Intervju Stevan Aleksić
Helly Cherry
Stevan Aleksić (1981. Beograd) predaje na odseku za scenografiju na Fakultetu za umetnost i dizajn, Univerziteta „Megatrend“. Pored pedagoškog rada bavi se i snimanjem nezavisnih filmova borilačkog i fantastičnog žanra. Takođe, jedan je od organizatora Festivala srpskog filma fantastike, jedinog festivala tog tipa u Srbiji.
Upoznajte Stevana Aleksića.
HC: Prvi film koji pamtiš?
SA: Prva VHS kaseta-film, koji je ostavio utisak na mene i medju prvima uleteo u video player koji je tata kupio te 1988. godine, jeste „Američki nindža“, prvi deo! Nakon toga usledila je redovna poseta video klubu „MAX“. Bio sam „drug član“ tog magičnog kluba sve do njegovog zatvaranja početkom 2000. godine kada je era VHS-a bila pri kraju, a rađalo se doba digitalnog video diska ili DVD-a.Video klub „MAX“ obeležio je moje detinjstvo. To je bio kutak iskrenih zaljubljenika u sedmu umetnost. Tu su se sretali drugari iz kraja, diskutovalo se o filmu, sazrevalo se filmski, opredeljivalo se za film kao poziv. Neka je večna slava jedinstvenom čika Draganu Maksiću Maxi bez koga bi klub bio samo obična udžerica. Verni član broj 157 aka 175.
HC: Otkuda interesovanje za horor i borilački film?
SA: Moram da kažem da sam više naginjao akcionom filmu nego hororu,nali upoznavši prijatelja Miroslava Lakobriju, našeg majstora specijalnih efekata, maske i šminke, dobio sam horor instruktora! Tada sam počeo više da se zanimam za horor kao žanr i sam proces nastanka efekata u istom. Rešio sam da nadoknadim sve što sam preskočio, te sam tako pročešljao istoriju strave i užasa i položio ispit. Da se vratim na borilački film. Pripadam generaciji izlizanih VHS kaseta, eri svih mogućih NINJA ratnika, Van Damme-a, Chuck Norris-a, Stalonea i Schwarzeneggera, Seagal-a, Jackie Chan-a. Dakle vladavini akcionih zvezda, danas kultnih likova koji su obeležili čitavu jednu deceniju u kojoj smo odrastali i slavili pošteno filmsko pesničenje i heroje bez CGI animacije. Lepote koreografije borbi, akcionih scena, duhovitih opaski, angažovanja kaskadera, atmosfere i vrhunske ljubavi reditelja prema žanru i njihova strast da prenesu eksploziju energije u svakom smislu uz dobar soundtrack... Osamdesete su bile jedinstvene i neponovljive kada je u pitanju film i muzika, rodile su se IKONE. Ili je to sve MLADOST, druže moj.
HC: Strani i domaći uzori?
SA: Ne mogu da kažem da imam uzore ali odajem priznanja sledecim rediteljima: Ridley Scott, Quentin Tarantino, John Milius, James Cameron, Steven Spielberg, Paul Verhoeven, Robert Zemeckis, Richard Donner, John Carpenter i td. Od domaćih reditelja neka budu dva ex YU imena – Veljko Bulajić i Hajrudin „Šiba“ Krvavac.
HC: Kakva su tvoja festivalska iskustva? Neki festival koji bi posebno istakao?
SA: S obzirom da kreiram male nezavisne filmove za festivale u zamlji i okruženju, mogu reći da festivali jesu savršen vid komunikacije medju entuzijastima i iskrenim zaljubljenicima u film i žanrove koji su na ovim prostorima još u fazi prihvatanja, takođe komunikacije sa publikom koja je željna novih ideja, priča, novih i svežih lica koja imaju šta da kažu i pokažu. Razmena energije, ideja, sklapanje i obnova prijateljstava, kreativnost i polet, rušenje barijera i granica. Jezik filma kao zajednički jezik. Festivali koje izdvajam i koji imaju veliku ulogu u budućnosti nove kinematografije na ovim prostorima jesu „Festival Srpskog Filma Fantastike“, „FreeNet World Film Festival“ u Nišu, zatim u komšiluku „Trash Film Festival“ u Varaždinu (Hrvatska), „Grossmann Festival Filma i Vina“ u Ljutomeru(Slovenija) i drugi.
SA: Prva VHS kaseta-film, koji je ostavio utisak na mene i medju prvima uleteo u video player koji je tata kupio te 1988. godine, jeste „Američki nindža“, prvi deo! Nakon toga usledila je redovna poseta video klubu „MAX“. Bio sam „drug član“ tog magičnog kluba sve do njegovog zatvaranja početkom 2000. godine kada je era VHS-a bila pri kraju, a rađalo se doba digitalnog video diska ili DVD-a.Video klub „MAX“ obeležio je moje detinjstvo. To je bio kutak iskrenih zaljubljenika u sedmu umetnost. Tu su se sretali drugari iz kraja, diskutovalo se o filmu, sazrevalo se filmski, opredeljivalo se za film kao poziv. Neka je večna slava jedinstvenom čika Draganu Maksiću Maxi bez koga bi klub bio samo obična udžerica. Verni član broj 157 aka 175.
HC: Otkuda interesovanje za horor i borilački film?
SA: Moram da kažem da sam više naginjao akcionom filmu nego hororu,nali upoznavši prijatelja Miroslava Lakobriju, našeg majstora specijalnih efekata, maske i šminke, dobio sam horor instruktora! Tada sam počeo više da se zanimam za horor kao žanr i sam proces nastanka efekata u istom. Rešio sam da nadoknadim sve što sam preskočio, te sam tako pročešljao istoriju strave i užasa i položio ispit. Da se vratim na borilački film. Pripadam generaciji izlizanih VHS kaseta, eri svih mogućih NINJA ratnika, Van Damme-a, Chuck Norris-a, Stalonea i Schwarzeneggera, Seagal-a, Jackie Chan-a. Dakle vladavini akcionih zvezda, danas kultnih likova koji su obeležili čitavu jednu deceniju u kojoj smo odrastali i slavili pošteno filmsko pesničenje i heroje bez CGI animacije. Lepote koreografije borbi, akcionih scena, duhovitih opaski, angažovanja kaskadera, atmosfere i vrhunske ljubavi reditelja prema žanru i njihova strast da prenesu eksploziju energije u svakom smislu uz dobar soundtrack... Osamdesete su bile jedinstvene i neponovljive kada je u pitanju film i muzika, rodile su se IKONE. Ili je to sve MLADOST, druže moj.
HC: Strani i domaći uzori?
SA: Ne mogu da kažem da imam uzore ali odajem priznanja sledecim rediteljima: Ridley Scott, Quentin Tarantino, John Milius, James Cameron, Steven Spielberg, Paul Verhoeven, Robert Zemeckis, Richard Donner, John Carpenter i td. Od domaćih reditelja neka budu dva ex YU imena – Veljko Bulajić i Hajrudin „Šiba“ Krvavac.
HC: Kakva su tvoja festivalska iskustva? Neki festival koji bi posebno istakao?
SA: S obzirom da kreiram male nezavisne filmove za festivale u zamlji i okruženju, mogu reći da festivali jesu savršen vid komunikacije medju entuzijastima i iskrenim zaljubljenicima u film i žanrove koji su na ovim prostorima još u fazi prihvatanja, takođe komunikacije sa publikom koja je željna novih ideja, priča, novih i svežih lica koja imaju šta da kažu i pokažu. Razmena energije, ideja, sklapanje i obnova prijateljstava, kreativnost i polet, rušenje barijera i granica. Jezik filma kao zajednički jezik. Festivali koje izdvajam i koji imaju veliku ulogu u budućnosti nove kinematografije na ovim prostorima jesu „Festival Srpskog Filma Fantastike“, „FreeNet World Film Festival“ u Nišu, zatim u komšiluku „Trash Film Festival“ u Varaždinu (Hrvatska), „Grossmann Festival Filma i Vina“ u Ljutomeru(Slovenija) i drugi.
HC: Budući da, kao jedan od ključnih ljudi Festivala Srpskog Filma Fantastike imaš pristup velikom broju naslova, može li se napraviti poređenje filmova domaće i inostrane produkcije?
SA: Festival Srpskog Filma Fantastike je jedini festival na domaćem prostoru koji slavi žanr fantastike i horora. Ove 2013. godine, ako sve bude teklo po planu, festival će doživeti svoje osmo izdanje. Domaća produkcija kratkih formi fantastičnog žanra stoji rame uz rame sa filmovima koji stižu iz inostranstva. Mogu reći da ima sjajnih ideja koje su uspešno realizovane uz minimalni budžet, ali u većini slučajeva bez ikakvog budžeta. Entuzijazam na prvom mestu.
HC: Ima li budućnosti za domaći film fantastike?
SA: Domaći film je trenutno sam po sebi FANTASTIKA. Nisam siguran u kom smeru će se kretati u budućnosti. Želim da verujem u izvore svetlosti, a jedan od izvora jeste film fantastike, jer ga čine mladi ljudi koji se iskreno i s ljubavlju bave nekim drugim temama i plasiraju svoju umetnost i kreativnost kroz vremenske portale, maske, šminku, efekte, zeleno platno, druge dimenzije, likove iz stripova, vanzemaljce itd.
HC: Budući da radiš kao profesor filmske scenografije na „Megatrendu“, na šta posebno ukazuješ svojim studentima?
SA: Scenografija ili kompletan vizuelni identitet jednog filma jeste umetnost koja zahteva istraživački rad i posvećenost periodu u kome se dešava filmska priča, kompletni elaborati, detalji i ogromno crtačko umeće u izradi skica, vizuelnih koncepata, tehničkih i athitektonskih crteža. Filmski scenograf sledi odmah iza reditelja, a zatim ide tesna saradnja sa sektorom kostimografije i sa direktorom fotografije. Svaki kadar je zasebno slikano platno i kompozicija.
Svojim studentima govorim da je scenografija način življenja. Važna je opservacija, sve okolo je informacija. Scenograf je jedan multipraktik koji je vladar više veština. Film se mora voleti do srži. Gledati filmove i gledati filmove i opet gledati filmove. Čitati i maštati, zadržati ono detinje u sebi. Biti Petar Pan u zdravoj dozi.
HC: Kako bi ocenio rad domaće nezavisne produkcije?
SA: Domaća nezavisna produkcija je neminovnost. Ona je budućnost.
HC: Koji su nedostaci, a koje prednosti rada u nezavisnoj produkciji?
SA: Razne rupe i pitanja kakav će finalni produkt biti, a pozitivne strane su apsolutna mogućnost da svako snimi film i pošalje poruku.
HC: Tvoja poruka mladim autorima?
SA: Neka je sila sa vama!
Sa Stevanom razgovarao Mladen Milosavljević