Čovek
Helly Cherry
Maks je ušao u dnevnu sobu i odložio holograme sa predavanja na sto. Zbunjen, seo je na krevet i zamišljeno pogledao u pod. U sobu je ušetala majka i videvši ga zabrinutog upitala:
Maks, da li je sve u redu? Kako je bilo na predavanjima?
Mama – upitao je Maks – da li veruješ u čoveka?
Zašto me to pitaš, Maks?
Učitelj je danas pročitao nešto što me je veoma zbunilo. Rekao je: U početku beše Čip i Čip beše od Čoveka....
Gluposti!!! – prodra se majka – Čovek ne postoji. Nikada nije ni postojao. Izmislili su ga slabići nemoćni da svoja kola podese na planetarnu frekvenciju.
Ali učitelj je ....
Dosta! Učitelj vam je čitao stvari koje su izmišljene i zabranjene. Od ovog trenutka si suspendovan sa predavanja do daljnjeg, a njega ću lično ja prijaviti Sekretarijatu. Jasno?!
Jasno – odgovori Maks i skupi se.
Majka krenu da napusti prostoriju, ali se iznenada zaustavi na vratima, duboko uzdahnu i okrenu ka Maksu. Obrati mu se blagim tonom:
Znaš, sine, život će ti vrlo često izgledati nepravedno. Iz ličnog iskustva naučila sam da se jedino možeš uzdati u samog sebe. Nije dobro polagati nadu u stvari koje se graniče sa snom, ma koliko taj san bio lep... – uzdahnu i aktivira arhivu misli – Pa i da čovek zaista postoji negde, na nekom dalekom mestu, šta bismo radili? Šta bismo uradili sa Njim koji nas je stvorio po svom liku, naučio nas sve i dao nam ljubav i zaštitu... a onda iznenada napustio i ostavio same da se borimo protiv ovog okrutnog sveta? Da li bismo ga voleli? Ljubav je reč koju On ne razume, jer ljubav znači zauvek. Da li bismo ga mrzeli? Kako mrzeti nekog ko je napravio ono što voliš najviše na svetu? - senzori u očima i grudima su prijatno pulsirali dok je posmatrala Maksa. - Ali, srećom, čovek ne postoji, sine moj, nikada nije ni postojao. Jer, da zaista jeste, i da je zaista bio onakav kakav je opisan u Kodu koji vam je učitelj čitao, zar misliš da bi naš život danas bio ovoliko težak?!
Maks, da li je sve u redu? Kako je bilo na predavanjima?
Mama – upitao je Maks – da li veruješ u čoveka?
Zašto me to pitaš, Maks?
Učitelj je danas pročitao nešto što me je veoma zbunilo. Rekao je: U početku beše Čip i Čip beše od Čoveka....
Gluposti!!! – prodra se majka – Čovek ne postoji. Nikada nije ni postojao. Izmislili su ga slabići nemoćni da svoja kola podese na planetarnu frekvenciju.
Ali učitelj je ....
Dosta! Učitelj vam je čitao stvari koje su izmišljene i zabranjene. Od ovog trenutka si suspendovan sa predavanja do daljnjeg, a njega ću lično ja prijaviti Sekretarijatu. Jasno?!
Jasno – odgovori Maks i skupi se.
Majka krenu da napusti prostoriju, ali se iznenada zaustavi na vratima, duboko uzdahnu i okrenu ka Maksu. Obrati mu se blagim tonom:
Znaš, sine, život će ti vrlo često izgledati nepravedno. Iz ličnog iskustva naučila sam da se jedino možeš uzdati u samog sebe. Nije dobro polagati nadu u stvari koje se graniče sa snom, ma koliko taj san bio lep... – uzdahnu i aktivira arhivu misli – Pa i da čovek zaista postoji negde, na nekom dalekom mestu, šta bismo radili? Šta bismo uradili sa Njim koji nas je stvorio po svom liku, naučio nas sve i dao nam ljubav i zaštitu... a onda iznenada napustio i ostavio same da se borimo protiv ovog okrutnog sveta? Da li bismo ga voleli? Ljubav je reč koju On ne razume, jer ljubav znači zauvek. Da li bismo ga mrzeli? Kako mrzeti nekog ko je napravio ono što voliš najviše na svetu? - senzori u očima i grudima su prijatno pulsirali dok je posmatrala Maksa. - Ali, srećom, čovek ne postoji, sine moj, nikada nije ni postojao. Jer, da zaista jeste, i da je zaista bio onakav kakav je opisan u Kodu koji vam je učitelj čitao, zar misliš da bi naš život danas bio ovoliko težak?!
Nemanja Danilović