Talk Radio (1988.)
Helly Cherry
Pre samog pisanja ovog teksta, dok je još bio samo nerazvijena ideja u mojoj glavi, posvetio sam pažnju jednom problemu koji se pokazao kao ozbiljan. Razmišljao sam kako da predstavim ovaj film, a da pritom nekako zanemarim činjenicu da ga je režirao Oliver Stoun i nakon što, očigledno, nisam uspeo, utvrdio sam da je bolje da to na samom početku rešimo. Naime, Talk Radio je film iz 1988. godine, adaptacija pozorišne predstave Erika Bogosijana, inače glavnog glumca oba projekta i zapravo vodećeg faktora u njima. Oliver je ostavio neke svoje pečate, ali vrlo rano je i on shvatio da će u filmu koji je režirao biti sasvim sporedan, i jednostavno se prepustio.
Glavni lik je Beri Čemplejn, radio-voditelj noćnog programa oštrih stavova i istog takvog smisla za humor. Radnja najvećeg dela filma je smeštena u sam taj studio, zatvoreni prostor, okružen mrakom, ali zahvaljujući tehnologiji povezan sa čitavim gradom. Ta atmosfera, koja se može osetiti i u današnjem svetu, je svakako među najupečatljivijim komponentama ovog filma. Na neki način ona vraća u detinjstvo – sažimanje čitavog univerzuma u mali, tačno određen prostor, savršeno jasan i prijateljski nastrojen. I sad, u to kraljevstvo, Beri, protagonista, na po nekoliko minuta ubacuje nasumične ljude, razgovara sa njima, provocirajući, nagoni ih da ga mrze, ali i da se pomire sa činjenicom da ga, povrh svega, i dalje slušaju.
Nameće se i pitanje – zašto je taj medium radio? Kada ljudima ostavite samo glas, a sve ostalo zanemarite, oni izgube nešto, neku vrstu kontrole, super ego možda i postaju slobodniji da izraze svoje stavove ili se čak poigraju sa mišljenjima koja u svakodnevnom životu ignorišu.
Voditelj tu ipak nije samo puki posmatrač i neutralna strana. On učestvuje, izaziva slušaoce, izvrće im rečenice, poigrava se sa njihovim stavovima, humorom pravi satiru koju možda većina njih i ne razume. Povrh svega, cela emisija je i lično povezana sa njim jer je on vidi kao neku vrstu ispovesti, u koju se uključuju drugi ljudi i posredno mu pomažu da dođe do istine, iako je neki od slušalaca doživljavaju samo kao neumesnu zabavu, nad kojom se, osećajući superiornost, licemerno slade.
Nad svim tim lebdi osećaj neodređenog nemira podstaknut prelaskom emisije na nacionalnu frekvenciju (koji se odugovlači u maniru Čekajući Godoa), kao i povratkom Berijeve nedovoljno otuđene bivše žene, personifikacije njegove prošlosti u kojoj se osećao bezbednije.
Provlači se i pitanje sistema, odnosno borbe protiv istog, pitanje slobode govore i šta ona znači i u kojoj meri postaje nešto drugo, pitanje tog super ega koji nam je možda i u potpunosti nametnut, pitanje ambicije i cene iste, kao i onog neizrečenog, što se ljudima u svakom trenutku igra u umu, a što vrlo retko imamo priliku da stvarno čujemo. Suprotstavljajući se njima, ali i sebi Beri pokušava da dođe do nečega iskonskog, do same srži.
Na kraju ima li neku vrednost sve to što radi? Ili, još bolje pitanje, ima li vrednost ta srž do koje se dolazi ili su samo slojevi oko nje ono što nas čini ljudima? Ti slojevi koje smo sami pravili, sami bojili i uređivali. Ako nam to uzmu, da li išta ostaje?
Dragomir Simović
Nameće se i pitanje – zašto je taj medium radio? Kada ljudima ostavite samo glas, a sve ostalo zanemarite, oni izgube nešto, neku vrstu kontrole, super ego možda i postaju slobodniji da izraze svoje stavove ili se čak poigraju sa mišljenjima koja u svakodnevnom životu ignorišu.
Voditelj tu ipak nije samo puki posmatrač i neutralna strana. On učestvuje, izaziva slušaoce, izvrće im rečenice, poigrava se sa njihovim stavovima, humorom pravi satiru koju možda većina njih i ne razume. Povrh svega, cela emisija je i lično povezana sa njim jer je on vidi kao neku vrstu ispovesti, u koju se uključuju drugi ljudi i posredno mu pomažu da dođe do istine, iako je neki od slušalaca doživljavaju samo kao neumesnu zabavu, nad kojom se, osećajući superiornost, licemerno slade.
Nad svim tim lebdi osećaj neodređenog nemira podstaknut prelaskom emisije na nacionalnu frekvenciju (koji se odugovlači u maniru Čekajući Godoa), kao i povratkom Berijeve nedovoljno otuđene bivše žene, personifikacije njegove prošlosti u kojoj se osećao bezbednije.
Provlači se i pitanje sistema, odnosno borbe protiv istog, pitanje slobode govore i šta ona znači i u kojoj meri postaje nešto drugo, pitanje tog super ega koji nam je možda i u potpunosti nametnut, pitanje ambicije i cene iste, kao i onog neizrečenog, što se ljudima u svakom trenutku igra u umu, a što vrlo retko imamo priliku da stvarno čujemo. Suprotstavljajući se njima, ali i sebi Beri pokušava da dođe do nečega iskonskog, do same srži.
Na kraju ima li neku vrednost sve to što radi? Ili, još bolje pitanje, ima li vrednost ta srž do koje se dolazi ili su samo slojevi oko nje ono što nas čini ljudima? Ti slojevi koje smo sami pravili, sami bojili i uređivali. Ako nam to uzmu, da li išta ostaje?
Dragomir Simović