superheroj već kompleksni lik koji se gradio postepeno od prvog kadra u kome se pojavio, strana 11 u epizodi “Doktor Ksabaras”. Čitav lik mu se, doduše, vidi tek na strani 12 u ovom stripu. E, neka sam ga našao na sajmu u onom delu sa starim knjigama, za dvesta dindži. Čuvao lik tezgu svom bratu, a ovaj popizdeo kad se vratio i video po kojoj ceni mu odlaze Dilan broj jedan, tri i još neki. Hahaha, sardonično se nasmejah.
Dakle, slobodno izdvojite dve stotine trideset dinara za ovaj strip, i nasmejte se u lice prodavačici koja vas sumnjičavo posmatra preko okvira naočara. Zaboravite da je Dilan, možda, odavno ispričana priča.
U pogovoru Marka Šelića ćete pročitati sve te dubokoumne analize koje ovog strip junaka prate kao neplaćeni računi.
Ja sam samo hteo da izložim neke svoje razloge zašto ne treba dići ruke od Dilana, i pokopati ga dublje od nekih novih scenarista koji mu to (za sada, bezuspešno) rade.
Dilan je mrtav, i svi to znamo – živeo Dilan, da umre, ne damo!
Milan Katić