Nije slučajno Vesna Denčić svoju najnoviju zbirku poezije nazvala Podijum. Pod svetlostima reflektora na podijumu, bini, sceni uvek se odvija nešto javno, podložno dobroj ili lošoj kritici. Tako je i Denčićeva odlučila da sadašnju situaciju u zemlji posmatra pod svetlošću reflektora (Vetrovi rata/oduvali su sjaj zore/ostavivši tamu/da tinja/kao sveća/koja nikad ne gasne).

Osvrćući se na teška vremena kroz koja svi znamo kako smo prošli (Zvezdano nebo treperi/užarenim pogledima/u brišućem letu/iz okrilja noći/iskaču monstrumi), Denčićeva, poput vrsnog aforističara kakav jeste, kroz drugi književni rod, poeziju, oslikava današnje stanje u zemlji (Krovovi gradskog ludila/plaču svakodnevno/tražeći spas). Kroz stihove koji se nižu na stranicama zbirke, uviđamo da se situacija nije mnogo promenila jer košmar beline/čini mrak crnjim.

Jesmo izašli iz nemilosti, jeste nam se slika u svetu poboljšala, ali ljudi su i dalje nezadovoljni, i dalje se muče i pate i, iako je grad ušminkan i izlozi prepuni kvalitetne i skupe robe, sve je veći broj ljudi koji ostaje bez posla, te nema ko robu da kupi (želudac se grči/pod težinom… u ruci/praznina).

Ostaje nam jedino da se, dok vetar/prebire kroz granje, nadamo da će vreme učiniti svoje i da će ožiljci zarasti (Pero jastrebovo/izniklo iz zemlje/osvetljava put/spasenja), a u naše živote ušetati neko nov i poletan (Tebi na dar:/tri plava grozda/svežanj ključeva/kist/boju purpura/osmeh/i usne podatne), dašak vetra koji će vedrinom osenčiti naše obraze: Kimnuvši glavom/poželeo je gospođici/dobar dan/Sitnim korakom/uzvratila je/ljubazno.

Tamara Lujak