Ležala je na njegovim grudima. Tako se uvek završavalo njihovo vidjenje. Nakon seksa bi pričali, a onda odlazili, vraćali se svojim pravim životima. Volela ga je. Voleo je i on nju.
“Moram da krenem”, promrmljala je.
“Znam.”
Gledali su se. Te njegove oči…Skinula je kacigu.
Mila mi je i to jutro skuvala kafu. Sedele smo u trpezariji nakon moje ljnubavne seanse i ćutale. Nije imalo smisla ćutati o nečemu što me izjeda pred njom, ona mi je u startu rekla da te virtuelne ljubavi nemaju nikakvog smisla, ali nisam želela da provlačim kroz dan nešto što sam davno odlučila da ću uraditi. Sada je gotovo. Oboje smo odlučili da ćemo tako uraditi.
Zazvonio je telefon. Na ekranu se pojavila moja majka. Uzela sam jaknu i izašla iz stana. Grad je bio pun. Gušilo me toliko sveta. Smog i ljudi. To je ubilo Beograd. Bašta na Kelmegdanu je provrela od mladih umetnika koji bi da uhvate dah prirode na platnu, ulice su brujale zvucima fotoaparata klinčadije koja bi da uslika visoke zgrade. Svi su mi se smučili. Toliko toga je izniklo i toliko se ulagalo u izgled Beograda ne bi li se dostigao onaj nivo koji svetski gradovi imaju – izgled iz starih sf romana. Budućnost je prešla u stvarnost, a ti isti pisci bi spalili svoja dela kada bi znali šta su ubacili u glave ovih jadnika.
“Izvini”, obratila se čoveku koga je zakačila rukom u prolazu.
“Nema problema”, nasmešio se, prebacio ogromnu fasciklu pod drugu mišku i nastavio dalje.
Moram da predam ove nacrte do jedan. Mora da im se dopadne moja ideja. Znam da Matijević već priča o izgradnji piste, ali ja imam nacrte, ja sam to osmislio. Čoveče, povezati našu zemlju sa Svemirskom stanicom. Zakasniću. Samo da odobre budžet i na konju sam. Onda ću konačno moći da odem sa ove proklete planete. Još samo da Svetska svemirska organizacija odobri Srbiji povezivanje i moći ću da unovčim kako treba ono što znam i što mogu sa planiranjem svemirskog prostora. Matijević će pući od besa, a oni iz Stabilnosti će napokon odustati od protivljenja priključenju Srbije ostalim zemljama koje su već uveliko izdejstvovale dozvole za Svemirska putovanja. Vize za putovanja možete dobiti samo od zemlje u kojoj ste rodjeni, a ovde toga nije bilo. Ovde su svi bili u strahu da će ekspanzija na ostale svetove dovesti do propadanja srpskog naroda. Ali sada su rešili da kupe dozvolu i da idemo u korak sa svetom. Bože, samo da odem što dalje od tolikih idiota.
Ispao mu je jedan od papira na pločnik. Devojčica sa ridjom kosom ga je podigla i potrčala za njim.
“Čiko, čiko! Ovo vam je ispalo.”
“Ah…da, da. Jeste. Hvala ti” i užurbano je produžio dalje.
Nadam se da kad porastem ja neću toliko žuriti. Svi negde jure. Mama kaže da niko više nikoga ne gleda u oči. Ja neću biti takva kada porastem. Biću lekar. Hirurg. Isti kao tata. I putovaću po svetu. Tata je video sva tri zoološka vrta na svetu. I ja ću to jednog dana. Mama kaže da je nekada ovde bilo životinja. Baka joj je pričala da je uvek hranila golubove po parkovima kada je šetala sa dedom. Ja bih baš volela da vidim jednog goluba, ali tata kaže da njima ovaj vazduh ne prija. Ima mnogo nekog gasa koji izlazi iz automobila.
Pazi, dete. Zamalo kola da te udare. Uvek gledaj kada prelaziš ulicu. – stariji čovek ju je povukao sa ivičnjaka.
“Znam ja da prelazim ulicu. Velika sam.”
“Hajdemo onda zajedno preko puta. Da mi pokažeš.”
Danas niko ne vodi svoju decu za ruke. Nekada su roditelji šetali sa njima. Nova su vremena. Sećam se da je 2012. donet neki zakon da je porodično okupljanje tokom radnih dana zabranjeno da se ne bi pravila gužva po gradu zbog izgradnje raznoranih višespratnica, za koje se želelo da niknu preko noći. Kako ih samo nije sramota. Uništili su gomilu istorijskih zdanja. Pozorišta, kafane i bioskopi su srušeni i njihove kopije se nalaze na Kalemegdanu. Tamo je sve kao jedan veliki muzej. Nema više šaha po parkovima, jer parkova više nema. Nema popodnevne rakije u Skadarliji jer ni ona više ne postoji. Sada je sve žurilo da izgubi svoje korene. Rđav je taj napredak. Danas će penzija pa ću moći onom tupavom robotu da platim opravku. Bar ću imati sa kim šah da odigram.
Ušao je u visoku, plavu zgradu. Ostala je gužva napolju. Čovek za čovekom je žurio da stigne daleko.
Kao mravi. Podsećaju me na njih. Ovo sunce i beton su dve stvari koje me najviše nerviraju. Svaki put kada se potrudim da uživam ispostavi se da bi trebalo da požurim jer pobogu imam gomilu stvari koje treba uraditi i gomilu mesta na koja treba stići. Kola ne smem da vozim. Navodno sam nerček po prirodi, a ovi dole kao nisu. Gledaj im te izgubljene pokrete. Da znam da ću pogoditi koga želim, pljunuo bih na njega. Gomila nikojevića. Najobičnije seronje koje se igraju sa svojim životima prodavajući priču o boljem vremenu kao da prodaju gaće. Mrzim ih. Mrzim i ovaj grad. On je prodao svoju dušu.
Otvorio je crnu torbu i izvukao pušku. Staru snajperku koja se nekada koristila u ratovima. Proverio je nišan, stavio metke i zauzeo poziciju.
Na koga pucati prvo? Nije bitno, važno je da će se gužva smanjiti, pa ću moći lagano da šetam i jedem sladoled. Uzeću od jagode…hm…da, baš bi mi prijao jedan. Sladoled i mirna šetnja.

Dragana Stojiljković