Osećaj za šalu: Jarboli u klubu 20/44, 10.7.2026.
Helly Cherry
Moj sinoćni odlazak u Savamalu nalikovao je na scenu iz nekog špijunskog romana Grahama Grina. Trebalo je da se u klubu 20/44 na koncertu Jarbola sretnem sa nepoznatim likom koji mi je nešto doneo iz belog sveta. Trebalo je to da preuzmem i da onda... Ostalo mora da ostane je tajna, misterija.
Jarboli su izašli na scenu odmah posle devet sati, kao što je bilo najavljeno. Odsvirali su svoj set sa karakterističnom ubedljivošću, garažnom žestinom i poetskom i intelektualnom uverljivošću.
Bio sam situiran preko puta benda, 3-4 metra me je delilo od njih. Sve sam video i čuo. Bio sam prijatno iznenađen. Verovao sam da su Jarboli bend generacije koja je bila mlada u onim strašnim godinama na razmeđu milenijuma. Taj svet sada ima preko 50 godina.
Situacija je međutim bila potpuno drugačija. Prostor ispred bine okupirala je jedna mlada muško-ženska ekipa. Maturanti, brucoši i taj svet. Znali su sve pesme Jarbola napamet, pevali sa njima, vrištali i igrali.
Pisao sam veliki tekst o koncertu Jarbola krajem prošlje godine (13.12.2025) u Elektropioniru, zato neću da dužim. Sinoć je, čini mi se, izdiominirao bubnjar Nemanja Aćimović. Bio je moćan kao Džon Bonem, otkačen kao Kit Mun, rokerski ubedljiv kao Čarli Vots. Sve vreme zagledan u svoje činele i doboše, nijednom nije pogledao u publiku, on je odredio ritam zbivanja.
Dve pesme su na mene ostavile poseban utisak. Prva je antiutilitaristička himna „Beskorisno“ izvedena u garažnom aranžmanu koji je još više naglasio filozofsku potku na kojoj počiva. Druga je „Osećaj za šalu“ koja je sve prisutne bacila u ekstazu i učinila da zaplešu neki atavistički, tribalni ples.
Kad sam izašao ispred kluba sačekao me je čovek sa kojim je trebalo da se vidim. Predao mi je tajanstveni paket, malo smo popričali i rastali se. Otišao sam ka Brankovom mostu, popeo se onim viktorijanskim stepenicama do autobuske stanice, sačekao osamdesettrojku i otiša na Krst. Dok sam se peo mračnim stepenicoma samom sebi sam ličio na protagonistu onog filma koji je Hičkok snimio po romanu Džozefa Konrada.
Jarboli su izašli na scenu odmah posle devet sati, kao što je bilo najavljeno. Odsvirali su svoj set sa karakterističnom ubedljivošću, garažnom žestinom i poetskom i intelektualnom uverljivošću.
Bio sam situiran preko puta benda, 3-4 metra me je delilo od njih. Sve sam video i čuo. Bio sam prijatno iznenađen. Verovao sam da su Jarboli bend generacije koja je bila mlada u onim strašnim godinama na razmeđu milenijuma. Taj svet sada ima preko 50 godina.
Situacija je međutim bila potpuno drugačija. Prostor ispred bine okupirala je jedna mlada muško-ženska ekipa. Maturanti, brucoši i taj svet. Znali su sve pesme Jarbola napamet, pevali sa njima, vrištali i igrali.
Očigledno da je muzika preživela i našla potpuno novu mladu i poletnu publiku. To je, po mom mišljenju rezultat dva faktora. Prvo, Danielove i Bomline pesme imaju kvalitet koji nije ograničen vremenskim okvirom. Drugo, usrano vreme sa razmeđa milenijuma i dalje traje. To muzici Jarbola daje vanvremensku relevantnost.
Pisao sam veliki tekst o koncertu Jarbola krajem prošlje godine (13.12.2025) u Elektropioniru, zato neću da dužim. Sinoć je, čini mi se, izdiominirao bubnjar Nemanja Aćimović. Bio je moćan kao Džon Bonem, otkačen kao Kit Mun, rokerski ubedljiv kao Čarli Vots. Sve vreme zagledan u svoje činele i doboše, nijednom nije pogledao u publiku, on je odredio ritam zbivanja.
Dve pesme su na mene ostavile poseban utisak. Prva je antiutilitaristička himna „Beskorisno“ izvedena u garažnom aranžmanu koji je još više naglasio filozofsku potku na kojoj počiva. Druga je „Osećaj za šalu“ koja je sve prisutne bacila u ekstazu i učinila da zaplešu neki atavistički, tribalni ples.
Kad se sve završilo sretoh moju drugaricu koja pripada onoj genereciji koja je bila mlada na početku karijere Jarbola. Ona je sada profesor na jednom od najtraženijih fakulteta. Rekla mi je: „Dobri su naši Jarboli“. odgovorih: „Stvarno jesu. Svaka im čast!“
Kad sam izašao ispred kluba sačekao me je čovek sa kojim je trebalo da se vidim. Predao mi je tajanstveni paket, malo smo popričali i rastali se. Otišao sam ka Brankovom mostu, popeo se onim viktorijanskim stepenicama do autobuske stanice, sačekao osamdesettrojku i otiša na Krst. Dok sam se peo mračnim stepenicoma samom sebi sam ličio na protagonistu onog filma koji je Hičkok snimio po romanu Džozefa Konrada.
Žikica Simić