Ovo je prvi Džonijev autorski poduhvat posle Smitsa i nisam očekivao previše, ali ispada da sam ga potcenio. Ne znam zapravo odakle mi ta skepsa prema solo izdanjima, ali nije retkost da solo izleti autora često budu slabiji od njihovih radova u matičnim bendovima. Samodovoljnost ume da izleti u prvi plan i da ih odvede u muzičku stranputicu. To nije slučaj sa ovim albumom. Džoni Mar ume da napravi pesmu, iako se čini da su neki tekstovi nerazumljivi i da se igra rečima radi ličnog zadovoljstva. Ono što najviše cenim ovde je upravo poštovanje klasične pop strukture i aranžerska veština koja to prati. Upravo ta predanost pop formi čini da album drži pažnju od početka do kraja. 4+
Adrapovac