Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Zašto volim akvarel



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Rajna Lazić, Buket krošnji, 1996.
Ceo sam život zaljubljena u akvarele, a da se nikad nisam zapitala: zašto? Akvareli su prosto bili tu, naseljavali su svet oko mene, ulepšavali ga, a da nisu tražili ni razlog niti objašnjenje zašto su se baš u moj dom i moje srce naselili.
Nisam shvatala kako sam se, i koliko, zaljubila u akvarele (a naposletku, ni zašto), sve dok se nisam srela sa akvarelima moje drage profesorke, slikarke i likovnog pedagoga, Rajne Lazić. Uvučena u njen bajkoviti svet akvarela, po prvi put sam se zapitala šta ih to čini toliko čarobnim da ih predpostavim, što sam oduvek činila, ulju na platnu – jedinoj tehnici koja se kod nas vrednuje i koja se kod nas kupuje – ukoliko želite da vas smatraju ozbiljnim poklonikom umetnosti ili kolekcionarom.
Moj dom ne krasi mnogo slika. Kupovanje slika je, kao i svaki drugi sport, hobi, ljubav, zanimanje – nazovite to kako god hoćete – skupa pasija. Zato zidove mog doma krase akvareli malog formata, ali velike lepršavosti i tananosti, poput duša koje su ih stvorile.
Sve do nedavnog susreta sa profesorkom Rajnom Lazić nikad se nisam zapitala kako nastaju akvareli - sve do trenutka dok mi nije objasnila kako nastaju njena dela, nisam shvatala zašto akvareli duboko prožimaju moju dušu.
Akvarel je, kao što sigurno znate, brza slikarska tehnika, koja zahteva oštro oko, dobro pamćenje, oko za detalje, pažljivu pripremu i planiranje. Prizor koji želite da naslikate prvo treba do u tančina da upamtite, skicu treba napraviti brzo, obeležiti boje na papiru, a zatim i naslikati scenu, brzim pokretima mekom četkicom – onako mekom kakvi su i predeli koji pod njom nastaju.
Kad mi je, u ovih nekoliko jednostavnih reči, profesorka objasnila kako nastaje akvarel, shvatila sam da je ova tehnika vrlo slična pisanju. Prvo što vam je potrebno jeste ideja (predeo), jezik, odnosno reči (četkica, odnosno boje), zanimljiva tema (opet predeo ili njegov detalj), kostur priče, smernice (skica, obeležavanje boja), i najzad sam čin pisanja (slikanja). Sve su to alati potrebni da se stvori jedno dobro umetničko delo, uzeću ovde primer kratke priče, ne samo zato što se njome već dugi niz godina bavim, već i zato što je akvarel, ako ga uporedimo sa drugim slikarskim tehnikama, kratka, jednostavna forma – nastaje u jednom dahu, u nekoliko trenutaka, baš kao i kratka priča – ali kakvi su to trenuci – i šta su sve u stanju da iznedre!
Kako stvaram (pišem) uronjena u fantastiku, ponajviše u mitologiju (svetsku i domaću), bajke i basne, iz kojih crpim inspiraciju, uočila sam i drugu, važnu, sponu između akvarela i pisanja. (Rajnina) Dela koja nastaju tehnikom akvarela neuhvatljiva su, čarobna i lepšrava, bajkovita, u njima ne postoji jasna granica između neba i zemlje, između drveta i reke, kuće i planine, neba i oblaka – sve je jedno, sve ističe i utiče u ono drugo, sve se pretače (ne prelazi), sve se spaja, čak i najružniji predeli (kao što su kal, i blatnjave staze, kao na jednoj od Rajninih slika), postaju čarobni predeli iz mašte.
(Rajnini) Akvareli me teraju da sanjam, opčinjavaju moju dušu, zarobljavaju je najtananijim nitima (ma koliko široki bili potezi četkicom) i iskaju od mene priču, traže da im svetove koji su prikazani (namerno ne govorim: zarobljeni, uhvaćeni, jer oni to nisu) na slici, naselim vilama i vilenjacima, palčićima, macvalićima i malićima.
Ovo ne mora da bude opšti doživljaj Rajnine umetnosti, ovo su samo moje lične impresije, ali zar nema većeg dostignuća, većeg uspeha za jednog umetnika kada dodirne, pokrene (pa makar i samo jednu osobu), otškrine vrata u novi svet koji je čistiji, prisniji, bogatiji i lepši od ovog u kojem živimo. Takvi su nam svetovi izuzetno važni (mogu slobodno da kažem: od presudne važnosti), jer čuvaju, neguju, hrane našu dušu (kao i onu dušu koja ih stvara), jačaju nas, pripremaju za bitke (ako ne sve, onda bar za neke) koje nas čekaju u životu.
Duše se prepoznaju, traže i nalaze. Kad se nakon nekog vremena nađu, mi to pripisujemo slučaju, ali da li slučaj zaista postoji? Volim da verujem da ništa u životu nije slučajno. Volim da verujem da nam se dragi susreti u životu dešavaju sa razlogom: kako bi nas obogatili, povukli iz kala, naučili, očarali, oplemenili. Tako ni susret sa Rajninim akvarelima nije bio slučajan.
Verujem da je Rajna, povlačeći četkicom katkad široke i smirene, katkad brze, gotovo poentilističke poteze na papiru, povlačila i tkala nevidljive, čarobne niti svetlosti, koje je otposlala na put kroz svet, kroz ovaj naš lepi grad, zemlju, u potrazi za sličnom dušom, u potrazi za tkačima sličnih svetlosti, ljudima koji, poput Rajne, tkaju, slikaju, grade priče, pesme, drame iz svoje duše, koji su joj po svojoj esenciji bliski, srodni, te lako u njenim delima prepoznaju deo sebe, i još se lakše u njih zaljube, ne shvatajući, ili baš, prepoznavajući, u trenutku dok im pogled miluje papir koji je neku godinu ranije milovala Rajnina četkica (njena duša zapravo), da su oni njeno carstvo već naselili svojim (skrivenim) snovima, da već dugo u njemu borave, ali da im je bio potreban neko ko će doći i dignuti veo, koprenu sa njihovih očiju i pokazati im u kakvom prelepom svetu zapravo žive, okupanom čistom svetlošću, umivenom izmaglicom, prozračnim eterom, treperavim vazdušnim strujanjima, koje je gotovo neuhvatljivo, a koje je Rajna tako vešto uspela da prenese na papir, pomešavši ga sa drugim, podjednako tananim i neuhvatljivim elementom koji čini naš svet boljim i lepšim mestom za život – vodom.
Uz pomoć ta dva neuhvatljiva, večito promenljiva, mreškava, titrava elementa – vazduha i vode – Rajna je uspela da istka čvrste, nepokretne materije, poput zemlje i kamena i udahne im život, razigra ih na papiru, dobivši tako večiti pokret, večito kretanje na papiru, koji, kao i svaki drugi nepokretni i statičan medij, traži zamrznuće trenutka, sputava rast i razvoj - ali Rajna je uprkos takvom njegovom svojstvu uspela da probije sve njegove dimenzije i naslika živost, uhvati udisaj, titraj, trepet, a ne da zarobi, zaledi, zatomi prirodu, svet. Ako je predelu dala okvire i granice u kojima mora da obitava, prilagodivši se ograničenom prostoru (papiru), Rajna je, s druge strane, uspela da proširi, razvuče, produbi, preinači svet koji je naslikala, doda mu drugu, dublju dimenziju, jer svaki njen predeo diše, pulsira životom ma kako tananim, ma kako tihim (ako su, recimo, zimski pejzaži u pitanju).
Kada tako posmatramo Rajninu umetnost, kao umetnost koja je izronila iz Istoka, shvatamo da je otišla jedan korak dalje u odnosu na istočnjačke slikare koji su najviše i najdublje razvili ovu tehniku stvaranja (namerno ne govorim: slikanja), jer na nenim slikama nema ljudi.
Za razliku  od zapadnih slikara koji su, dok su slikali Prirodu i sve njene ćudi, veličali čoveka, postavljajući ga (ne uvek) kao centralnu figuru, dotle su Istočnjaci čoveka sveli na usputni detalj, na tek jednu od stavki koje je Priroda iznedrila, stvorila, porodila, stavljajući naglasak na njenu monumentalnost, neprolaznost, večitu promenljivost i živost.
U tom velikom i nepojamnom svetu zvanom Priroda, istočni slikari su čoveku dali ono mesto koje i zaslužuje, sporedno, usputno, jedva vidljivo, dok je Rajna otišla korak dalje i potpuno ga izbrisala, poništila, svela ga na mogućnost, znak pitanja – da li zaista živimo u saglasju sa Prirodom - jer ako živimo, gde smo na Rajninim slikama? – da li za nas u njoj ima mesta, jesmo li je dostojni i da li će nas i dalje biti da u njoj i o njoj sanjamo?
Izbrisavši nas sa svojih slika, uklonivši nas sa scene, usredsredivši se samo na Prirodu, Rajna nam je dala novu priliku, mogućnost, ulila nadu da svet koji ističe iz njenih četkica, iz njenih prstiju, okupan sunčevim zracima, od njih satkan, možemo iznova da osmislimo, sagradimo, stvorimo. Ovde moram da se vratim na svet bajki i čarobnih bića od kojeg sam, na početku teksta, krenula. Upravo se u bajkama to dešava glavnim junacima: bivaju zarobljeni u čarobnim šumama, u nepreglednim morskim dubinama ili bačeni u daleki svet kroz koji moraju da se probijaju, menjajući ga, osvežavajući ga, bojeći ga novim, trajnijim bojama.
Ne bi me iznenadilo kada bismo negde u dnu Rajninog akvarela ili u Buketu krošnji susreli upravo takvog junaka (sebe same), kako stresa skorelo blato (ili opalo lišće) sa sebe, diže glavu kako bi ga vreli sunčevi zraci dodirnuli i pozvali u novu avanturu, novu svet, bolji, lepši, čistiji, onaj o kojem svi sanjamo, i koji i možemo da stvorimo, samo ako zasučemo rukave i dovoljno jako (i dugo) zapnemo. Ako to učinimo, verujem da ćemo na Rajninim slikama (kao i u stvarnom životu), pronaći još nekog ko iz šume izranja, ko deli naše snove i shvatanja i ko je spreman da sklada poeziju zvanu akvarel.

Tamara Lujak



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva