"Rock’n’roll se ne “organizuje” on se živi" - Jovan Petrović (Kristali)
Helly Cherry
Jovan Petrović, multikulturana ličnost. Muzičar, producent, glumac. Aktuelni bubnjar popularnog beogradskog sastava Kristali. Čovek sa bogatom muzičkom karijerom i jedan od retkih koji je ostao
dosledan svom pozivu i pored svih iskušenja današnjice. Odgovarjući na ključna pitanja vezana za pop-rock scenu prenosi nam dragocena iskustva i njegov doživljaj transformacije iste.
Da li verujete da danas među mladima može doći do ekspanzije rokenrola i šta mislite o današnjoj sceni kod nas i ex-yu regionu?Rock’n’roll je deo života koji je doživeo svoj smisao i samim tim je neuništiv. Taj fenomen je iznedren u periodu koji je bio najčistiji u novijoj istoriji čovečanstva (posle II svetskod rata, preciznije 50-ih godina), tako da pitanje da li će mladi ljudi danas doživeti rock’n’roll, i kako…? Nije neophodno, oni ga već žive.
Veoma brz razvoj tehnologije u svakom pogledu danas stvara privid nečeg novog različitog. Mladi ljudi su “Digitalni urođenici”, tehnologija je omogućila samo dinamičniju komunikaciju između ljudi i samim tim stvorila jednu čudnu atmosferu, u kojoj čovek opet (kao nečemu novom) treba da da smisao: “šta je poenta te vrste komunikacije”, “čemu služi”, “ko su akteri”, “kakav je smisao”, “kakva je čovekova uloga u svemu tome”… itd, itd…
Vratimo se na početak, tu treba dodati jednu naizgled sitnicu u ovom mozaiku a to je, da je npr. Bill Gates kada je dolazio na sastanke sa menadžerima velike kompanije IBM (sredinom 80-ih), bio odeven u rokerici i farmerkama, ostavivši na parkingu Harley Davidsona, kojim se dovezao… a opet sa druge strane imamo primer Johna Lennona koji je prepoznao moć tehnologije u smislu sušte kreativnosti koja je isto deo poruke kao i sama ideja. To se jasno čuje u pesmi “Revolution 9” koja je apsolutna avangarda a samim tim i formula, kako preneti ideju ljudskosti korišćenjem tehnologije. Mislim da mladim ljudima to nije problem pa samim tim je i rock’n’roll kao takav i dalje aktivan. Na kraju Rock’n’Roll je nešto kao “classic music” neunuštiv.
Takozvani “ex-yu rock’n’roll” je bio “organizovana tvorevina” pa samim tim kada je prestala ta “organizovana tvorevina” onda smo došli na mnogo realniju ravan koja mnogo toga govori a najmanje zašto nema više ili ti masovnijeg rock’n’rolla danas. Ta neka zemlja u kokjoj su svi živeli kao “dembeli” i za kojom pate, od radnika do visokih intelektualaca je u stvari bila prevara. I kako ti sad da očekuješ dalji tok u razvoju rock’n’rolla kada on nije realno postojao nego je bio “organizovan”… i naravno kada “organizatori” prestanu da “organizuju” onda i “organizacija” više ne postoji. A rock’n’roll se ne “organizuje” on se živi. Mislim da je ovakav odgovor mnogo korisniji nego da sam navodio bendove i novinare koji su “zbog ovog ili ti onog” tu nešto “radili” pa ih “nisu razumeli” i “zbog toga je sve propalo” itd… I samo da dodam, drago mi je što su među svom tom budalaštinom postojali bendovi: Indexi 60-ih, Smak i Time 70-ih, EKV 80-ih i Rambo Amadeus i Kristali 90-ih…
Epilog: današnja rock’n’roll scena u širem smislu reči je skrivena. I tek sada smo došli na realnu ravan: ko, šta, gde, kako, kome, čemu…
dosledan svom pozivu i pored svih iskušenja današnjice. Odgovarjući na ključna pitanja vezana za pop-rock scenu prenosi nam dragocena iskustva i njegov doživljaj transformacije iste.
Da li verujete da danas među mladima može doći do ekspanzije rokenrola i šta mislite o današnjoj sceni kod nas i ex-yu regionu?Rock’n’roll je deo života koji je doživeo svoj smisao i samim tim je neuništiv. Taj fenomen je iznedren u periodu koji je bio najčistiji u novijoj istoriji čovečanstva (posle II svetskod rata, preciznije 50-ih godina), tako da pitanje da li će mladi ljudi danas doživeti rock’n’roll, i kako…? Nije neophodno, oni ga već žive.
Veoma brz razvoj tehnologije u svakom pogledu danas stvara privid nečeg novog različitog. Mladi ljudi su “Digitalni urođenici”, tehnologija je omogućila samo dinamičniju komunikaciju između ljudi i samim tim stvorila jednu čudnu atmosferu, u kojoj čovek opet (kao nečemu novom) treba da da smisao: “šta je poenta te vrste komunikacije”, “čemu služi”, “ko su akteri”, “kakav je smisao”, “kakva je čovekova uloga u svemu tome”… itd, itd…
Vratimo se na početak, tu treba dodati jednu naizgled sitnicu u ovom mozaiku a to je, da je npr. Bill Gates kada je dolazio na sastanke sa menadžerima velike kompanije IBM (sredinom 80-ih), bio odeven u rokerici i farmerkama, ostavivši na parkingu Harley Davidsona, kojim se dovezao… a opet sa druge strane imamo primer Johna Lennona koji je prepoznao moć tehnologije u smislu sušte kreativnosti koja je isto deo poruke kao i sama ideja. To se jasno čuje u pesmi “Revolution 9” koja je apsolutna avangarda a samim tim i formula, kako preneti ideju ljudskosti korišćenjem tehnologije. Mislim da mladim ljudima to nije problem pa samim tim je i rock’n’roll kao takav i dalje aktivan. Na kraju Rock’n’Roll je nešto kao “classic music” neunuštiv.
Takozvani “ex-yu rock’n’roll” je bio “organizovana tvorevina” pa samim tim kada je prestala ta “organizovana tvorevina” onda smo došli na mnogo realniju ravan koja mnogo toga govori a najmanje zašto nema više ili ti masovnijeg rock’n’rolla danas. Ta neka zemlja u kokjoj su svi živeli kao “dembeli” i za kojom pate, od radnika do visokih intelektualaca je u stvari bila prevara. I kako ti sad da očekuješ dalji tok u razvoju rock’n’rolla kada on nije realno postojao nego je bio “organizovan”… i naravno kada “organizatori” prestanu da “organizuju” onda i “organizacija” više ne postoji. A rock’n’roll se ne “organizuje” on se živi. Mislim da je ovakav odgovor mnogo korisniji nego da sam navodio bendove i novinare koji su “zbog ovog ili ti onog” tu nešto “radili” pa ih “nisu razumeli” i “zbog toga je sve propalo” itd… I samo da dodam, drago mi je što su među svom tom budalaštinom postojali bendovi: Indexi 60-ih, Smak i Time 70-ih, EKV 80-ih i Rambo Amadeus i Kristali 90-ih…
Epilog: današnja rock’n’roll scena u širem smislu reči je skrivena. I tek sada smo došli na realnu ravan: ko, šta, gde, kako, kome, čemu…
Kako podstaći medije da više plasiraju pop-rok muzičare?
Zaprašivati ih svakoga dana sa praškom protiv bubašvaba… ha,ha,ha…šalim se…
Ne možemo “bolesnog čoveka” podsticati da “plasira svoje zdravlje”, niti mu pričati kako je on zbog svojih “loših navika” dospeo u situaciju da se razboli. Treba mu dozvoliti da postoji, otvoriti širom prozore, sipati vodu u cveće, izmamljivati osmeh na licu, jednom rečju komunicirati sa životom. Moje iskustvo u odnosu na ovo pitanje, već odavno postoji. Mnoge moje kolege su mislile da se krećem stranputicom razmišljajući na način koji je obeležio prvo moj život, a samim tim i moje stvaralaštvo. Kada se setim, koliko puta sam govorio da nije novac u prvom planu, već suština ideje koja se prožima kroz autentični sklop jednog bića, naravno mislili su da sam “blesav”. A sada se i ne sećaju tih debata, jer su one bile “deo mladosti”, ili su bile deo “nekog drugog” vremena itd, itd… jednom rečju smešno. Posle toliko horora koje smo proživeli, opet se vraćamo na “za i protiv”. Mislim da ljudi koji su se opredelili za autentičnost sopstvenog postojanja ili ti Rock’n’Roll, nemaju razloga za “potsticaj” već za samoodržanje. Takvim stavom izražavamo karakter. A karakter određuje putanju, tako da ne postoji dilema, da li je ona stranputica ili ne.
Anarhično prelivanje svetske tehnologije u Srbiju (mislim od 1990. pa na dalje) i potpuno nerazimevanje od strane vodećih struktura na svim nivojima, kao u “Mikijevoj radionici” (gde Paja Patak postavlja pitanje čudeći se nekakvoj napravi) “…čemu ovo služi…? A, još i… ne radi…”, dolazimo do apsolutno sličnog trenutka, kada istraživač (između ostalog) donosi ogledalo u neko udaljeno pleme u srcu Afrike.
Ovakvi fenomeni su zanimljivi ali u plemenskoj zajednici. Mislim da naši mediji nemaju nikakvih prepreka da se bave pravim stvarima u odnosu na prava intersovanja. Tako da, je veoma moguće i dalje, postojanje Rock’n’Rola u medijima kod nas, zato što ga ima među našim ljudima. Na kraju Rock’n’Roll nije stvar moranja…
Kako ste uspeli odoleti svih ovih godina pozivu za komercijalne poduhvate?
Verom u sopstvenu autentičnost u svakom pogledu. To je deo svakodnevnog razmišljnja, rada i naravno, karaktera… Ja sam stvaraoc energetski kanal. Naše društvo (tj. sistem) nije na tom mentalnom nivou da može tek tako da apsorbuje umetnike sličnih razmišljanja. Moja umetnost se prožima svakodnevno, ona pulsira i izsijava, što je zahtevno i za mentalno razvijenije sisteme. Da bi ovo bilo tačno kao što jeste, treba biti posvećen i istrajan. Neznam koliko bi mi takvo ponašanje koje bi me dovelo do “komercijalnog poduhvata” pomoglo da u opšte pišem o ovome a kamoli proizvodim bilo šta što je autentično, lično u okviru vremena u kome živimo…
Da li Vas je bavljenje rokenrolom i radom u pozorištu ostvarilo u potpunosti i u čemu bi još voleli da se oprobate?
Jeste, moja ostvarenost se preliva na sceni, tako da publika ima priliku da apsolutno uživa. To je nešto što određuje smisao i daje mogućnost filtracije tj. oslobađanja. Suština je u davanju. Moja borba za što većom posvećenosti onim čime se bavim je konkretna, tako da nemam utisak da sam nešto propustio. Poruke koje šaljem osvetljavaju budućnost. Ali ti osvetljeni “hieroglifi na zidu pećine” nemogu se dešifrovati neiskrenošću. Komunikacija je suština svemirskog sklada na čijim principima i postojimo kao bića na određenoj frekvennciji, titrajima, pulsaciji, izsijavanju…
Zašto je prisutna netrpeljivost među muzičarima koja dodatno doprinosi opadanju popularnosti rokenrola?
Zato što većina “Rock muzičara” još nije izašla iz predškolskog uzrasta u sociološkom smislu. Odnos koji oni vide je u stalnom primanju a relativnom davanju. I kad se desi kojim slučajem davanje, to je “velika životna žrtva” neprocenjive vrednosti za koju je novac ništavan. Ustvari to je jedan vid razmaženosti i nedoslednosti, a najtačnije bi trebalo reći neprofesionalnosti. Naravno isto to važi i za rock novinare. Po mom utisku rekao bih, da su oni odgovorniji za nastalu ili ti nestalu situaciju. Već sam ti odgovorio na slično pitanje koje si postavio na početku.
Rock’n’Roll na ovim prostorima nije institucionalizovan, a to nam sa druge strane govori da nema demokratije kakva god da je. Jer ovo su feudalna društva (tz.“države mutanti”) pokrivena tehnologijom koja stiže spolja i mi nemamo ništa s’tim sem da pomamno gledamo u displeje i da “imamo mišljenje” koje možemo čak i da otkucamo na tastaturi istog i pošaljemo u etar. Tako da mi i nemamo “utisak o utisku o netrpeljivosti”. U pitanju su “organizatori” to je naša “rak rana”.
Mnogi danas u muzici pominju reč „Urbano“. Da li i za Vas pomenuta reč nešto predstavlja, naravno, kad je muzika u pitanju?
Da sam građevinski inženjer ili geometar verovatno bi mi dosta značila ta reč. Ovako mogu samo da primetim kako se ljudi besomučno bore za “autentičnost” ideja koje trebaju biti “IN”. Reč “Urbano” mu dođe kao naj adekvatniji izraz u ovom trenutku koji određuje “nivo”. Verovatno je to zbog novih poslovnih zgrada koje su rasle kao “pečurke” posle kiše u neposrednoj prošlosti. Nadam se da će period pred nama da omogući adekvatno shvatanje te reči pod uslovom da evolutivni proces da svoj doprinos u ovom slučaju. Kod nas se u proseku rađa dobar broj taletovanih ljudi, ali “plemenska zajednica” hi vrlo brzo istiskuje i odbacuje. I “eto ti belaja”.
Koji je Vaš trenutni angažman i koji su Vam planovi za budućnost?
Sada sam na moju sreću bubnjar “Kristala”, jednog od najboljih pop bendova kod nas. Veoma sam radostan zbog toga. Mislim da je to u ovom trenutku vrlo značajno za mene, zbog vitalnosti a u širem smislu i obostranog iskustva koje je preko potrebno našoj anemičnoj sceni. Isto tako plan mi je da snimim film koji kroz prizmu moderne muzike daje mogućnost masovne komunikacije koja bi trebalo da se uključi u opšti otpor prema neljudskosti. Znači večna borba dobra i zla. Da pojasnim, radi se o Rock operi koju sam komponovao, odsvirao, (sa još 15-ak muzičara) snimio, producirao i koju želim da ekranizujem. Za sada su ova dva zadatka veoma kompleksna da nema mesta za još tako ozbiljne poduhvate, sem povremenih izleta kao što je “kOsmOnauT”.
Vaš životni moto?
…”Što više snova, to veća lova”… Nije loše…Šta misliš…? …Nikada nisam imao moto, ali nije na odmet imati ga. To mu dođe kao neki generalni koncept. Mislim da je to više sociološka kategorija nego li nešto što nadahnjuje život. Mi kao bića se sve više i više udaljavamo od suštine postojanja na to direktno utiče veliki (rekao bi ne kontrolisani) tehnološki napredak. Tako da i sama misao o nama samima je na neki način uslovljena, pa sami tim moto mu dođe više kao nekakav marketing.
Razgovarao: Dragoje Živković
Anarhično prelivanje svetske tehnologije u Srbiju (mislim od 1990. pa na dalje) i potpuno nerazimevanje od strane vodećih struktura na svim nivojima, kao u “Mikijevoj radionici” (gde Paja Patak postavlja pitanje čudeći se nekakvoj napravi) “…čemu ovo služi…? A, još i… ne radi…”, dolazimo do apsolutno sličnog trenutka, kada istraživač (između ostalog) donosi ogledalo u neko udaljeno pleme u srcu Afrike.
Ovakvi fenomeni su zanimljivi ali u plemenskoj zajednici. Mislim da naši mediji nemaju nikakvih prepreka da se bave pravim stvarima u odnosu na prava intersovanja. Tako da, je veoma moguće i dalje, postojanje Rock’n’Rola u medijima kod nas, zato što ga ima među našim ljudima. Na kraju Rock’n’Roll nije stvar moranja…
Kako ste uspeli odoleti svih ovih godina pozivu za komercijalne poduhvate?
Verom u sopstvenu autentičnost u svakom pogledu. To je deo svakodnevnog razmišljnja, rada i naravno, karaktera… Ja sam stvaraoc energetski kanal. Naše društvo (tj. sistem) nije na tom mentalnom nivou da može tek tako da apsorbuje umetnike sličnih razmišljanja. Moja umetnost se prožima svakodnevno, ona pulsira i izsijava, što je zahtevno i za mentalno razvijenije sisteme. Da bi ovo bilo tačno kao što jeste, treba biti posvećen i istrajan. Neznam koliko bi mi takvo ponašanje koje bi me dovelo do “komercijalnog poduhvata” pomoglo da u opšte pišem o ovome a kamoli proizvodim bilo šta što je autentično, lično u okviru vremena u kome živimo…
Da li Vas je bavljenje rokenrolom i radom u pozorištu ostvarilo u potpunosti i u čemu bi još voleli da se oprobate?
Jeste, moja ostvarenost se preliva na sceni, tako da publika ima priliku da apsolutno uživa. To je nešto što određuje smisao i daje mogućnost filtracije tj. oslobađanja. Suština je u davanju. Moja borba za što većom posvećenosti onim čime se bavim je konkretna, tako da nemam utisak da sam nešto propustio. Poruke koje šaljem osvetljavaju budućnost. Ali ti osvetljeni “hieroglifi na zidu pećine” nemogu se dešifrovati neiskrenošću. Komunikacija je suština svemirskog sklada na čijim principima i postojimo kao bića na određenoj frekvennciji, titrajima, pulsaciji, izsijavanju…
Zašto je prisutna netrpeljivost među muzičarima koja dodatno doprinosi opadanju popularnosti rokenrola?
Zato što većina “Rock muzičara” još nije izašla iz predškolskog uzrasta u sociološkom smislu. Odnos koji oni vide je u stalnom primanju a relativnom davanju. I kad se desi kojim slučajem davanje, to je “velika životna žrtva” neprocenjive vrednosti za koju je novac ništavan. Ustvari to je jedan vid razmaženosti i nedoslednosti, a najtačnije bi trebalo reći neprofesionalnosti. Naravno isto to važi i za rock novinare. Po mom utisku rekao bih, da su oni odgovorniji za nastalu ili ti nestalu situaciju. Već sam ti odgovorio na slično pitanje koje si postavio na početku.
Rock’n’Roll na ovim prostorima nije institucionalizovan, a to nam sa druge strane govori da nema demokratije kakva god da je. Jer ovo su feudalna društva (tz.“države mutanti”) pokrivena tehnologijom koja stiže spolja i mi nemamo ništa s’tim sem da pomamno gledamo u displeje i da “imamo mišljenje” koje možemo čak i da otkucamo na tastaturi istog i pošaljemo u etar. Tako da mi i nemamo “utisak o utisku o netrpeljivosti”. U pitanju su “organizatori” to je naša “rak rana”.
Mnogi danas u muzici pominju reč „Urbano“. Da li i za Vas pomenuta reč nešto predstavlja, naravno, kad je muzika u pitanju?
Da sam građevinski inženjer ili geometar verovatno bi mi dosta značila ta reč. Ovako mogu samo da primetim kako se ljudi besomučno bore za “autentičnost” ideja koje trebaju biti “IN”. Reč “Urbano” mu dođe kao naj adekvatniji izraz u ovom trenutku koji određuje “nivo”. Verovatno je to zbog novih poslovnih zgrada koje su rasle kao “pečurke” posle kiše u neposrednoj prošlosti. Nadam se da će period pred nama da omogući adekvatno shvatanje te reči pod uslovom da evolutivni proces da svoj doprinos u ovom slučaju. Kod nas se u proseku rađa dobar broj taletovanih ljudi, ali “plemenska zajednica” hi vrlo brzo istiskuje i odbacuje. I “eto ti belaja”.
Koji je Vaš trenutni angažman i koji su Vam planovi za budućnost?
Sada sam na moju sreću bubnjar “Kristala”, jednog od najboljih pop bendova kod nas. Veoma sam radostan zbog toga. Mislim da je to u ovom trenutku vrlo značajno za mene, zbog vitalnosti a u širem smislu i obostranog iskustva koje je preko potrebno našoj anemičnoj sceni. Isto tako plan mi je da snimim film koji kroz prizmu moderne muzike daje mogućnost masovne komunikacije koja bi trebalo da se uključi u opšti otpor prema neljudskosti. Znači večna borba dobra i zla. Da pojasnim, radi se o Rock operi koju sam komponovao, odsvirao, (sa još 15-ak muzičara) snimio, producirao i koju želim da ekranizujem. Za sada su ova dva zadatka veoma kompleksna da nema mesta za još tako ozbiljne poduhvate, sem povremenih izleta kao što je “kOsmOnauT”.
Vaš životni moto?
…”Što više snova, to veća lova”… Nije loše…Šta misliš…? …Nikada nisam imao moto, ali nije na odmet imati ga. To mu dođe kao neki generalni koncept. Mislim da je to više sociološka kategorija nego li nešto što nadahnjuje život. Mi kao bića se sve više i više udaljavamo od suštine postojanja na to direktno utiče veliki (rekao bi ne kontrolisani) tehnološki napredak. Tako da i sama misao o nama samima je na neki način uslovljena, pa sami tim moto mu dođe više kao nekakav marketing.
Razgovarao: Dragoje Živković