Dom Durakov (2002)
Helly Cherry
Kuća Ludaka je komedija apsurda dovedena do apsurda. Govori o ludnici koja je napuštena od strane lekara, zbog ratne opasnosti izazvane čečenskim terorizmom. Ludaci i vojska? Ovo morate videti da bi poverovali. Osim odlične ideje, tu je i vrhunska muzika, ludi likovi i još luđi scenario, koji je potpisao Andrey Konchalovskiy, takođe režiser ove ludorije. I producent, i glumac, i scenarista, i pisac. Jednom rečju, po modernim i klasičnim shvatanjima, lud, ili jednostavno Rus.
Ovo je tipičan ruski film, iako je u pitanju rusko-francuska koprodukcija. Ludi pisac, ludi moralisti, ludi snovi i još luđa stvarnost. Lude želje, ludi snovi. Sama atmosfera je imoralna, neverovatno dobro dočarana, i sve samo ne prijatna za gledanje. Ipak, to je na gledaocu da odluči. Ovde je i čekanje u redu za toalet sve samo ne dosadno. Dom prokletih je Kuća ludih. Ili možda ne toliko ludih koliko mi mislimo da jesu?
Ovakav film treba imati petlju smisliti, a tek sprovesti u delo... Autor ima čime da se ponosi, a i čitava postava. Molgramov eksperiment u još jednoj inkarnaciji, i jedno koherentno opisivanje spaljivanja svega vrednog u čoveku. Mučenje, a ne lečenje. Sadizam, mazohizam, i sve između te dve krajnosti. Ekstremi u ponašanju, Dionizijsko, a ne Apolonsko. Kada doktori preuzmu funkciju popova, a vojska vlasti, ništa ne može biti ni normalno, ni logično. Samo apsurdno, a zanimljivo samo na filmskom platnu. Ovde svi upleteni pate, i to se ne može izbrisati. Čak i oni koji caruju.
Kada se vojska uplete, tada nastaje pravi cirkus. Trgovina drogom. Trgovina ljudima, kao da su predmeti, a ne živa bića. Objekti na mapi egzistencije, koja je prepuna morona koji se ne ponašaju kako Kralj rata zapoveda. A i on je pomalo smešan, kao Kralj Ibi, ili neka slična životinja. Tradicija nemorala je jedina duboko zakopana tradicija, i trebalo bi dugo raditi da se ista iskopa, i uništi. Ovde nema disciplinovanog mazohizma, kao u Pukovniku Ptici. Samo neke verzije organizovane anarhije, uz pesmu, igru, i šalu. Postavlja se jedno pitanje. Čiji je svih luđi, „Lekara“, ili „Pacijenata“? Možda su i jedni i drugi u pravu. To bi tek bio pravi show.
Ilija Đurđanović
Ovo je tipičan ruski film, iako je u pitanju rusko-francuska koprodukcija. Ludi pisac, ludi moralisti, ludi snovi i još luđa stvarnost. Lude želje, ludi snovi. Sama atmosfera je imoralna, neverovatno dobro dočarana, i sve samo ne prijatna za gledanje. Ipak, to je na gledaocu da odluči. Ovde je i čekanje u redu za toalet sve samo ne dosadno. Dom prokletih je Kuća ludih. Ili možda ne toliko ludih koliko mi mislimo da jesu?
Ovakav film treba imati petlju smisliti, a tek sprovesti u delo... Autor ima čime da se ponosi, a i čitava postava. Molgramov eksperiment u još jednoj inkarnaciji, i jedno koherentno opisivanje spaljivanja svega vrednog u čoveku. Mučenje, a ne lečenje. Sadizam, mazohizam, i sve između te dve krajnosti. Ekstremi u ponašanju, Dionizijsko, a ne Apolonsko. Kada doktori preuzmu funkciju popova, a vojska vlasti, ništa ne može biti ni normalno, ni logično. Samo apsurdno, a zanimljivo samo na filmskom platnu. Ovde svi upleteni pate, i to se ne može izbrisati. Čak i oni koji caruju.
Kada se vojska uplete, tada nastaje pravi cirkus. Trgovina drogom. Trgovina ljudima, kao da su predmeti, a ne živa bića. Objekti na mapi egzistencije, koja je prepuna morona koji se ne ponašaju kako Kralj rata zapoveda. A i on je pomalo smešan, kao Kralj Ibi, ili neka slična životinja. Tradicija nemorala je jedina duboko zakopana tradicija, i trebalo bi dugo raditi da se ista iskopa, i uništi. Ovde nema disciplinovanog mazohizma, kao u Pukovniku Ptici. Samo neke verzije organizovane anarhije, uz pesmu, igru, i šalu. Postavlja se jedno pitanje. Čiji je svih luđi, „Lekara“, ili „Pacijenata“? Možda su i jedni i drugi u pravu. To bi tek bio pravi show.
Ilija Đurđanović