Filmična projekcija bunila
Helly Cherry
(Dragan Vilić: „Tragom bunila“, roman, „Nova POETIKA“, Beograd, Srbija, 2014.)
Ime pesnika Dragana Vilića (r. 1956. Gacko, bivša SR BiH, SFRJ), poznato je našoj književnoj javnosti u glavnom gradu BiH – Sarajevu, gde je proveo najveći deo života, ali i gradu Bijeljina u Republici Srpskoj. Naime, tu je aktivan član Književnoga kluba „Miloš Crnjanski“, a predstavio se čitaocima sa već tri objavljene knjige: „Stakleno carstvo“ (2000), „Kosmički kovitlac“ (2012) i „Ritam svjetlosti kroz mjesečeve mijene“ (zajedno sa pesnikinjom Marinom Bulajić iz Beograda, 2014). Prisutan je u književnim časopisima i zbornicima, a zapažen je i kao recenzent. Napustio je svoj zavičaj i Evropu, te odlučio da od 2002, kao pisac živi u SAD!
Beogradski izdavač „Nova POETIKA“ objavljuje roman-prvenac „Tragom bunila“, D. Vilića, sa razlogom, jer on donosi (kako su to veoma lepo primetili i recenzenti: Jelica Ivanović, dipl. filosof, te pesnikinja Marina Bulajić, op. a.) sasvim novu poetiku u produkciju naše savremene književnosti. O čemu se radi?
Pre svega, zanimljiva je kompozicija romana, uslovno, podeljenog na tri celine: Bunilo, Agonija i San. Delo je koherentno, a fabula ima logiku i funkcioniše po svim zakonitostima moderne priče. Čitajući tekst ovog uzbudljivog romana, uvek su mi pred očima iskrsavale scene iz nezaboravnih remek-dela naših filmskih magova Vatroslava Mimice iz Zagreba („Banović Strahinja“), te Dizdarević Nenada iz Sarajeva („Gazija“, po motivima pripovedaka Ive Andrića!). Treba se nadati da će neki filmadžija uspeti da stavi na veliko platno suštinu njegovog romana koji sam razumeo poput zanimljive projekcije bunila...
Književno umetnički prosede komponovanja neobično podseća na dva naša velikana: Ivu Andrića (koji je u svojoj prozi do u detalje razradio motive kojima se bavio kao naučnik u odbranjenoj doktorskoj disertaciji „Razvoj duhovnog života ljudi u Bosni pod Turskom okupacijom“) i Mešu Selimovića (u pogledu stila pripovedanja). Ovde bih izdvojio „danak u krvi“, naturalističke scene nabijanja na kolac, što je doduše prisutno i kod I. Andrića u njegovom kapitalnom delu „Na Drini ćuprija“, i nadogradnju toga sledećim prizorom: zulumćar peče hrišćanina na ražnju... Međutim, pored ovako surovog iskustva i motiva zla i smrti kojima je natopljen roman u celosti, nailazimo i na uspele poetske slike i lirske opise kakve mogu ostvariti samo retki pesnici poput D. Vilića:
„Vlaško selo je ležalo pod obroncima Bjelašnice, planine koja je dobila ime po tome što se usred avgusta, kada čitavo Gatačko polje gori u suncu, po njenim vrhovima presijavao i bjelasao snijeg. U vrelim, ljetnim danima visoke temperature iscrpile bi gotovo sve izvore, tako da su ljudi i stoka skapavali od žeđi dok bi pronašli neki od izvora ili baruštinu da utole žeđ. Snijeg, odozgo sa vrha Bjelašnice, koji nikad nije kopnio, kao da se ismijavao njihovoj muci i bijedi, kao da se izrugivao njihovoj nesreći“. (str. 168)
Književni junaci oslikani su kontrastima. Glavni je Marko Vilotić i njegov alter ego Mališa. U sećanja mu dolaze priče o stradanju dedā od ruke dušmanske, u toku prošlog rata. Naravno, ima dosta i epizodnih aktera koji pospešuju radnju da ne gubi na interesantnosti putem dijaloga. Mada je monologa znatno manje, oni su dosta značajni, jer otkrivaju metodom introspekcije unutrašnja zbivanja protagonista...
Ono što se odmah nameće u ovoj kvalitetnoj prozi su različiti odnosi koje nam pisac donosi: počev od brige za održanjem gole egzistencije u ratu, preko dirljive, očinske zabrinutosti za svoje dve kćerkice (Zoku i Sunčicu), kontemplacije o konfliktima, medijskoj propagandi, relacijama školovani vođa neprosvećene narodne mase, do religiozne zatucanosti koja pada u versku osvetu i muško-ženskih odnosa...
Sama činjenica da je pisac Dragan Vilić živeo mnogo vremena sa muslimanima grada Sarajeva, gde se uvek osećalo sveprisustvo turcizama, doprinela je da se u ovom delu unese atmosfera tenzičnosti. Napetost je očigledna, premda se za teže oblike tih stranih reči morao na kraju romana odštampati kraći rečnik-vodič za što bolju percepciju i razumevanje čitalaca!
Biseri u romanu-prvencu „Tragom bunila“ Dragana Vilića, nalaze se rasuti najviše u završnoj, trećoj celini, hiperbolizovanoj fantazmagoriji, San, u obliku narodnih poslovica i drugih mudrosti, poput: „U se, na se i poda se“, „Oko za oko, zub za zub“, „Ispeci, pa reci“, „Ćutanje je zlato“, „Ko išće daće mu se“ i „Ne daj Bože da se Vlasi slože“. Pored ovih dragocenosti našeg jezika, nailazimo i na skraćenice, te šatrovački govor koji je toliko karakterističan za mlađu generaciju koja voli da se folira na taj način...
Osnovni utisak nakon iščitavanja ovog nesvakidašnje uzbudljivog romana-prvenca D. Vilića je da se provodni motiv i piščevo opredeljenje može sažeti u stihovima iz najčuvenijeg dela stvorenoga na našem jeziku „Gorskog vijenca“, Petra Petrovića Njegoša II: „Neka bude borba neprestana/Neka bude što biti ne može/Na groblju će iznići cvijeće/Za daleko neko pokoljenje“...
Senahid Nuhić
Ime pesnika Dragana Vilića (r. 1956. Gacko, bivša SR BiH, SFRJ), poznato je našoj književnoj javnosti u glavnom gradu BiH – Sarajevu, gde je proveo najveći deo života, ali i gradu Bijeljina u Republici Srpskoj. Naime, tu je aktivan član Književnoga kluba „Miloš Crnjanski“, a predstavio se čitaocima sa već tri objavljene knjige: „Stakleno carstvo“ (2000), „Kosmički kovitlac“ (2012) i „Ritam svjetlosti kroz mjesečeve mijene“ (zajedno sa pesnikinjom Marinom Bulajić iz Beograda, 2014). Prisutan je u književnim časopisima i zbornicima, a zapažen je i kao recenzent. Napustio je svoj zavičaj i Evropu, te odlučio da od 2002, kao pisac živi u SAD!
Beogradski izdavač „Nova POETIKA“ objavljuje roman-prvenac „Tragom bunila“, D. Vilića, sa razlogom, jer on donosi (kako su to veoma lepo primetili i recenzenti: Jelica Ivanović, dipl. filosof, te pesnikinja Marina Bulajić, op. a.) sasvim novu poetiku u produkciju naše savremene književnosti. O čemu se radi?
Pre svega, zanimljiva je kompozicija romana, uslovno, podeljenog na tri celine: Bunilo, Agonija i San. Delo je koherentno, a fabula ima logiku i funkcioniše po svim zakonitostima moderne priče. Čitajući tekst ovog uzbudljivog romana, uvek su mi pred očima iskrsavale scene iz nezaboravnih remek-dela naših filmskih magova Vatroslava Mimice iz Zagreba („Banović Strahinja“), te Dizdarević Nenada iz Sarajeva („Gazija“, po motivima pripovedaka Ive Andrića!). Treba se nadati da će neki filmadžija uspeti da stavi na veliko platno suštinu njegovog romana koji sam razumeo poput zanimljive projekcije bunila...
Književno umetnički prosede komponovanja neobično podseća na dva naša velikana: Ivu Andrića (koji je u svojoj prozi do u detalje razradio motive kojima se bavio kao naučnik u odbranjenoj doktorskoj disertaciji „Razvoj duhovnog života ljudi u Bosni pod Turskom okupacijom“) i Mešu Selimovića (u pogledu stila pripovedanja). Ovde bih izdvojio „danak u krvi“, naturalističke scene nabijanja na kolac, što je doduše prisutno i kod I. Andrića u njegovom kapitalnom delu „Na Drini ćuprija“, i nadogradnju toga sledećim prizorom: zulumćar peče hrišćanina na ražnju... Međutim, pored ovako surovog iskustva i motiva zla i smrti kojima je natopljen roman u celosti, nailazimo i na uspele poetske slike i lirske opise kakve mogu ostvariti samo retki pesnici poput D. Vilića:
„Vlaško selo je ležalo pod obroncima Bjelašnice, planine koja je dobila ime po tome što se usred avgusta, kada čitavo Gatačko polje gori u suncu, po njenim vrhovima presijavao i bjelasao snijeg. U vrelim, ljetnim danima visoke temperature iscrpile bi gotovo sve izvore, tako da su ljudi i stoka skapavali od žeđi dok bi pronašli neki od izvora ili baruštinu da utole žeđ. Snijeg, odozgo sa vrha Bjelašnice, koji nikad nije kopnio, kao da se ismijavao njihovoj muci i bijedi, kao da se izrugivao njihovoj nesreći“. (str. 168)
Književni junaci oslikani su kontrastima. Glavni je Marko Vilotić i njegov alter ego Mališa. U sećanja mu dolaze priče o stradanju dedā od ruke dušmanske, u toku prošlog rata. Naravno, ima dosta i epizodnih aktera koji pospešuju radnju da ne gubi na interesantnosti putem dijaloga. Mada je monologa znatno manje, oni su dosta značajni, jer otkrivaju metodom introspekcije unutrašnja zbivanja protagonista...
Ono što se odmah nameće u ovoj kvalitetnoj prozi su različiti odnosi koje nam pisac donosi: počev od brige za održanjem gole egzistencije u ratu, preko dirljive, očinske zabrinutosti za svoje dve kćerkice (Zoku i Sunčicu), kontemplacije o konfliktima, medijskoj propagandi, relacijama školovani vođa neprosvećene narodne mase, do religiozne zatucanosti koja pada u versku osvetu i muško-ženskih odnosa...
Sama činjenica da je pisac Dragan Vilić živeo mnogo vremena sa muslimanima grada Sarajeva, gde se uvek osećalo sveprisustvo turcizama, doprinela je da se u ovom delu unese atmosfera tenzičnosti. Napetost je očigledna, premda se za teže oblike tih stranih reči morao na kraju romana odštampati kraći rečnik-vodič za što bolju percepciju i razumevanje čitalaca!
Biseri u romanu-prvencu „Tragom bunila“ Dragana Vilića, nalaze se rasuti najviše u završnoj, trećoj celini, hiperbolizovanoj fantazmagoriji, San, u obliku narodnih poslovica i drugih mudrosti, poput: „U se, na se i poda se“, „Oko za oko, zub za zub“, „Ispeci, pa reci“, „Ćutanje je zlato“, „Ko išće daće mu se“ i „Ne daj Bože da se Vlasi slože“. Pored ovih dragocenosti našeg jezika, nailazimo i na skraćenice, te šatrovački govor koji je toliko karakterističan za mlađu generaciju koja voli da se folira na taj način...
Osnovni utisak nakon iščitavanja ovog nesvakidašnje uzbudljivog romana-prvenca D. Vilića je da se provodni motiv i piščevo opredeljenje može sažeti u stihovima iz najčuvenijeg dela stvorenoga na našem jeziku „Gorskog vijenca“, Petra Petrovića Njegoša II: „Neka bude borba neprestana/Neka bude što biti ne može/Na groblju će iznići cvijeće/Za daleko neko pokoljenje“...
Senahid Nuhić